Vita perpetua

Uzmite šaku svežeg pepela ili
bilo čega što je prošlo
i videćete da je to vatra ili da to može
biti…“ B. M.

Napravio sam krug oko krune sveta da bih je video. Poput vučjeg zavijanja ispustila je zvuk koji je (umesto mene) odlučio da ostajem. Toliko opreznosti za samo malo snova…

Ah, klecavi korak na pragu novog sveta i tvoja ruka, prijatelju, pružena sapletenim nadama budi plamen u zgaslim mojim prsima. Zgaslim, da, zgaslim kao snuždeni okean posle nadimanja u buri. Po takvoj sam, zgasloj vodi, doplovio do tebe, i takva mi se mrtva voda rasula po plućima, uliva mi se u srce svakim novim danom od kad ne mogu da je vidim. Pod mesečinom pogružena bludi moja sen utopljena u onu stranu uma. Tamo teku žive slike i u živim bojama kupa se ona! Tamo praska njezin smeh i suza moja − ona nije sasvim mrtva! Al’ ni ja nisam sasvim − živ… A onda, kao da jašem po mekoj čelarevskoj zemlji, ali konja bez sedla, konja koji me ni ne oseća, kroz otežalo crno nebo što uz tresak naleže na ravnicu! Bljesne i kao da razdani, a stari hrast ostaje raspolućena buktinja pred kojom se konj propinje i zbacuje me, a ja ostajem sam pred otkrovenjem, u kalju kajan klečim, i molim svetlost da progovori iz spleta plamenih jezičaka onu jednu reč što vrhovima ližu, ali gluvo je nedostojno moje srce, ubio ga živi grom! što mi ne da sudbe moje glas da čujem gde je. Tada sukne oganj živi, sušta belina proguta me svog i negde, iz beskonačnog nigde, nežno, kao detetu mi šapne: „Evo me, naj!“

Trgnem se izmučen i mokar od znoja, pogledam kroz prozor na ogromne crvene stene u daljini, polivene oštrim jutarnjim suncem. U boji zore koja rudi, niz kanjon odjekuje poslednji glas iz dubine sna. I tera me da krenem. Možda sam ga dosanjao i pre vremena. No, iščeznu mi i slika ta, i tama, pod kapcima. I glas. A glava mi, da pukne…

Uskoro ću se probuditi iz ovog ništavila jave! Kalendar na recepciji podseća me: Novembar 21. Smrtni dan na dan rođenja. Danas ćemo ih opet spojiti! Ne napušta me ta heraklitovska misao, dok kroz maglu hitam da pružim ruku onome koji će tu misao i ostvariti, u ovaj dan! Početak mog snoviđenja i konačnog buđenja…

Možda ovo nije istina! Već sam se uplašio, predugo sam kucao − nastavilo bi da buja iz mene uzbuđenog, ali smiruje me je pogled njegovih plavih očiju, i jasne, spokojne crte lica. Verujem ti, prijatelju!

Stojim ponizan pred tajnim silama, gotov na suočenje sa prizivom sudbe. Strašni sud i sveta smak, neka! Ona! Ona me već predugo čeka! Prijatelju… „Počnite, Tesla!“

Strašni šum, pa munjovanka… Nešto šišti… Sred plavičastog pletiva kugličaste munje isijava topla ona belina poznati glas, u duši bola led mi se kravi: i negde, iz beskonačnog nigde, nežno, kao detetu mi šapne: „Evo me, naj!“

Autor: Filip Janković 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *