ЖЕНСКИ ЛИКОВИ У ДРАМИ „ГОСПОЂА ОЛГА“ МИЛУТИНА БОЈИЋА

Српско грађанско друштво с почетка XX века било је строго формирано правилима. У књижевном свету тада се највише осећа утицај француске књижевности, парнасоваца и по узорима на њих стварају и највећа имена наше тадашње књижевности као што су Милан Ракић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Сима Пандуровић и други. Критика је, такође, носила велики значај. Код нас, најзачајнији људи у свету критике су свакако били Богдан Поповић и Јован Скерлић. И један и други критичар су били пре свега професори. Као такви, значајно утичу на формирање мисли младог песника, који ће стварати онако како се очекује. Сваки од горе наведених песника прошао је кроз перо критичара, нарочито Јована Скерлића. Скерлић, као велико име прве деценије XX века, пише у складу са својим критеријумима, оспоравајући све што је другачије. И баш зато, није необично што је почетком 1910. године Скерлић са поносом представио српском културном друштву једног од својих најдражих ученика, Милутина Бојића.

Милутин Бојић је рођен у Београду, проживео је највећи део свог кратког двадесетпетогодишњег живота у том граду, где се школовао, упознао живот до танчина и напустио га да би се привржено посветио својој земљи и мукама кроз које је пролазила у Великом рату. Живот у Београду има изузетно велики значај за Бојићево стваралаштво. У Београду овај велики песник о коме се данас тако мало зна, упознаје како салонски, тако и културни живот, ствара, воли и живи. На почетку свог стваралаштва, у песмама овог младог, тек школованог песника се може осетити онај „скерлићовски“ утицај, да се пише о ономе што је, такорећи, морално здраво. Осети се и да је Бојић читао Ракића и Дучића, његова жена биће вољена, драга, недостижна, једина. Колико је наш млади песник волео, видећемо и кад 1912. напише целу збирку Сонета посвећених његовој музи. Идуће године Милутин Бојић се опробава и у другом жанру. Наиме, већ од гимназијалских дана, младог песника занима позориште. И то не само у кртичком смислу – он ће почети и да пише драме. Као сваки родољубиви песник који осети долазак великог рата, Бојић ће писати такву поезију, али писаће и драму Краљева јесен где ће величати српску прошлост, али исте те године написаће и грађанску социјалну драму Госпођа Олга. Ова драма је сачувана само у фрагментима, пронађене су прве странице у Бојићевим рукописима, али и оно што је нађено, изазваће велику пометњу. Наиме, када Бојић шаље Краљеву јесен Народном позоришту у Београду 1913., шаље и Госпођу Олгу. Разлика је у томе што се прва драма раширених руку дочекала, док је друга своје прво извођење доживела тек деценијама после.

Незаобилазно је размотрити – шта је то што је Госпођу Олгу на дуго времена бацило у заборав? Милутин Бојић ће за ово своје дело рећи да је комедија. Врло је могуће да тадашње грађанско друштво то није доживљавало смешним. Напротив. Ово је једна веома озбиљна драма која ће се дотаћи тадашњих највећих табу тема. У средиште радње Бојић ставља госпођу Олгу Ристић. Необично је већ то да једна жена носи радњу представе 1913. године. И то жена, рођена у паланачкој средини, без и трунке стида удата у богату кућу за старијег човека, ради новца. Она је та која сад новцем располаже, плаћајући не само своје хирове и хирове своје кћерке Вуке, која није ни сенка своје доминантне мајке.

Ова жена је љубавница једног адвоката, чију децу финансира, чију ће жену смело и срамно звати најбољом другарицом. Милутин Бојић овом драмом свакако да помера све границе тадашњих очекивања, а то можемо најбоље увидети посматрајући жене. Као што је наведено, поред Олге Ристић од женских ликова се појављују њена кћер Вука, потом жена адвоката, скормно називана Новаковићка огољена и без идентитета, само носилац презимена свога мужа, кућна помоћница Марија и кћер адвокатске куће, Рушка, физички неприсутна, али знамо за њено постојање, знамо да је и она уздржавана од стране новчаника Олге Ристић. Обазриво Бојић располаже тиме да ли ће ликови имати или само име, или само презиме, док само једна носи и једно, и друго, јер она носи судбине свих људи. У свом ранијем песничком опусу, Бојић ће често узимати библијске мотиве. Ова чињеница је занимљива јер један од главних ликова који се прожима кроз Бојићеву поезију је Салома, сва грешна, захтевна, моћна и свесна својих моћи. Управо је то госпођа Олга, која ће и сама, такорећи, за животни мото имати синтагму:,,Ја не судим, ја захтевам“.

Салома је Олга, Олга је Салома, односно жена која осети своје године по целом телу, боји се старости, преза од празне постеље, али пуна жеље да располаже мушким мозгом и телом. Није случајно баш овај библијски лик изабран да оцртава Олгу Ристић. Имајући финансијску моћ над једном породицом, Бојић говори о моћи једне жене кроз новац, колика је његова вредност. Имајући новац, она може да на Саломин начин захтева и њихове главе.

Међутим, Олга ће осетити пораз и то управо од онога кога је њен „прљав“ новац подигао. Занимљиво је што ће управо овај млади момак, пун жеље за животом(какав је био и сам Бојић), једини успети да савлада ову жену и да он преузме команду како над њом, тако и над даљим развојем приче. На тај начин, Бојић ће јасно дати до знања да и таквој жени може да парира адекватан противник, само јер није довољно обратила пажњу васпитању ума по својим мерилима, већ се слободно одала моћи новца, мислећи да тиме може све.

У истог тог младића Гидру, заљубљена је и кћер ове, на први поглед свемоћне жене. Ова млада девојка, Вука, нема презиме које се јасно говори и које је прати. Она живи живот заљубљене девојке, пуне снова, француских песама, руског балета и жуди за Гидрином пажњом. Она не постоји без утицаја којег има њена мајка, али и без Гидрине пажње. Тако сва „туђа“ кроз овај комад проћи ће као жртва тих моћних људи, неспремна да сама за себе мисли, одувек размажена новцем и лепим речима. Да не постоји лик жене адвоката Новаковића, Вука би била најтрагичнији лик ове драме, али ова жена, просто и само  – Новаковићка, оличење је трагичности овог дела. Гледајући како њен муж и жена срамоте оно што је остало од њене части школоване порфесорице клавира и сликарства, она покорно ћути, моли сина за спас, за бег. Ово је жена коју нико не чује. Од свега што може, она клавир користи да свира посмртни марш, симболично приказујући своју судбину. Тек пред крај драме, адвокат Новаковић се својој жени обраћа са:,,А шта ти мислиш о томе, Јелена“, где можемо да видимо његову слабост, прибегавање жени кад нико није остао, кад Олга прети да ће однети све што има, заједно са његовом части. Идентитет жена, као брачни партнер, овде добија тек кад мушкарац свесно свој почиње да губи. Милутин Бојић лик Јелене Новаковић приказује као школовану жену, која зна шта је култура, уметност и част, али баш као таква, она се ништа не пита и баш овде се види феминистички глас, којег је Бојић итекако свестан.

У овој драми, као ни у једној другој, Бојић нам даје широк спектар женских карактера, свесно показујући шта је оно што сваку жену води, шта је оно што располаже свима и шта је то код жена што ће сваког мушкарца подредити. Ова драма је свакако издвајање из тадашњице, из онога што се очекивало. Свесно и/или несвесно Бојић осим што  даје важност речи и дела, јер нико мислима није успео променити свет, даје и одређени „морални кодекс“ тадашњег времена, разоткривајући шта високо грађанско друштво представља и како се уопште долази до високе позиције у друштву. Зато ће овај песник у нашој књижевности остати упамћен као један од највећих, бар од стране оних који су га дубље протумачили и поетички проучавали, али и као незаобилазан материјал за дубље тумачење феминистичког гласа и онога шта жена може да представља у нашој националној свести и заједници.

Аутор: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *