ВРЕМЕ ОРХИДЕЈА

Пробудила сам се на копну.
Раскрстила са успоменама које се међусобно раскрсити не могу.
У фиокама сам изложила тајне.
Са мене је скинуто паперје.
Мастило се разлило међу казаљкама сата.
Постала сам албатрос.Стремим ка висинама.
Ловци мотре на мене.
Рањена сам, заробљена и остављена. Мркла ноћ.
Ране на крилима својим натапам тамјаном.
Сакривена сам у пећини.
Кроз пукотину посматрам праскозорје.
Пољуљани су стубови Антарктиде.
Из ока теку слане сузе.
Тело сачињено об блата је на умору. Искре живота јењавају.
Из даљине осећам мирис чемпреса.
Чекам да орхидеје ноћи процветају.
Да сам барем брод у боци…
Знала бих где је моја лука.У мени тече барка постојања.
Збијена сам уз зид, привијено је тело моје уз слабашно тело трске.
Овај прироз је доказ колико сам малена наспрам живота.
Бара је замућена. Валови савијају стабло моје подршке.
Духови устају из воде да ме подигну.Крштена сам. Албатрос више нисам.
А не знам постојим ли у овоме трену,
нити у коме сам свету?
Је ли је прошло време орхидеја ноћи?
Шта сам, ко сам. Мрва или див?
Босонога газим по прашњавом путу трњем испуњеном.
Све је то само земља и со.Жедна сам.
Погледом пратим густе, тешке облаке.
Једна супернова настаје док своју звезду тражим.На стенама су нацртани сунцокрети.
Сећам се љубави процветале у непостојећу зору.
Слушала сам приче о моме суду, суде а истину не слуте.Говоре о пустоши мога срца, сабирају моје грехе.
Своје одузимају.
На леђима носим терет свог крста.
Ауторка: Сузана Рудић

Једно мишљење на „ВРЕМЕ ОРХИДЕЈА“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *