Danica Grubački: Svet je veći od nas

„Sjedimo kući, čitamo knjige i gledamo serije, ali se u stvarnosti spremamo za veliku bitku za novu stvarnost, koju ne umijemo ni zamisliti, polako shvaćajući da više ništa neće biti isto kao prije. Situacija prisilnog karantina i zatvaranja porodice u kući može nam osvijestiti ono što uopće ne bismo htjeli priznati: da nas porodica muči, da su bračne veze odavno sagorjele. Naša djeca će izaći iz karantina ovisna o internetu, a mnogi od nas će postati svjesni besmisla i neplodnosti situacije u kojoj ostaje mehanički i po inerciji. A šta ako nam poraste broj ubojstava, samoubojstava i psihičkih bolesti?“

Ovako je Olga Tokarčuk u „Prozoru“ dala svoju ocenu novog doba, koje će započeti onda kada izadjemo iz karantina. U kojoj meri će karantin i vanredno stanje uticati na pozorišnu i umetničku stvarnost u Srbiji pričamo sa glumicom Danicom Grubački. Ona nam u ovom razgovoru ispričala i šta radi u karantinskim danima, šta misli o problemu honoraraca u ovom periodu, kako uči jezike, koje serije gleda i mnogo toga još.

Da li si saglasna sa iskazom Olge Tokarčuk da nas očekuje novo doba i da će sve, pa i mi sami, biti drugačije nakon ove karantinske atmosfere?

„Tajna sreće je u suočavanju sa činjenicom da je svet užasan, užasan, užasan…“ – kaže Bertrand Rasel u svom Osvajanju sreće. Možda je ovo konačno za neke prilika da se suoče sa tom činjenicom, a nakon toga, i sa sobom, svojim mislima. Ovo je prilika da imenujemo stvarnost oko sebe, svoje izbore i odluke. Natenane, i iskreno. Iz toga ćemo sigurno izaći mudriji. Nekoliko puta sam pokušavala da odgovaram na pitanja intervjua, i ne ide mi lako, jer je sve neizvesno, ne želim da pošaljem pogrešnu poruku (a šta to znači?), i prema svetu i stvarnosti imam u svakom trenutku vrlo ambivalentan stav. Moja velika želja je da iz ove situacije ne izadjemo nepromenjeni. Ako se svet vrati na staro, ništa nismo naučili. Ako se pravimo da je pre ovoga svet funkcionisao i bio u gotovo savršenom redu, bojim se da to znači da smo neosetljivi, sebični, i u najmanju ruku nesvesni. Previše smo olako shvatili svoj komfor u svoja četiri zida, bilo da su ti zidovi pozorišni bifei, naša dvorišta, ili, uostalom, naše male stvarnosti. Potkrepljeni lažnom slikom kvazifunkcionalnog sveta dozvolili smo nečinjenje i samodovoljnost, a to ne vodi ka opštem skladu i harmoniji.

Čini se kao da će u ovom procesu samostalni umetnici, u većoj meri, dotaći duplo dno i da neće moći lako da se oporave od sve plićeg džepa i gubitaka. Na koji način možemo da utičemo da situacija honorarnih umetnika bude poboljšana? Da li misliš da postoji način da se ovo, bez podrške državnih resursa, nekako reši?

Ja nisam ni ekonomistkinja, ni sociološkinja, ali sam senzibilna osoba sa osećajem za solidarnost, i mene razara pomisao da ćemo čekati državu da reši pitanja honoraraca. Državu, koja se o svojim gradjanima ne brine i u benignijim situacijama od ove, i koja svakim danom sve transparentnije pokazuje koliko svaki njen korak počiva na improvizaciji. Sa druge strane, nisu samo naši honorarci u pitanju, već svi oni čiji je budžet oštećen ovom situacijom. Što se honoraraca tiče, u nekim pozorištima su sprovedene uske, ali konkretne akcije kojima je privatno, i izvan pravnih lica, od postojećih plata zaposlenih izdvojena odredjena svota novca kako bi se honorarcima isplatio honorar za neodigrane predstave. To nije dugoročno rešenje, ali nije ni sedenje skrštenih ruku. Sa druge strane, nezaposleni glumci i u „normalnim“ okolnostima neretko imaju sramotno niske honorare pomoću kojih nisu u mogućnosti ni osnovno da sebi priušte, pa tako imam i kolege koji izostanak honorara nisu ni osetili. Valja i o tome razmišljati, i još važnije, delati. Ili, ako nismo za kratkoročne akcije, a ni za sedenje skrštenih ruku, onda moramo svakodnevno i mnogo radikalnije da vršimo pritisak na državu.

Foto: Dunja Memarović

Poslednjih nedelja na internet svet preselile su se pozorišne predstave, galerije, muzeji i koncerti. Aplaudiramo glasno, iako se ne čuje. Ipak, neki ipak tvrde da „nije to to“ i da pozorište ne može da se gleda preko ekrana. Kakvi su tvoji utisci? Koje besplatne sadržaje sada koristiš?

Ako govorimo o emitovanju pozorišnih predstava, svakako da nije isto. Ni sve drugo, pa ni to. Imam zamerku na nedovoljan kvalitet tih video zapisa, i mislim da je u to moralo biti uloženo više sredstava, i iako živa predstava najveću vrednost ostavlja u živim gledaocima, zaboga, to je zapis jednog vremena! Iako nisam pogledala više od dve predstave, ta vrsta sadržaja mi je bliža od glume iz karantina, koja je tu da „zabavi publiku“. I, zaista, medju desetinama pevača i recitatora, zaista ispliva poneki biser. Izvan toga, većina sadržaja mi deluje usiljeno, i, u nekom širem smislu čini mi se da to ne radimo ni zbog sebe, ni zbog publike, već za nekog trećeg, kome bismo, valjda, opravdali svoja radna mesta. Sa druge (treće?) strane, šta činiti? Ne postoji nikakav recept, a i da postoji, uveravam vas da ga ja nemam. Zaključiću da ništa nemam ni protiv kakvog sadržaja, ali ako on nije samo „sklepan“, ako se ne stvara prisilno, i ako se radi dobro.

Od besplatnih sadržaja koristim sadržaje koje sam koristila i do sada. Beskrupuluzno skidam filmove i serije, učim jezike po nekoliko sati dnevno, i, evo nepopularnog mišljenja, mene lično ne uzbudjuje karantinsko pozorište. Srećom, ja sam mera samo za sebe. Dok se ne reše neka važnija pitanja u našim pozorištima, kao i u društvu, za mene je ovo nedovoljno i jalovo, i kako kaže kralj Lir: „Nek’ se sve promeni, il nek’ nestane sve“. Žao mi je ako je za nekoliko poruka koju šaljem suviše negativna za ovo, već i ovako mračno vreme, ali odgovaranje na pitanje radi odgovaranja smatram suvislim, a takav intervju verujem da ne bi zanimao nikoga, pa čak ni moje roditelje.

Ipak, dok smo kod kuće i zatvoreni sa svojim porodicama, nameće nam se, jače nego ikad, pitanje mentalnog zdravlja. Pa, ako pogledamo društvene mreže, o tome se sada govori intenzivnije, savetovališta rade na online podršci itd. Sigurno je da sve ovo u velikoj meri utiče na pojedince. Misliš li da će ovaj period poslužiti da dobro pogledamo u sebe i da raščivijamo neke dileme koje smo imali ili će ih još više zamrsiti? Da li misliš da su delotvorna neka brza rešenja koja nam se nude ili je rad na sebi najteži od svih poslova?

Verujem da jeste najteži od svih poslova. Od suočavanja sa sobom i bežimo u svakodnevicu, pod parolom da moramo. Nešto od toga i moramo, ali veliki deo ne. Brzinsko površinsko rešavanje dubokih problema je još jedna nuspojava kapitalizma, a cilj je samo jedan – da onima koji to nude donese novac, ili makar pratioce, a pratioci jesu novac. Često sama pristajem da budem žrtva utrkivanja, opsesije time da budem korisna, i permanentno nezadovoljna svojim dostignućima, a ovaj period koristim da naučim da ne mora tako. Ne mora, ne treba, i ne sme. Suočavamo se sa kolektivnom traumom, besom, panikom, pretnjom, a prisiljavati sebe na plodonosno korišćenje vremena (izvan onoga što nam prija) je, po mom mišljenju, u ovom trenutku pogubno.

Foto: Siniša Trifunović, iz predstave ‘Tartif’

Kako ti provodiš ove dane? Šta čitaš?

U rodnoj kući u Zrenjaninu sam od 12. marta, kada sam došla na tri dana (haha) zaslužene pauze nakon ispitnog roka na Filozofskom. Ipak, posle nekoliko dana sam osluškujući sebe shvatila da me prejedanje (valja aktivnost koju je najlakše voleti) baš tako specijalno i ne zabavlja, pa sam promenila ploču, i, pretpostavljam da ću do kraja ovog perioda to uraditi još nekoliko puta. Omiljeni deo dana mi je jutro koje u ovim okolnostima nekada počinje u 5, a nekada u 9 sati. Preferiram da budem budna dok je dan, iako ne navijam alarm (mada mi je i to prolazilo kroz glavu). Pijem kafu i prolongiram je što duže, dok gledam neku seriju ili film na francuskom (i redje italijanskom) bez prevoda, ali sa francuskim titlom. Završavam fakultet, a moj francuski je na toliko mizernom nivou. Osim učenja na taj način i čuvenog „vadjenja reči iz rečnika“, imam časove više puta nedeljno na Skajpu. Učenje jezika je do sada jedina aktivnost koja mi baš nimalo nije dosadila. Fascinira me taj fenomen ljubavi prema jeziku. Kako se voli jezik, i šta se voli? Sintaksa, melodija, stereotipi o Francuskoj i, naravno, Parizu? Ideja o sebi dok govorimo jezik? Da, govorim engleski, francuski i italijanski. Sa druge strane, koja je upotrebna vrednost toga ako ne mogu da promenim ovo društvo u kojem sam se obrela, a sada i saučestvujem.

Što se čitanja tiče, velika većina knjiga mi je ostala u Somboru gde, kao, živim. Eto idealne prilike da se zapitaš gde živiš, i gde ti je dom.

Imam sreću da živim u kući i da uživam u tome da petljam po dvorištu i bašti, i svim poslovima tog tipa. Izuzetan je odmor umoriti se tamo. Ipak, trudim se da i pored toga uradim vežbe jedan sat dnevno, a i prema tome je moj odnos ambivalentan. Nekada se probudim entuzijastična pod upalom mišića nestrpljiva da zaradim još jednu, a sledeći put kada se probudim shvatim koliko je sve to nebitno, i šta će svet imati od toga što ja imam trbušnjake? Baš ništa.

Ako me povremeno samelje stvarnost koja me okružuje, a to je uglavnom uveče, tada hitam u krevet. Ipak, koliko je ova situacija strašna, toliko me uzbudjuje čitava neizvesnost. Od jutra do mraka se osetim svakojako, kao Kamijev Sizif koji je svestan uzaludnosti svog posla, ali oseća radost dok ide uzbrdo, jer tada ima svrhu. „Sreća i apsurd su nerazdvojivi“, kaže Kami, a „sama borba da se stigne do vrha dovoljna je da ispuni srce“.

Foto: Nadja Repman

Preporuči nam neku seriju koju gledaš.

Konačno neka tema o kojoj znam šta mislim iz prve. U potpunosti sam pristalice ove nove kulture i trenutno je stavljam ispred gledanja filmova. Uzbudjuje me muzika koja postaje lajtmotiv ne samo serije, već mog života u jednom periodu, vezivanje za likove, njihovi odnosi i razvoj, mera koju dobra serija ima. Mnoge je izgube u nekom trenutku, i tada se ne libim da prestanem da gledam. Neke od dosadašnjih omiljenih su mi Breaking Bad, Handmaid’s tale, True detective, The morning show, The Sopranos, Years and years, a od karantinskih bih izdvojila neke (meni) nove, a to su Bron Broen (Most), The Kominsky method, Dix pour cent, Bojack Horseman.

Da li ti nedostaje državni posao?

Što se pozorišta tiče, o njemu trenutno ne razmišljam, i pitam se kako je to moguće, jesu li onda moji motivi za bavljenje ovim poslom pogrešni, ili samo shvatam da me ono sa čim se susrećem u poslednje vreme suviše malo interesuje. Mi smo mala zemlja zavadjenih klanova, a svet je veći od nas. Svih nas. Bojim se da smo previše poverovali u svoju važnost, i time izdali pozorište. Bojim se da smo po okruglim stolovima i pozorišnim bifeima širili priče o tome kako menjamo svet, a nismo spremni na najmanju žrtvu, izlazak iz svoje komfor zone. Jedni drugima dajemo nagrade, ogovaramo se, utrkujemo, a to sve nije pozorište, ili nije ono koje mene zanima. U ovim okolnostima biram da ne mislim o teatru, a da upoznajem život, pa ću valjda biti i bolja glumica, a onda ću, nadam se, doneti neku novu vrednost. Ne smatram tragedijom ni mogućnost da promenim svoj poziv. Svet je put divnih zanimanja. Šta znači poziv, „je li mene gluma birala, ili ja nju“? Pa, ja nju, da je ona mene, ne bi me birala iz petog puta!

Možemo da te gledamo u mnogim predstavama. A online?

Za sada nisam videla da se emituje niti najavljuje išta u čemu sam igrala ili igram. Sa druge strane, ja sam u poslu nepunih 5 godina, i samo nekolicina predstava u kojima sam profesionalno igrala su skinute sa redovnog repertoara, a čini mi se da se danas na internetu mahom takve predstave prikazuju.

Za kraj, šta bi poručila čitaocima KULT-a?

Zbunjena sam, pa su mi i odgovori konfuzni. Zahvalna sam čitaocima ako su stigli do ovog pitanja. Poručujem da ne slušaju preporuke, nego da oslušnu sebe.

Razgovor vodila: Milena Kulić

Naslovna fotografija: Nadja Repman

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *