Vreme je stalo

Vreme je stalo jalovo od gladi i žeđi.
Stvari su iscrpile stvarnost.

U strašnom tovaru pustoši iznad nas
vetar njiše paučinu.
Nešto od nas je na nitima.
Nešto sjajno, prolazno.
U toplom vazduhu fijuci fine čipke
od soli i bolesti.

Ne znam da li je dan ili noć.
Vidi se po noći kao po danu.
S neba se svakog minuta, na nas,
skotrlja Crno jaje, koje isprva liči na suzu,
ali kako leti ono – zviždi.
Menja boju, nezadrživo stremi naniže.
Sledeće se već zameće.

Dani puni stakla.
Škrguću vage i pada budućnost, sve niže, sve niže.
Nad svetovima mladim i klonulim rastu žile,
zveckaju novčići, sevaju žice.

Čak i u plavetnilu neba
preovlađuje nostalgija.
I gospodari alkohol
I zlatni kolor tuberkuloze pojavljuje se i nestaje.

Tako protiče vreme.
Niko se ne miče.
I da hoće zaboravio je kako da se pokrene.

Jedva osetan, hladan put sviju stvari,
kao memla miriše kraj spuštene zavese.

Autor: Rade Vodeničar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *