Зовем се Јефимија

ЗОВЕМ СЕ ЈЕФИМИЈА
 
Господе, све си ми дао и све узео
Мени, кћерки угледног српског властелина
Што је последњи пут пратио цара
На путу за Свету Гору
И жени деспота Угљеше Мрњавчевића
Пред којим се клањао византијски двор
Најумнијој и најраспеванијој
Међу земаљским слугама
Мени, деспотици Јелени
Бол и патњу си оставио
А као једину одбрану
Свилен конац и преслицу
Са позлаћеном сребрном жицом
Даову несретну Земљу
На Видовдан изгубљену
Уместо кише
Залијем сузом понорницом!

Господе, ја немам ништа
Изгубила сам све
Оца, мужа и сина
А туђа нога мојим царством гази
Моја црквена звона од данас су нема
Где код да кренем, тежак усуд носим
У мојим сновима
Под дрхтавим светлом воштанице
Мртвог ми Лазара
Гаврани разносе
Немо је моје Маричко коло
А од расцветалих божура
И проливене крви
Црвено Косово поље
Док са Истока
Млад и моћан султан
С коњицом креће да посеје смрт
У царској лаври, од мене далеко
Мог маленог сина
Уснулог у вечност
Грли и чува Хиландарски  врт!

Господе, зовем се Јефимија
Мој дом је пуста Србија
И манастир Љубостиња
Убога сам монахиња
Што са собом носи
Само крст и ризу
И што златни везак везе
Ћириличним писмом
На црвеној свили
Што моли за милост
Клечећ’ пред султана
Да нам помилује децу
И од смрти спаси
Младе царевиће
Вука и Стефана!

ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ

Шта ћу ја твојом улицом, у јесен, кад лишће опада
Увело лишће које чистач улица, купи на гомилу
А, бескућник на клупи, држи у рукама
Као букет сувог цвећа, који чува за ЊУ
Бојим се да је глупо да ти објашњавам
Јер, то је као кад верник објашњава невернику Бога
Зашто се поново враћам Француском улицом
Са рукама у џеповима коцкастог капута
И хекланом беретком на глави
Као распуштени легионар
Који оставља ратиште, а остаје веран домовини
Видиш, ниси ме могао отерати
Остао си запетљан у једној црној коврџи
Која ми несташно пада на чело и покрива боре
Док се саплићем о попадано кестење у парку
На Студентском тргу
Ту сам, на истој адреси, још живим и певам
Упркос три урагана која су ме снашла
И поплавама које су ме избациле
Иако је код мене један кофер стално спакован
Ја сам твој Леси који се враћа кући
Који је преживео Царства
Републике и два светска рата
Иако, осећам да си хтео да ме надмудриш
Само се правим блесава
Пристајем и дајем ти предност
А, веруј ми, било би боље
Да си помогао да лакше умрем
И био последњи, који ми је склопио очи
Знам да си хтео да заборавиш песме које сам волела
Монтан, Азнавур, Беко
Први и други Шостаковичев валцер
Цигане, виолине…
Зато, молим те, пусти ме да их поново чујем
Помози ми да поново видим Париз у ноћи, снежни Праг
Децу која се санкају крај Карловог моста
И помиришем жуте дуње које сам чувала за тебе
На дрвеном ормару моје мајке
Знам да си прижељкивао да одем прва
А, ја сам одувек била добар ђак и читала између редова
Баш зато, ако некад пожелиш да се вратиш
И дођеш на Фијесту
Где ћу као примадона у опери певати “Аиду”
А, ти седeти у првом реду позоришта
Као усамљени старац од осамдесет лета
Који кришом пожели да вози тротинет
И сам себи ставља лисице на руке
Молим те, послушај ме, бар једном у животу
И опрости, заиста опрости, ако сметам
Ако мене питаш, не могу да праћутим
Да је наша љубав била историјска!?

НАД ПРИЗРЕНОМ СУ НЕКАД ЗВОНИЛА МНОГА ЗВОНА
 
Све било је некада, младост, ти и ја, коју још увек препознајем
Шћућурену испод отвореног кишобрана
Док се држи за руке и кришом љуби, мада све прошло је
Истопило се као снег у пролеће
Као Снешко кога су деца погазила
Посведочићу, свему што јесте и свему што је било
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Још увек свирам са једном покиданом жицом
Што ми боде уснуле очи
Као пустињска прашина, коју разносе сахарски ветрови
А, кожа ми је као децембар храпава и хладна
Ни налик мекој баршунастој свили
За разлику од мене, ти се красно држиш
Висок и усправан, елегантно огрнут у песме љубавне
А ја тихо сведочим
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Као рањена Богородица на брежуљку Љевишки
Изнад хучне реке Бистрице
Сама међу оскрнављеним светињама
Позивам те на јутарњу литургију
Мада све пусто је, осим нас
Промрзлих путника из далека
Јер, давно сам се пред Богом заклела, волећу те заувек

А ту, међу упаљеним свећама
Угасила бих своју жеђ, сведочећи
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Ти лудо што имаш анђеоске очи и не даш ми да плачем
Хајде, дођи и не стиди се, заједно ћемо сићи
У дубоке рудокопе
У потрази за изгубљеном голубицом
Коју су давно донели которски трговци
На дар Милутину, смилуј се, душо моја осетљива
Јер, још увек имам крви под ноктима
И топлине у оку језера да посведочим
Над Призреном су некад звонила многа звона!

Ауторка: Весна Радовић

One thought on “Зовем се Јефимија”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *