Заборављач

Добио сам посао. Kоначно сам добио посао. У ово време, када не можеш ништа без озбиљне везе а загазио си дубоко у шесту деценију свог живота, гледају те као на отпад, а не као на радника. У ово време када млади лавови са факултетским, мастер и шта ти ја знам каквим све не дипломама кидишу на свако радно место, на тебе послодавци гледају као на истрошени, половни рачунар. Kао на аутомобил који још није довољно стар да постане old-timer, али је превише истрошен да га неко вози..

Добио сам посао. Сјајан посао.
И то без икакве везе.
Видео сам оглас на улици. Само што га је неко ставио.
Признајем, откинуо сам читав оглас да бих смањио конкуренцију.
Чак сам неколико сати тумарао градом и скидао истоветне, неугледно одштампане огласе залепљене за разне табле, бандере, излоге пропалих радњи.
Тако сам врло свесно умањивао могућност да ми неко отме преко потребан посао.
А добар је посао, заиста је добар. И једноставан.
Просто ми није јасно да неко жели да ме плати за њега.
Обезбеђена ми је чак и обука. Стручна, скупа обука.
И подршка.
Дали су ми и аванс.
Сјајан је то посао.
И лак.
Не треба да чувам ничији ресторан ноћу. Ни да обилазим и чувам градилиште. Не треба ни да седим у трафици и продајем цигарете и пиво полунадрогираним клинцима. То је, уосталом, законом забрањено.
Све што треба је – да заборављам.

Honas Delgado

Систематично. Свакодневно.
И да о томе пишем дневник.
Док не заборавим да пишем.
Или док не заборавим где се дневник налази.

***

Иако се мени чини да је све тако лако, људи који ме обучавају кажу да мој посао ни изблиза није тако једноставан.
Њему треба приступати систематично. Поделити своје памћење на одређене делове. Kао, рецимо, на полице са књигама. И сваког дана са полица треба скинути, исцепати, спалити, уништити по једну књигу. По једно сећање.
Сва моја сећања поделио сам на четири велике, простране полице. Дао сам им, као што ми је речено, имена: Епизодна сећања, Семантичка сећања, Процедуре, Прајминг. Нисам та имена ја смислио: они су ме томе научили. Полица Епизоде је највећа. Прајминг је најмања. Али и она, тако мала, на себи има, колико сам успео да проценим, неколико хиљада књига.
Ако је заиста истина да ја сваког дана треба да уништим по једно своје сећање, да спалим по једну замишљену књигу, ово је посао уз који ћу, засигурно, дочекати пензију. Можда га чак нећу ни завршити.

***

Хтео сам да покажем својим послодавцима да нисам неко ко ће да забушава на послу. Треће или четврте недеље уништио сам чак три своја сећања са полице са епизодама у једном дану.
Ох, са каквим уживањем сам то учинио. Изабрао сам оне најсвежије епизоде: дан када сам изгубио посао после 30 година оданости фирми. Дан када су извршитељи дошли и рекли ми да морам да се иселим из свог стана са женом. И дан када се моја жена није вратила кући.
Знам да су те епизоде у питању јер сам, тренутак пре него што сам почео да заборављам прву епизоду, педантно записао назив дела које уништавам. И знам да сам осећао велико задовољство док сам заборављао већ наведене епизоде.
Известио сам приљежно, и морам признати, с дозом поноса, своје послодавце о успеху који сам постигао. И онда сам се изненадио: врло озбиљно ми је запрећено да то више никад, ни под којим условима не радим.
„Наши циљеви могу бити озбиљно компромитовани избегавањем протокола који је прописан. Држите се процедуре до најситнијих детаља. Уколико још само једном направите ову врсту прекршаја, бићете отпуштени”, запретили су ми.Ž
Ваља посао чувати.
И верујте ми, није ми било тешко да их послушам.
Оног тренутка када сам следећег јутра установио да сам ванредно, као подстицај, добио нову уплату и при томе викенд у оближњем спа центру, решио сам да се строго, строже него било ко други, придржавам правила.

***

Honas Delgado

Заборављам већ врло дуго. Толико дуго да не могу да се сетим када сам почео овај посао. Све је у реду. И даље сваких 15 дана, без грешке, примам свој хонорар, сасвим довољан да једем, пијем.

Људи који су ме запослили веома су задовољни мојом преданошћу и одговорношћу. Пре неколико дана су ме позвали и питали да ли знам поред кога сам прошао на улици тог јутра. Мој одговор је био кратак. Не. Питали су ме да ли сам сигуран у своју тврдњу. Мој одговор је поново био кратак. Да.

Позвали су ме да дођем у седиште фирме. Дуго су ме прегледали. Стављали су ми неке жице на главу. Онда су ми дали да попуњавам неке папире. Па су поново разговарали са мном. И на крају поново питали да ли знам поред кога сам прошао на улици тог јутра. Морао сам да поново изговорим оно једноставно „не” и да их питам због чега су толико упорни у свом питању. Рекли су ми да ме је тог јутра на улици поздравио човек који је такође ангажован у њиховом другом, потпуно одвојеном истраживању. Мој кум. Шта год то значило.

***

Одлично напредујем!
То су ми признали и послодавци!
Данас ми је пришао неки човек са женом и питао ме да ли сам одавде. Одговорио сам му потврдно. Онда ме питао где се налази аутобуска станица. Морао је да се врати у свој градић у унутрашњости што пре. Нисам питао за разлог.
Нисам могао да се сетим где је аутобуска станица.
Нисам могао да се сетим ни где је железничка станица.
Ни аеродром.
Ништа од тога нисам могао да се сетим.
Интересантно: никад нисам уништавао књиге/сећања са епизодама путовања. Нити књиге о граду у ком живим цео свој живот. Ваљда.
Послодавци су ми рекли да је то потпуно нормално и да мој организам сада спонтано брише неке епизоде које му нису потребне за функционисање у измењеним околностима свести. Нисам разумео шта су ми рекли, али сам по њиховим осмесима схватио да су задовољни.
Новац и даље добијам.

***

Honas Delgado

Морам признати да сам се јутрос помало уплашио: пробудио сам се и убрзо потом кренуо напоље, да узмем нешто што би требало да поједем током дана.
После само неколико корака схватио сам да не знам где треба да идем по храну.
Приметио сам да ме људи гледају забринуто, изненађено. Било ми је помало непријатно када су ми пришла два човека у истим оделима, са некаквим великим значкама и питали где живим и зашто се нисам обукао.

***

Пишем. По навици. Заправо не знам зашто пишем. Не знам ни зашто држим отворену свеску на столу. Не знам ни колико дуго је држим. Покушао сам да се сетим ко ми је дао свеску, али узалуд.

На телефон ми је управо стигла порука. Пише „На вашем рачуну сада се налази 1.780.000”. Не знам одакле ми рачун. Не знам ни одакле ми толике паре. Заборавио сам зашто их добијам.

***

Целу ноћ сам провео гледајући у плафон. Знам да је требало нешто друго да радим. Боли ме унутра. Из мене се чује некакво чудно завијање. Вероватно треба нешто да једем. Воду сам пио из руке. Нисам могао да нађем оно… у шта се вода сипа… Да, сигурно треба да једем. Али, не знам где је… Храна? Заборавио сам.

***

Морам да идем напоље. И морам да пишем. Знам да морам. Али не знам зашто. Не сећам се. Заборавио сам. Ваљда ми је то неко објаснио. На рачуну сад имам још више нечега. Шта год да је рачун. Идем напоље.

***

Није ми добро. Није ми добро. Није ми добро. Ни у глави. Ни у телу. Није ми добро.

***

РУкасама пиПШе а ја не знам штесмахто

Honas Delgado

***

У главној сали градске мртвачнице вукао се тежак воњ лешева помешан са јаким мирисом формалалдехида. Ни после 20 година у служби виши полицијски инспектор, господин П, није могао да поднесе тај мирис, па би сваки пут на уласку у мртвачницу стављао испод ноздрва неко јако средство са ментом.

„И? Да ли се зна ко је овај јадник?”, питао је асистента главног патолога гледајући у леш који је већ два дана био непознаница за читаву полицију у граду.
„Не, инспекторе. Kод себе није имао никаква документа.”
„Трагови насиља?”
„Не. Ни то.”
„Инфаркт?”
„Не, патолог каже да није ни то: није било карактеристичних модрица на грудима или на глави… Ни обдукција није показала ништа необично. Осим помало запуштених бубрега и празног желуца.”
„Не бих рекао да је умро од глади…”
„Није. Он би без хране могао да издржи барем још 15 дана без икаквих проблема.”
„Па добро, а шта каже патолог? Зашто је овај јадник мртав? Није могуће да се човек тек тако угасио на клупи у центру града?”
„То је најчудније.”
„Зашто?”
„Патолог тврди да је наш непознати пријатељ заборавио да дише.”

Извор: Огњен Петровић, Карневал у сутерену – нова младеновачка кратка прича, Литера, Младеновац, 2019, стр. 124/130.

Аутор: Александар Бећић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *