Žitije u bojama – modra

Kažeš svetski će mi mozak kroz žice i virtuelne tranzistore izlanuti ko sam, kakvi su mi karakter i sudbina, ako mu šapnem koja mi je omiljena boja. Tako nešto volšebno je i Tesla sanjao u onih par sati noću, kada mu kroz krvotok nisu sevale munje i nije hranio golubove u osami hotelske sobe. Ako i samo zbog snova mađioničara među naučnicima, šapnuću prokletoj mašini.

Najviše volim žutu, pa onda još oker, modro-zelenu, tirkiznu… al’ sebi najpre moram da pripišem modru ili duboko plavu boju kamena lapis lazuli prošaranu žičicama zlatne. Konačno, mada se osećam kao vanzemaljac, rođen sam u selu plavih konja, ispod plavog neba, a Mediteran mi teče krvnim sudovima. Da stanem? Kompjuter zaribao još kod okera? Zlatnu prašinu ne prihvata? Odbija da me sluša dalje? Taj sigurno nije došao iz samotnih ludih snova. Stvorila ga strogost obične jave. Neka ga. Šaptaću dalje samo tebi.

Odsjaj sunca, od modrine namreškanog mora, prvi put pamtim od onog kasnog popodneva ponad Komiže, kada je, nju i mene, čangrljavi autobus vozio nazad, s izleta na plivanje u Modroj špilji na Biševu. Bilo je to u daleko vreme neprolazne mladosti, kada je onaj vremešni barba, obučen u belo platneneo odelo, ušao u lučku kapetaniju, skinuo beli šešir s oker pantljikom, obrisao belom maramicom znoj sa čela i unutrašnjeg oboda, pa upitao: „Šinjorina, a ka’ će parobrod?” Smejali smo se prizoru iz prošlih vremena. Mi, još večni.

Čarobna obala je sada postala njihova. Izdelili nas na primitivna plemena, podučavaju nas, treniraju, traže nam pasoše i poslušnost da bismo došli tamo gde smo već davno bili. Nameću nam da uronimo bez daha u tuđe priče ispričane zaglušujućim plotunima i divotama grobnih tišina koje ih prate. Prvi otok spram pučine na fotografiji arhipelaga Dodekaneza, koju ti šaljem, čini se sasvim ravnim; zove se Αγια Κυριακη – Sveta Nedelja. Jedina građevina na njemu je crkvica. Podigao ju je neznani ribar, koji je tu dolazio da skuplja so. Jednog tmurnog dana, kada se nije dala baciti mriža u uzburkano more, dva puta se spotakao na neku dasku, koju je more donelo s debele pučine. Oba puta ju je bacio u valove i oba puta se vratila, kao da joj je baš tu mesto. Tada je zagledao bolje i video da to nije obična daska otpala s kakve nesrećne barke; bila je to, zapravo, ikona Svete Nedelje. Namah je rešio da baš na tom mestu podigne crkvicu posvećenu svetoj Nedelji.

Devojka Kiriaki, rođena je u doba imperatora Dioklecijana, u nedelju – Božji dan, nakon beskrajnih molitvi njenih xrišćanskih roditelja, koji dotle nisu imali poroda. Legenda kaže da je Kiriaki odlučila da svoj život posveti Bogu i ostane devica. Kada je, međutim, izrasla u krasnu devojku prispelu za udaju, mnogi su joj prosci dolazili u kuću. Lepotica ih je sve uporno odbijala. Tamošnji velmoža je naumio da je isprosi za svoga sina. Kada je i njega odbila, prijavio je Dioklecijanu da se porodica moli pogrešnom bogu. Imperator, u svojoj mudrosti, naredi da im se sudi. Otac i majka su, posle mučenja i neispunjenih zahteva da se mole paganskim bogovima, bili proterani u Anadoliju. Nedelji su velmoža i sudija obećavali bogat i lagodan život, posle joj pretili, tukli je i mučili, ali ostala je nepokolebljiva. Tada je sudija naredio centurionima da je spale, no vatra se ugasila; bacili su je divljim beštijama, ali su zveri postale krotke. Videvši ta čuda, mnogi pagani su se pokrstili, ali su im centurioni svima odrubili glave. Na kraju je i Nedelja, koja nije želela da živi tuđu priču, posečena mačem.

Car se, kako to obično biva, pokazao jačim od Boga. Njeno stradanje se desilo oko 289te, leta Gospodnjeg, a hrišćani je pamte, ne kao lepu, ali tvrdoglavu, opsednutu devojku, nego kao svetomučenicu.

Naspram Petrovca na Moru, gde se završava civilizovani deo obale, a započinje onaj neuredni, zbrkani, gde su se paganski gorštaci spustili na more, Jadran je na površinu izbacio dva ostrvca – Katič Mali i Katič Veliki. Manje od njih, pre hrid, nego ostrvo, poznato je i kao Sveta Nedelja, prema istoimenoj crkvici podignutoj na njemu. Predanje kaže da ju je podigao grčki mornar, koji se tu, u nedelju, spasao posle brodoloma.

Vidiš, dušo, Mediteran iz duboko-plavog često izbacuje na svoju obalu pabirke neke tuđe priče, kao da im je baš tu pravo mesto. Mi ih onda ogrćemo na sebe kao kišnu kabanicu ili ih živimo  kao da su naše sopstvene.

Pre četiri-pet godina smo, toplog oktobarskog dana, ona i ja, bili na plaži Lučica. Pred nama su se, kroz treptaje vreline, u daljini Katiči ljuljali na suncu kao nejasne obmane. Tih dana me je – Sumatra, Sumatra – opsedala ona, dobro mi znana, usijana strast za stvarima dalekim, predelima nepoznatim, ženom s kojom nisam; Hiperborejom… Želeo sam neki drugi život; ovaj mi se nije činio mojim. Ne znajući još za Neđelju, jal’ ljepoticu, jal’ svetu mučenicu, rekoh Vasioni: „Ako preplivam do oba ostrva, dobiću godinu dana života u Hiperboreji.”  Posle, makar srčka. Sumatra je u meni bila jača od nagona za samodržanjem. Stavih masku za gnjuranje na pustu glavu, bacih se u plavet i počeh sa brojanjem: je’n, dva, tri, diši, je’n, dva, tri, diši… Posle ojačeg sata stigoh i do šumnog Katiča Velog i do oštre, prkosne Neđelje.

A Vasiona je održala svoj deo nagodbe.

Što samo godinu? Što ne zatražih bar deset?

Znao sam da se u Hiperboreji spajaju nebo i zemlja u nerazmrsivo sivilo. Znao da neću izdržati duže. Mamila me daleka lepotica potajno prikovana za stenu. A želeo sam zapravo što i uvek: zelen-maslinu, zagasite stene napukle od žarine sunca, ali nadasve, odsjaj modrine Mediterana u tvojim i samo tvojim očima. Sivilo i podatne žene bile su tu, na dohvat ruke, a ti si ćutke, bez pogovora, na nekim drugim konopcima širila rublje. Nisam se usudio, da ištem ni više, ni bolje, jer nepokorivo more je i na tvoju obalu odavo izbacilo tuđu priču, u kojoj si ropski nastavila da postojiš.

Postojiš, ali ne živiš.

Autor: Marko Jaroslav 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *