Вирџина

Безбратница, кад пристаса
Виђе да ће кућа поклекнути
Па одсијече плетеницу,
Обуче панталоне, узе косу у руке
Да је откује из ината,
Нека сво село чује
Да се овај дом неће затворити
И онда крену међу људе.

Сада дрхтавим и пожутјелим прстима
Мота дуван, а сјећања се
У зимском затвореном дану
Размиљела по соби,
Самоћа је тешка
Али не жали за туђим дуварима,
Добра је њој и ова кућа капавица
Коју више не подупире,
Па се као и она
Накривила на једну страну,
Нема снаге да мијења,
Обамрла, препушта се чекању…

Али кад разголуба изаћи ће полако
Да закује још понеку
Испод снијега иструлу љесу,
Извешће шаруљу у ону ливаду
Ђе је некад била најбоља трава,
(јес да се сад испостило,
А трњаци акнули на све стране)
Али добра је то земља,
Давала је много…

Глува је ова кућа (као и она)
Ма, боље је да не чује
Како је иза леђа олајавају
Што се не уда ко сестре,
Но оста да буде оно што није.
Сад нема ко да је погледа,
Чашу воде да дода,
А ето и њина се ђеца
Разбјежала низа свијет
Па и они са тишином другују
И чекају….

Ауторка: Бранка Војиновић Јегдић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *