Zima

Reka teče tiho u ovo doba godine. Negde od kraja leta, njen se vodotok usporava, na jesen postaje sasvim otegnut, kao da se korito buni protiv iskonskih prirodnih procesa, da bi u ranu zimu, koja je tek nastupila, voda postala teška, i kao kakva stonoga, kretala se na hiljadu majušnih čekinja, pravolinijski, bez gibanja. Često bi je prolaznici posmatrali, i to na sledeći način: zastali bi, piljili neko vreme u njeno obnaženo telo, a zatim osmotrili drugu stranu obale, pa, kao da nisu zadovoljni rasporedom na pejzažu, maštali neki novi sklop koji bi odgovarao, te bi, na kraju, odmarširali dalje, duž keja. Oduvek sam se pitao, na primer, zašto ljudi tako brzo odlutaju dalje, žure da prođu prvu adu, zatim i drugu, pa, sa desne strane najbližu trafo-stanicu, brzim hodom u susret oblacima nadvijenim nad ušćem. Mora da je tragično biti u njihovim patikama, cipelama, kaljačama, čizmama. U početku sam pažljivo osmatrao prolaznike, svojski sam se trudio! Da li ste znali, na primer, da je samo, kažem samo, svaki treći šetač sam? Pa to je tragično! Ljudi bi trebalo da hodaju sami pored reke, pardon, to bi trebalo da bude pravilo. Uveo bih zabranu da se šeta u paru, napravio bih jednu prozirnu ogradu kraj meandra, gde bi muškarac ili žena, prosečne debljine, mogli da hodaju isključivo sami, zbog nedovoljnog prostora za saputnika. Na taj način šetnja bi bila mogućna tek ukoliko bi se svi naređali sukcesivno, da napreduju jedan po jedan, i to na dovoljnim, pristojnim razmacima. Ali, ako bi želeli da se sustižu, svakako bi bili obavezni da to rade na izvesnoj razdaljini, ne znam kojoj, nisam geometar, ali zasigurno tolika da je svako uznemiravanje isključeno, a govor, govor da bude prigodno dalek, da ga i najpažljiviji slušač meša sa eho. Pazite, de, sada ovo, a to nije nikakva statistika, to predstavlja fizičku zakonitost – apsolutno, nijedan pojedinac, bez obzira da li je uparen ili ne, ne ume da hoda pravolinijski. U početku, kada sam tek počeo da čamim ovde, pripisivao sam nekoj nevidljivoj sili takvu neadekvatnost prosečnog šetača da se uhvati u koštac sa zamišljenom pravom. Pa dobro, rekoh, kao što sila gravitacije utiče na kretanje tela u sunčevom sistemu, tako i To određuje njihovu putanju, te sam ubrzo i prestao da razmišljam o volšebnoj pojavi. No, odjednom sam počeo da prebiram po mislima (a kada ste sami, imate dovoljno vremena za duhovne ekskurzije), postao sam racionalist, prosvetiteljski nastrojen (nikako prosvetitelj), te sam zaključio da je nagib kamenih ploča na keju krajnji uzrok krivudanja. Jer, kada je isprva bio izgrađen, ploče su bile prave i ljudi su mileli u skladu sa zacrtanim pravcem; to vam je bio, kao zadatak iz geometrije, tačka A i tačka B, poveži, samo ovde to spoj koracima, bez olovke. No, kako je vreme promicalo, nekvalitetno tlo postajaše glibavo, erodirano, ili jednostavno, zbog svoje aluvijalne prirode se poče klimati, vukući ploče dublje u kaljugu, ali, dovoljno plitko, te se ovaj pojas bez po muke koristio za rekreaciju i šetnju. Sve u svemu, sada su se svi kretali krivo. Ali, ni to nije utolilo moju glad, pa sam postao još više sitničav, da ne kažem, na momente džangrizav, barem detalji kada su u pitanju. Mada, da to nisam postao, verovatno nikada ne bih došao do odgonetke celokupne zavrzlame. Uočih jednu jedinu pravilnost u tom haosu – ljudi ne prate neku svoju zamišljenu putanju, ne zbog pretpostavke da su nedovoljno disciplinovani za tako što, već sa razloga što se kreću po obodima mulja koji reka periodično nanosi, ponajviše u martu kada plavi. „Znači to je“, coktao sam srećno, kao da sam dokučio misteriju koja je morila stručnu javnost ili sveti sinod bradatih dušebrižnika zamotanih u rizu.

Autor fotografija: Frank Sicoli

Eh, sve je to previše trivijalno, što nekako čoveka mojih godina, ume da zamori. Kao što sam napomenuo, u početku sam se svojski trudio, ali, taj trud je postajao sve više navika, uvlačio se pod kožu i zapravo, više je snage potrebno da se uzdržim da ne napravim neku skicu u glavi, neko sociološko ispitivanje, opit iz fizike ili, pak, da postavim zamišljeni kadar i osmislim kostim i scenu za anonimne glumce. Od kako je voda usporila svoje kretanje, od kada je postala blatnjava grudva koja se kotrlja jažom, primetio sam da prolaznici češće zastaju kraj nje. Mnogi se usprave nad povučenim vodostajem, poput vojnika, pa nastave dalje ka ušću, dok bi poneki starac zaseo na krečnjačku klupu, ali ne zadugo, jer je hladno, pa bi se uspeo na štap ili noge, te se otkotrljao dalje. To mi zaista nije delovalo tako strašno – pomislio sam, eto nekoga ko ima vremena, štaviše, ulivalo mi je zadovoljstvo što saučestvujem u prizoru, bio sam deo sveta a ne puki hronolog odmicanja promrzle tekućine. No, moje prosvetljenje nije trajalo zadugo, jer sam opet počeo da razmišljam i, još gore, počeo sam bolje da povezujem stvari. Setih se da u mesecu martu ljudi, ni starci ni mladi, ne zastaju na obali, i uopšte, ne samo na obali, već nigde na keju. Šta je razlog tom odstupanju? Da vidimo – treći je kalendarski mesec, sneg se već topi sa planina, reka postaje čistija, postaje nabujala. Vodostaj je viši, deo kamene obale je potopljen, iz njega izbija trska, formiraju se mrtvaje iz kojih će se razvlačiti i skupljati pijavice u elegantnim pokretima, malo dalje se grupiše čestar i nisko drveće, dovoljno pristojno da ne ometa zveranje na drugu stranu. U redu, klupe su malko smočene, oko njih su zelenkaste barice, pa je razumljivo što umorniji putnici ne posede. Sablaznio me je odgovor (a do njega sam dugo dolazio): mislim da jedino zimi ljudska noga može biti brža od toka. Rano proleće je nemoć, ono je mladost i sramota ljudskog roda, pa me čudi kako neko i može da se usudi da se šeta u to doba godine?

Možda zato i volim zimu. Tada je svet savršen, nepokretan, nečiji nevidljivi prst je kresnuo magični mehanizam i zamrznuo prostor, misao, vreme, sve utrne, i prestaje da bude opit ili pozorje, postaje slika ili skulptura izvajana sama od sebe, od sopstvene smirenosti. Tada nema lasta. Tada nema jazavaca ili pasa lutalica. Tada su šetači u domovima oko kaljevih peći ili zatrpani smetovima u gradskim autobusima. Tada nema roditelja sa decom, svet je kršten tišinom i čistim, kristalnim vazduhom. Samo, molim vas, ne bih voleo da napravim zabunu -ne smetaju meni deca pobogu, nikako! Naime, često se šćućure uz roditelje, vuku ih za porube, pa i sam nekako ne mogu da ih zamislim bez staratelja, hranitelja ili kog drugog lica koje vrši nadzor nad njima. Ne, deca su sasvim na mestu, ovo ostalo štrči, previsoko je. Ah, kako je kod dece sve jednostavno – samo odvuku roditelje u stranu, k meni, ne znam, valjda im je interesantno da bulje i razgledaju, a čak se i ne libe da upere prstićima, ponekad pitaju roditelje, nekad upitaju mene, a svaka rečenica im počne sa „Čiko…“, ili „Izvinite“…Ali roditelji – to je već posebna fela. Prvo se bore sa svojim potomcima, odvlače ih od mene, a onda kada uvide uzaludnost vođenja bitke sa infantilnom, čednom radoznalošću, pokleknu i prilaze kao kažnjenici. Na koncu se bore sami sa sobom, okreću glave, oči im beže od mojih kolena, gore, kao da će ih uvrediti, cupkaju svojim cipelama, čizmama, patikama, kaljačama, štiklama… Ja bih sve roditelje, hranitelje, staratelje, zakonske zastupnike listom poređao duž ovoga keja, sabio ih iza nevidljive, stisnute ograde uz lukobrane. Napravio bih, samo da mogu, kolonu, postavljao ih jednog po jednog, a zatim ih slepeo, staloženo i revnosno, rukama, prstima, ne zbog gledanja u stranu, već zbog društvene preosetljivosti, zbog pristojnosti. Dobro, ostavio bih svakom stotom po jedno zdravo oko, neka poluslepi vode slepce, neka me proglase Čovekoubicom, to je drevna i zvučna titula, ili, neka ih odojčad vodi, ona ih, ionako, uvek povlače za kaput.

Autor: Miljan Jelić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *