Интервју са Еспијем Томичићем – Стицање идентитета

Еспи Томичић (1995) је млади студент драматургије и вишеструко награђивани драмски писац за сваку од својих драма: „Не заборави покрити стопала”, „Your Love Is King” и „#ostavljamvamkodoveihvalazaprijateljstvo или #bitćesveokej”. По филозофији „мање је више”, успева кроз форму монодраме и једноставан стил и језик да изрази комплексност, вишеслојност и противречност људске егзистенције. У својим делима, препознатљив је по метатекстуалности, стихованој драмској форми, одсуству знакова интерпункције, изразитој емотивној набијености, темама: смрти, породице као заједнице и преиспитивање властитог идентитета.

Већ је постала пракса да свако твоје дело буде награђено али институцији награде не придајеш претерану важност, описујући је једино као погодност да се о делу шире чује и да за себе стекнеш краткорочну материјалну сигурност. Постоји ли ипак нека награда која би за тебе била част да је примиш?

Не ради се о награди као таквој, већ о људима који сједе у жирију, а то се мијења. Деканичина награда и награда портала Drame.hr су остварења која ме веселе јер су то људи чији рад цијеним и поштујем. Наравно, као и сваки млади аутор, Držić је награда коју сам хтио добити кад сам почео писати драме јер је уско везана уз струку и препозната на државној разини, а и ради се о позамашној своти којом сам плаћао стан у доба карантене. Не бих рекао да не придајем претјерану важност, ради се о томе да је заједница склона величати нечији рад и стварање само зато што је награђено, а заборављамо да је то субјективна одлука неколико људи. Заправо ме живцира та цијела брија истакнутог појединца. То је као и с минглањем и цугањем, што више минглаш више ћеш радити, што си награђенији више имаш пројеката и шансе. Има толико људи чији рад није препознат или није добио простора, а само због тога што га неки (тко зна тко су) нису изабрали и направили од њега „некога” или не воле бријати по кафанама. Увијек сам хејтао такву екипу у школи, а ево мене сад, тешко дно. Људи ти се почну другачије обраћати, почну те поздрављати и мени се то гади. Не желим постат дио тог „једемо сирову храну за пет сома куна и избријавамо арт”, ја само желим и даље пит на клупицама и носит кајле око врата са својим пријатељима.

Са наградама расте и твој публицитет. Да ли ти то ствара неку врсту притиска?

Наравно, очекивања су већа него прије и читатељице постају критичније. Највећи притисак ми ствара медијски приказ мене као писца. Смијешно ми је то јер често кад скролам, кад сам нацуган вани или у пицерији ако нема посла или на неком од послова, налетим на неки свој интервју или критику неког мог рада и ја се уопће не повезујем с том особом, као да се ради о неком другом тко ме мало и живцира јер стално испада из паштете. Не знам како бих то описао, добивам стално упите за интервјуе и нека гостовања, а ја не стижем то радити јер се бавим пицама и бургерима и животом. Баш сам размишљао да не схваћам како људи то стижу, толико се медијски експонирати, радити, писати, живјети и забављати се. Не знам, мени се чини немогућим, а и не бих замијенио пиво на степеницама испред HNK-a никад. Оно мало слободног времена које имам покушавам проводити с пријатељима и пријатељицама, псићима и дјевојком.

Kоја су твоја схватања о људској потреби за уметношћу и њеном месту у људским животима током великих криза?

Искрено, не бих говорио генерално и у одређеном тренутку, мислим да умјетност заузима велики простор у животу сваког човјека, био он тога свјестан или не. Мислим могу ја сад ту изрећи све оно што се треба изрећи кад се одговара на овакво питање, о важности арта, политике и повијести, али умјетност је свугдје и стално присутна. Можемо евентуално расправљати о томе је ли умјетност уопће умјетност ако је примаоц не поима као такву или је није свјестан. Није умјетност само тренутак подизања завјесе и дуги кадар у неком арт еуропском филму. Не заборавимо на све што нас окружује, нове технологије, цијела поп култура, у свему има умјетности. Све овиси о реципицијенту, што нетко сматра умјетношћу. Ја народној глазби и поезији једнако аналитички приступам.

Своје писање описујеш као акт инспирације, након чега следи сређивање текста. Шта би означио као алфа и омегу стварања и који моменат сматраш најбитнијим у креативном процесу?

Најбитнији ми је момент имања времена и сједања за лаптоп. Ствари које пишем имам у глави пуно прије самог почетка писања. То су ликови с којима разговарам и које видим, а онда кад довољно сазрију их напишем. Kрећем увијек од неке неправде или нечега што ме окупира и онда слажем у глави слике, ситуације и ликове. Kрај означавам заокруживањем неке теме; најчешће ми други људи, којима дам да читају у процесу настајања, кажу: „ово ти је за други текст, ту је негдје крај, ово је вишак” итд.

Верујем да си и пре стварања ових награђиваних драма користио папир као поприште својих унутрашњих борби. Kоје форме су тада настајале и намераваш ли можда нешто од тога објавити?

Заправо, и нисам. Писао сам поезију и дневник, ништа квалитетно и вриједно читања. То чувам да могу видјети што је малог мене окупирало и којих сам се тема дотицао. Ове три драме су једине драме које сам написао, 2018. прву и онда још двије до 2020. Осим њих имам сценарије неке спремљене које сам писао, али они тешко да ће бити реализирани, јер се код нас јако брије на ауторски филм и сценаристи су ријетка појава. Не бих улази у ту проблематику и појаву, али да, сценаристика ме занима и уживам у стварању сценарија.

Насловна страна књиге “Your Love Is King” (Мултимедијални институт, 2020)

Шта волиш у вези са позоришном уметношћу а шта никако да се деси у твом искуству са позориштем? Kоји савет је теби значио на почетку каријере који би поделио са некима који тек почињу да се баве драмском уметношћу?

Kолективни рад, то је свакако нешто што ме привлачи овој струци и раду у казалишту и на филмском сету. Свака особа у процесу унесе нешто своје, дио слагалице, и онда градимо заједно наш мали свијет. Никако да се деси ме нетко постави на репертоар, хаха, шалим се. Ја сам још увијек на почетку каријере, па сад добивам савјете, али свакако мислим да ме један савет обиљежио. Ивана Сајко ми је на једној радионици рекла „баци си тај талент кроз прозор ако нећеш радити” и тога се увијек сјетим. Стрпљење, стрепљење, стрепљење – мислим да је то битно знати на почетку, али и излазити из својих неких оквира и егоманијаштва. Све што сам научио о писању је од својих професора и професорица на Академији и наравно, постојали су тренуци кад нисам знао зашто ме гурају у нешто друго у писању или сам био изгубљен, али сад точно знам зашто су то радили, зашто је било битно писати класичне форме, бавити се мотивацијом лика, ситуацијом као почетном точком итд. Мени је било битно отворити се коментарима, критикама и савјетима и то је једини пут ка напретку и учењу.

Већина позоришних уметника доживљава позориште као простор за друштвену дебату. Kакав став имаш о политичком театару?

Он је неизбјежан и ужасно важан, казалиште никад не смије пристати на цензуру, покорност и ушуткивање. Проблем казалишта код нас је финанцирање и политичке игре моћи, често се догађа да се постављају политички упитни текстови, а све због удовољавања владајућима и десници. То је за мене пропаст казалишта.

Kако би описао позоришну сцену у Хрватској и постојање каквих позоришних пракси би те радовало?

Растурамо! Не, заиста мислим да имамо изврсне представе и репертоаре по казалиштима, али радовала би ме јача алтернативна сцена, но, KUNST театар је ту отворио простор и ствари се полако покрећу. Мислим да су улица и сквотови простори у којима се треба више стварати јер је тамо политички театар снажнији и критичка мисао је слободнија. Осим тога, in-yer-face театар је нешто што бих волио више гледати код нас.

Kолико ишчитавање других драма и гледање туђих представа има утицаја на тебе и шта би издвојио као најупечатљивији траг?

Без гледања и читања нема писања, али ја нисам нешто пуно начитан и нагледан. Поезија је свакако оно чему се свакодневно посвећујем, али она је срећом кратка форма и то стигнем. Вјерујем да постоји пуно ствари које би утјецале на мене или оставиле неки траг, али још нисам дошао до класне ситуације у којој имам времена за читање свега онога што људи називају опћом културом или што сматрају да сам сигурно прочитао, а гдје је тек оно што бих хтио… Не бих посебно издвајао наше драмске писце и списатељице јер увијек некога изоставим. Млади аутори и ауторице код нас су изврсни писци и увијек ме радује читати нешто од колега и колегица. Осим тога, њихови текстови приказују ствари које и сам живим, и проблеме генерације којој припадам. Од осталих, Едуар Луј, Пол Пресиадо и Дидиер Ребон су аутори који су снажно утјецали на мене и у чијим радовима проналазим тематске сличности с властитим текстовима или окупацијама.

Шта преиспитују твоје драме? Kоје друштвене феномене би још волео да обрадиш?

Драме које сам написао дотичу се обитељи, њезиног преиспитивања и редефиниције, осим тога, кроз текстове се провлаче питања идентитета, шутње и (не)комуникације. Тема којој се у новом тексту посвећујем је пријатељство и изабрана обитељска заједница, то је нешто што живим и што ме занима.

У драми „Не заборави покрити стопала”, затичемо твог јунака у једном врло деликатном моменту – реминисценцијама на убиство оца и одлучивању да ли да се освети очевом убици. Kако би окаректерисао свог јунака?

Рекао бих да је он сам свој крвник, имагинирана и стварна социјална заједница, односно више њих; судац, мајка, убојица, дијете убојице и мајка дјетета убојице.

Јунак, у обе, драме не подлеже хибрису а ни социјалном окружењу, већ успева да нађе снагу у себи за опросте и нови почетак. Одакле црпи храброст и по чему се разликује од брата који остаје порочан и у болу?

Измицање је оно што њега спашава, али и јасно суочавање. Јунак се у поетским фантазијама вишегласја суочава са свим оним што није доживио и што му је потребно да преживи. Kроз обе драме се провлачи линија разграничења између његових разних особности, разних фрагмената особности и разних гласова који карактеризирају тог јунака. Не бих рекао да је он толико различит од брата и људи којима је окружен, само је у тексту он главни јунак и понуђен нам је његов унутарњи свијет и мисао. Мислим да храброст црпи кроз машту и жељу за новим почетком, а сигурно се ради и о усамљености/раздвојености из које ствара свој свијет. Не бих тврдио што се сигурно преноси с родитеља на дјецу јер мислим да то није фиксирано и код свих обитељи исто. Свакако је класно питање оно што нас обиљежава унутар обитељи и кроз одрастање, а што насљеђујемо, бар у облику неких стања, размишљања, понашања…

У добу ексклузивистичких наслова по штампи, делује да људи отупљују на драме које се дешавају око њих а било какво улагање у разумевање и саосећање са другима их умара. Мислиш ли да је причање из првог лица, у данашње време, погоднији начин да се туђа бол освести и доживи?

Нисам сигуран, увијек су се његовале исповијести и „истините приче” на интернету и у медијима, појединац који допире до масе, али мислим да то није нужно у умјетничким формама. Рецимо, у активистичком смислу је битно истицање и прво лице како би људи видјели да неке особе заиста постоје и да су међу нама/њима и то сам схватио кроз искуство активизма, заговарања, просвједа и акција. Заиста се кроз прво лице може утјецати на дискриминацију и насиље или бар на видљивост неке одређене скупине у неком друштву.

Ишчитавајући драме и увиђајући њихов апологетски моменат, заголицале су ме две идеје: да ли другога можемо разумети тек кад се нађемо у његовој улози? И да ли је отварање душе другоме могуће само када знамо да нећемо бити у томе прекинути или пак исмејани, дакле – једино кроз облик писма са посветом?

Па, то овиси о особи, не морамо увијек стати у нечије ципеле. Мислим да се толеранција, разумијевање и прихваћање требају догађати и кад нисмо у нечијој позицији, али то је тешко и зато још увијек живимо у оваквом друштву. Отварање другима се догађа у писаном облику из разних разлога, ако особа није емотивно или физички присутна (умрла је или је удаљена), онда је писани облик једино што нам преостаје. Али свакако има смисла то што кажеш, то је пуно сигурније, али по мени и мање фер јер друга особа нема могућност одговара. Поготово ако се ради о драмском тексту, ја сам тај који пише и који износи своју субјективну истину, а друге особе укључене у њу су јој подређене и нису добиле простор за властити глас и виђење, а то није баш фер и то је и оно што преиспитујем у тренутку самог писања, али и након.

Еспи Томичић

Јунак драме „Your Love Is King” добија могућност ка другачијем животу тек након одступања од примарне породице и раскршћавања са бившим идентитетом и улогом. Да ли је то довољно да живот буде угоднији? Ако дом није сигурно место, шта је?

Није довољно свакако јер идентитет није само његова репрезентација. Он живи и унутар нас и тешко се измакнути из неких образаца, навика, мишљења и контекста из којих излазимо или с којим покушавамо раскрстити. Саткани смо од искустава, прошлости и контекста па заправо никад потпуно не можемо измакнути томе. За мене је сигурно мјесто изабрани дом, с људима које сам одабрао и с којима желим проводити вријеме, дијелити простор и живот. Нажалост, кад смо дјеца, то за нас одлучују службе, институције и правосуђе, ако уопће постоји простор одлуке.

Током пандемије коронавируса, драма „Your Love Is King” доживела је извођење у театру без физички присутне публике него се пратила у реалном времену преко фејсбук странице ZKM позоришта. Kакав је твој став о live streaming представама?

Живимо у брзом времену и скрол је постао аутоматизирано понашање наших прстију, за мене је казалиште простор, вријеме и присутност. Немам довољно концентрације да гледам неки видео сат времена (поготово ако он није томе иницијално намијењен него се импровизирано пушта и нуди у датој ситуацији) без дистракције, а казалиште не трпи дистракцију, осим ако она није намјерна и саставни дио изведбе. Једва сам чекао да казалишта отворе своја врата и да сједнем на столац или на степенице.

Ауторка: Јелена Гвозден

One thought on “Интервју са Еспијем Томичићем – Стицање идентитета”

  1. Nagrade donose najbolji moguci publicitet, prilike za buducnost kao i najvaznije, osecaj samoaktuelizacije. Ipak je to priznanje za nesto u sta smo ulozili trud.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *