Vita perpetua

Узмите шаку свежег пепела или
било чега што је прошло
и видећете да је то ватра или да то може
бити…“ Б. М.

Направио сам круг око круне света да бих је видео. Попут вучјег завијања испустила је звук који је (уместо мене) одлучио да остајем. Толико опрезности за само мало снова…

Ах, клецави корак на прагу новог света и твоја рука, пријатељу, пружена саплетеним надама буди пламен у згаслим мојим прсима. Згаслим, да, згаслим као снуждени океан после надимања у бури. По таквој сам, згаслој води, допловио до тебе, и таква ми се мртва вода расула по плућима, улива ми се у срце сваким новим даном од кад не могу да је видим. Под месечином погружена блуди моја сен утопљена у ону страну ума. Тамо теку живе слике и у живим бојама купа се она! Тамо праска њезин смех и суза моја − она није сасвим мртва! Ал’ ни ја нисам сасвим − жив… А онда, као да јашем по мекој челаревској земљи, али коња без седла, коња који ме ни не осећа, кроз отежало црно небо што уз тресак належе на равницу! Бљесне и као да раздани, а стари храст остаје располућена буктиња пред којом се коњ пропиње и збацује ме, а ја остајем сам пред откровењем, у каљу кајан клечим, и молим светлост да проговори из сплета пламених језичака ону једну реч што врховима лижу, али глуво је недостојно моје срце, убио га живи гром! што ми не да судбе моје глас да чујем где је. Тада сукне огањ живи, сушта белина прогута ме свог и негде, из бесконачног нигде, нежно, као детету ми шапне: „Ево ме, нај!“

Тргнем се измучен и мокар од зноја, погледам кроз прозор на огромне црвене стене у даљини, поливене оштрим јутарњим сунцем. У боји зоре која руди, низ кањон одјекује последњи глас из дубине сна. И тера ме да кренем. Можда сам га досањао и пре времена. Но, ишчезну ми и слика та, и тама, под капцима. И глас. А глава ми, да пукне…

Ускоро ћу се пробудити из овог ништавила јаве! Календар на рецепцији подсећа ме: Новембар 21. Смртни дан на дан рођења. Данас ћемо их опет спојити! Не напушта ме та хераклитовска мисао, док кроз маглу хитам да пружим руку ономе који ће ту мисао и остварити, у овај дан! Почетак мог сновиђења и коначног буђења…

Можда ово није истина! Већ сам се уплашио, предуго сам куцао − наставило би да буја из мене узбуђеног, али смирује ме је поглед његових плавих очију, и јасне, спокојне црте лица. Верујем ти, пријатељу!

Стојим понизан пред тајним силама, готов на суочење са призивом судбе. Страшни суд и света смак, нека! Она! Она ме већ предуго чека! Пријатељу… „Почните, Тесла!“

Страшни шум, па муњованка… Нешто шишти… Сред плавичастог плетива кугличасте муње исијава топла она белина познати глас, у души бола лед ми се крави: и негде, из бесконачног нигде, нежно, као детету ми шапне: „Ево ме, нај!“

Аутор: Филип Јанковић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *