ЖЕЉКО МЕДИЋ ЖАЦ: АПНЕЈА

Избор из збирке поезије Апнеја, Жељко Медић Жац

* * *
Почетак је увек из сна и слутње

Видео сам очи које израњају из воде
И на телу које дрхти
Своје руке

Бриделе су усне које љубе

Има ли друге слободе до оне која нас од нас самих
ослобађа
Када престајемо бити једина стварна граница
Између сна и онога што се догађа

Ко дане оживеле у сећању не позна
Пре него се у времену
Изгубе

Тај не зна
Да увек исте траже се душе

* * *

Размишљам о кривици
И како можда нисам имао право
Да са онаквом дрскошћу узнемирим твоје
навикнутости

А онда се сетим
Помињања блискости
И како си причала о присуству тајном

Док купујеш хлеб у продавници
Или се у кади купаш
Изједначавајући ме са воденим млазом

Ми смо заточеници светова
Који су израсли мимо нашег хтења

Наши су ожиљци на бодљикавој жици
И очи су у прашини ископаних тунела

Желим веровати
Да постоје кључеви
Који нас ослобађају свега

И да то нису само обичне речи
Већ живот који хоће
Да буде поезија

* * *

За сваки тренутак наше блискости написао сам по
једну песму
И сада се гурају и искачу преда ме и од мене траже
Авај…да изаберем најбољу и најлепшу

Као фигуре младих балерина које сили гравитације
пркосе
Као симболи уклесани у прочеља зграда
Што изазивају недоумице

А ја чекам на ону која тек треба да се напише

Јер… синоћ сам читао „Најлепше љубавне песме
света“
Купљене на сајму књига у Београду далеке две
хиљаде и шесте
И било ми је жао што те нисам упознао макар век
или два раније

Много пре ере братимљења народа

Па да ти пишем у неком рову између две линије
фронта
И да испаљујем стихове као топовске плотуне
Док се лаке коњице у блато не суноврате

И да то парче хартије сачувам испод шињела
Као једини доказ мог кратког постојања
Под необраним звездама

И најљубавније писмо теби
Адресирано на време а не на место
Оној коју волим… две хиљаде и петнаеста

13775361_10210313482052239_1076020149058908598_n

У ПОВЛАШЋЕНИМ ПРОСТОРИМА ПЕСНИЧКЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

Етимологија насловне речи збирке песама Жељка Медића Жаца апнеја (grč. απνοια, α– bez, πνεειν– disanja, lat. apnoe) указује на медицински појам краткотрајног прекида спољашњег дисања (уз очувано унутрашње дисање), које траје дуже од три а мање од дест секунди, при чему долази до промене општег стања организма. Иако наизглед неспојива, веза између овог медицинског појма и поезије која је пред читаоцем јесте дубока, чврста, онтолошка. Њоме се симболично указује на својеврстан ег-зистенцијални прекид дисања, краткотрајну смрт, путем које се досеже нова стварност, иако краткотрајна – живот у уметничкој стварности, у поезији.

Док се о ранијим песничким збиркама овог песника може говорити о поезији као о свету затвореном у себе, некој врсти унутрашњег монолога са самим собом, који ипак није статичан него је означен као трагање за универзалним питањима света и човека, путовање до средишта властитог бића, дотле нова збирка артикулише једну другачију песничку оријентацију:Апнеја је израз песничке и стваралачке зрелости аутора, песника и уметника, који се не мири са сопственим егзистенцијалним ограничењима, чиме потврђује мисао Јосифа Бродског да је уметност „реакција организма на властиту ограниченост“. Унутар датих граница он настоји да прошири време, односно да „заустављањем времена“, престанком дисања, свесним доспевањем у стање апнеје, досегне једну другојачију надстварност, иманентну само песнику, том „творцу малом најближем Божесву“. С тих висина, које је асоцијативно лако повезати са планином богова – Олимпом, песник поздравља читаоца уводном песмом: „Ево ме на врху снежне планине / где своје најбоље тренутке / претварам у слике“. Али будући да су за јаву карактеристични појмови, а за сан – слике, то нимало не изненађује што се стање апнеје не идентификује као одсуство живота (прекид дисања), него као пуноћа живота, као сан: „почетак је увек из сна и слутње“.

Медићева поезија поседује ону искреност сна (Борхес је говорио да поезија, литература мора бити „искрена сао сан“), јер сведочи поезију као једину праву Истину („Истина је оно / што никада пре доживели нисмо/ а гле-дај како догађа се сада“), а песника као једино слободно биће, слободно у духу, коме је дато да „општи са Твор-цем“ („Има ли друге слободе до оне која нас од нас самих ослобађа / када престанемо бити једина стварна граница / између сна и онога што се догађа“).

Пет циклуса збирке („Свитак“, „Испресавијана тајна“, „Маглине“, „Исцељивање пукотина“, „Двојеручица“) чине семантички јединствену песничку целину, „запис душе“ – заокружен свет симбола са реминисценцијама на библијске и митке теме (врт, сан, јагње, смоква, слово, реч, риба, вода, црте и резе). Уопште узев, свака добра песма представља сажимање визија будућности са присећањем на прошлост; она је имплицирана свест о човековом присуству времену и опирању забораву. На исти начин се и Апнеја у својим највишим уметничким дометима показује као могућност превладавања живота и опирање пролазно-сти. Лирски субјект се опредељује за облик аутентичног бивствовања (термин који потиче од Хајдегера) или по-влашћеног простора своје егзистенције, тако што ће се, уместо за дисање (које није живот него „животарење“) определити за краткотрајну физичку смрт, одсуство дисања у сну (у којој, парадоксално, има више „живог живота“, како би рекао Достојевски). Тај повлашћени тренутак јесте тренутак потпуног самоосвешћења, тренутак сећања на себе пре „пада у живот“ („у врту се пренем / у којем као да сам био већ“). Сећање се показује као „пукотина у времену“, заустављен тренутак, из чега имплицитно произилази да је категорија времена кључ разумевања Медићеве поезије. Ако је „време оквир за наношење слика“, песник је уметник који кичицом боји, осмишљава живот. Он је, дакле, творац властитог универзума, онај који краде божанске дарове и представља се као бог у малом. Свој једини живот, онај људски и онај божански, он познаје само оквирима граница света који је створио, а тај свет је без-граничан („Изван песама мене више нема / И не постоји други за мене / Врт“). Реч је, дакле, о проширеном времену, сваки тренутак је дуг као сат и сваки сат протиче брзо као тренутак – алузија на Библију у којој је „један дан пред Господом као хиљаду година, а хиљаду година као један дан“.

Нимало случајна аналогија са стихом највеће љубавне песме Ноћи скупља вијека: „Тренут ми је сваки сахат, моје вријеме сад не иде“, доводи нас до друге кључне одреднице ове збирке, такозваног херменеутичког кључа, а то је врхов-но искуство Љубави. Док се на једној страни релативизују простор и време, дотле се на другој апсолутизује љубавни доживљај као највиши облик самоспознаје („познање је / бити ближе себи / а да ми далек не буде Бог“). Божанско својство у човеку долази из љубави („Бог је љубав“), што је врло блиско Платоновом схватању да се онај који је захва-ћен наплеменитијим од свих – љубавним заносом, гледајући у овдашњу лепоту само сећа праве лепоте („небо је непомична мапа жеља / земља је тек место / свеколиког пада“).

Своју једину егзистенцију, свој једини живот, песник дакле потврђује сном(апнејом)о савршеном тренутку у ком Двоје постаје Једно.Тај тренутак епифаније или откровења подразумева „обезвремењавање“ земаљског живота и могућност да се досегне бесмртност („И смрти се ниште док љубим те“), јер „тренутак којег се сећамо већ је прешао у вечност“, писао је Кјеркегор. Повлашћени тренутак кога се песник сећа претворио је Апнеју у једин-ствену апологију Љубави:

„А коме смо ми свети
На овом месту
Светом“

Под дрветом
Испод којег хлада нема
Сви плодови већ су осемењени грехом

„Телом ћу те“
И ти ћеш мене телом
Вратити у „стања пре знања“

Кад љубав је била
Најсветија сила
И прва
Изван нашег поимања

Непосредна, лирски топла, али дубока и „обремењена“ симболима, збирка Апнеја Жељка Медића Жаца у својим надубљим значењима чини јединство супротности, сажимање најстаријих и увек актуелних вечитих питања о смислу отпора пролазности у форми песничих целина. Апнеја задивљује снагом утисака које оставља на читаоца јер и њега самог уводи у сан. Она не дотиче, она прожима, што и јесте задатак поезије.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *