ЗМИЈЕ И ХАЈ

ЗМИЈЕ

Говорити са животињама или поседовати немушти језик, такав дар појединаца могао се сусретати само у бајкама. Многи су такве појаве окарактерисали као измишљотине, бујну машту. Али један догађај оповргао је све теорије.

На аутобуској станици људи су чекали превоз. Многи су путовали до оближњих насеља, други су очекивали  родбину из далека, а неки су чекали превоз да отпутују   у њима  познатим правцима. Гласови су се мешали, настао општи метаж. Ту и тамо понеки повишени глас  натерао би пролазнике да се осврну око себе и прену их у стварност. Све столице су већ биле заузете. Торбе путника заклањале су узан пролаз  који је водио до излазних врата чекаонице. Ту и тамо понеки поглед би знатижељно био упућен  ка табли на којој је стајао ред вожње.У повећој групи повремено би се чуо глас младе жене која је занимљиво причала о нечем веома интересантном.

Мој син воли да се игра са змијама – немарно је слегла раменима одмахујући рукама у покушају да увери присутне у истинитост њене приче.

Има десет година, али од малих ногу био је помало другачији од осталих дечака. Погледала је присутне и наставила је са причом.

Чим зазвижди оне излазе. Нимало их се не боји. Напротив… Узима их у руке и мази их. Често ми говори да сам луда када му скрећем пажњу да су опасне. Обично ми тада каже: “Мама, ти ниси нормална”! Зар не видиш како су лепе и нежне.

Зар му није страх? – бојажљиво је упитала жена која се завалила на столици.

Није. То су његове играчке, често ми каже. Чак и онда када идемо на обали Дунава он ми говори како ће их позвати к себи. Само зазвижди и  оне се појављују испод камења и гмижу к њему. Говори ми како су дружељубиве, али да то људи не могу да схвате и прихвате. После играња са њима оне се враћају одакле су дошле. Мој син каже да уме да прича са њима.

Жено, па твој син је исти као један пустињак из оближњег места  који им је свирао у фрулу и окупљао их око себе. Оне би допузале до њега и  играле  док им је он говорио нешто, сам Бог зна шта. Нико од људи није смео да му се приближи. Оне су му биле нека врста заштите. Како су долазиле на  исти начин су се и  удаљавале од њега. Његова стока је била заштићена. Он је недавно умро али нико није сазнао његову тајну. Верује се да је имао способност да прича са њима.

Једној путници је била веома интересантна ова прича. Гледала је у младу жену која је објашњавала необични дар свог сина, дар природе, који се ретко среће, који је невероватан  и драгоцен.

Он је сасвим обичан дечак – наставила је жена. Иде у школу и добар је ђак.

Целу причу је прекинуо мушки глас који је позвао ову жену да отпутују. Чаролије је са њеним одласком нестало. Остала су многа питања и чудан утисак. Дечак који говори са змијама.

Ова природа је недокучива, а мудрост нема граница. Зато се ваљда и преноси са колена на колено кроз приче.

ХАЈ

Несрећан човек, уморан од свакодневних брига и тегоба под теретом недаћа прислонио се уз оближње стабло тополе тек да се мало опусти. Већ је био уморан од подужег пешачења.Чудне су га мисли обузимале док је гледао плави Дунав како се шири пред њим.

normal_01_0230_dunav_moje_more

Гледао је   немирне таласе који су тежили да ухвате једно другог. Човек је гласно уздахнуо.

Хај, хај… – гласови као да су се отимали из грла.

Шта ти треба Хај… Нашег Хаја је одавно одвео ваш Свети Илија. – зачуо је глас.

Човек је гледао око себе видно збуњен овим речима. Још чудније му је било што никога у близини није видео. Језа га је наједном обузела. Помислио је како је ипак срећан што је жив и наставио пут даље.

Ауторка: Снежана Шолкотовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *