Viktor Suprunčuk: Golubice moja

Išao sam po ulici, sam, tužan, nikome potreban. Bilo mi je veoma loše. Sve je bilo kako ne bi trebalo, sve naopačke. Nisam video cvetajuću prirodu, nisam čuo ljudsku graju i buku automobila. Duša je bila prazna, i, čini se, ravnodušna za sve na svetu. Već je prošlo pola godine, od kada me je moja žena Katarina ostavila i sada živi negde u Engleskoj, odvela je sa sobom i sina Vitalika. Tamo se udala za nekog Džona, sa kojim se slučajno upoznala u Minsku na sedeljci kod svoje prijateljice. Sve se desilo tako brzo, da nisam čak ni osetio do kraja promenu u svom životu. I otišla je ona tada, kada sam bio na službenom putu u Talinu i čekao njen dolazak sa sinom kod mene. Odjednom je izmenila svoju maršrutu iz Talina u London. O svemu tome sam saznao nešto kasnije, primivši od nje elektronskom poštom kratko pismo, u kojem su bile reči: „Zavolela sam, dobro mi je…“ Međutim, meni sasvim nije bilo tako, kao njoj. Nisam imao želje da radim, živim… Klonulost, koju nikada nisam osećao, kao džak me je zarobila.

O svom novom životu nikome nisam govorio i na pitanja radoznalih susetki gde su žena i sin, nekoliko puta sam nešto progunđao i one su odustale. Uopšte, svako ima svoje brige i sva je ova radoznalost samo iz ljubaznosti, ne iz saosećanja ili sažaljenja. Iako, nije mi potrebno ničije saosećanje. Izgleda, da sam takav šmokljan, kada mi žena tajno beži kod drugog muškarca. Da li sam je udarao ili zlostavljao, maltretirao ili novac nisam donosio kući? Nisam. Uvek sam dobro zarađivao, karijera je bila u usponu. Voleo sam ženu i sina. Naravno, često je trebalo da idem na službeni put. Dešavalo se da ona ostane sama kod kuće nekoliko meseci. Ali sam donosio razne poklone, lepu odeću. Oblačila se kod mene kao lutka. I eto ti ga… Poklon, zbog kojeg prvih nedelju dana nisam išao na posao.

Zašao sam u parkić, pored pozorišta muzičke komedije, seo na klupu. Osećao sam da sam se veoma umorio. Zatvorio sam oči. Pod drvetom nije bilo vrelo i lako se disalo. Duvao je vetar, kao da me miluje, gladio lice, kosu. Činilo mi se, tako bih sedeo i sedeo, slušajući ovu tišinu, koju su ponekad presecali veseli dečiji glasovi.

Sada nisam ni o čemu mislio i, možda bih čak i zadremao: kapci su mi se činili teški i nisam hteo da otvaram oči. Neko se pored mene nakašljao, i ja sam osetio laki miris duvana. Dim cigarete je bio slab, ali mi se svejedno nije svidelo to, što neko puši pored mene. Iznikla je rešenost razjasniti odnose sa ovim čovekom, reći mu nešto ružno, gadno, i čak uvredljivo. Zloba, koja se negde dugo krila i lutala mračnim hodnicima moje duše odjednom se probudila, i bio sam spreman da je, ne samo ne sprečavam, već nasuprot, da je nadahnem.

Raširio sam oči, otvorio usta i okrenuo glavu prema tome koji me je trovao duvanskim dimom. Na dužini ruke i moje torbe na klupi pored mene sedela je žena, a možda, i devojka. Nije gledala na mene, pušila je tanku cigaretu i nešto mrmljala sebi pod nos. Ništa joj nisam rekao i ćutao sam. Ona je pogledala na mene i uzdahnula zbog nečega. Lice obično, ni po čemu nije posebno. Ali, u očima je bila vatra, koja lice nije činila lepim, već nekako sasvim drugačijim, nego kod žene, što je upravo prošla pored. Hteo sam da gledam na to lice, da osećam pogled tih očiju, i, ako je moguće, da ljubim usne. One su bile poširoke, gornja – deblja, i bojom, kao zreli paradajz. Vrlo brzo sam je pregledao i nisam razumeo, zašto je tako zabrinuto, udarcima, kao pumpa, počelo da radi srce. Činilo se da sam bio sasvim ravnodušan i da nijedna žena više neće uspeti da dirne moju dušu. Nisam razumeo šta se dešava sa mnom.

„Vi ste me celog preplavili dimom“, rekao sam, ali spokojno, nekako oklevajući, zaboravivši na svoju zlobu.

„Izvinite…“, bacila je cigaretu u kantu i nasmešila se očima, pošto se usne nisu pomerile. Sačekala je, i, duboko uzdahnuvši, dodala: „Baš sam se umorila danas… Nekako ništa nije dobro, nije u redu. I kao, pokušavam da uradim nešto dobro, a ne uspevam… Kod vas je, izgleda, sve odlično?“

Gledala je na mene tužno, izgubljeno i nje mi je postalo veoma žao. Njoj je bilo gore, nego meni. I ona je valjda, takođe, loše raspoložena.

„Kod mene? Ne znam… Red je samo kod glupaka“, neočekivano sam odgovorio, zaboravljajući, da sam još juče, cele večeri, ležao na krevetu sa glavom u jastuku i skoro plakao, kao videći pred sobom sina i ženu. Pažljivo sam pogledao na ovu ženu i neočekivano rekao: „Ja sam Andrej…“

Ona je pogledala na mene i, čini se, u njenim očima se ponovo pojavila ne vatra, već vatrica. Takva je slabašna lampica, kao da me pogleda. Moje lice, oči, nos, kosa… Radoznala lampica…

Ona je ćutala i pažljivo gledala na mene, skupljajući kapke i zamahujući maramicom u desnoj ruci. Potom je progovorila, rastezajući svako slovo, kao žvaku:

„Pa šta, ako si Andrej? Ja sam, uzgred, Irena… Pa, šta?..“

Ja sam se nasmejao, prosto zakikotao. A potom i ona. Pa šta, ako si Andrej?

I odjednom je postalo nekako lakše na duši. Učinilo se da naopkolo sve i nije tako loše. I trava je zelena, i drveće šušti. A okolo je bilo toliko simpatičnih lica, da nisam razumeo, odakle su se ona pojavila.

Počeli smo da razgovaramo. Više je govorila, naravno, ona. Ali, ni ja nisam ćutao. O nečemu sam pokušao da pripovedam, čak sam se setio jedne stare šale o zastavniku. I ona se zasmejala, nekako pažljivo me gledajući u oči.

Šetali smo skoro celo veče i celu noć. Na samom kraju počeo sam da recitujem stihove. Čak sam se setio Aleksandra Bloka, citirao redove iz njegove „Strankinje“, i mi smo uživali svaki red ovog dela. Išli smo uzduž reke Svislač, i pesma retkih ptica činila mi se čudom. Prosto sam se osećao kao čovek, koji se oporavio posle teške bolesti. Moguće je da sam tako mislio tada, ali ne i kasnije.

Zamislite: iznad vas je tamno, sivo nebo, tišina, odjednom neko brizganje… I opet tišina…

Irena i ja smo se progudili u plastu sena i do Minska je bilo oko deset kilometara. Jednostavno, iz parka Maksima Gorkog smo uzeli taksi i našli se odjednom, s obzirom na to koliko smo flaša vina popili, u sredini beskrajnog polja. Došla mi je ljubav. Srećan sam… Irena… Golubice moja!..

Do Minska smo došli peške. Kako davno nisam hodao tolikim kilometrima! Ali noć u plastu sena učinila je da zaboravim na izgužvane pantalone, na prljavu košulju, da mi je lice neobrijano. Bio sam ispunjen srećom, radošću, koji su mi davali takvu snagu da sam bio spreman, čini mi se, da letim. Kao da su mi se pojavila krila. Nisam osećao noge pod sobom. Nekuda su otišli moje loše raspoloženje, razdraženost, zloba.

Počeo mi je novi život. Pojavila se želja da radim. Smejao sam se, šalio sa kolegama. Oni su bili već svi simpatični. Sve sam ih voleo. Čak i one, sa kojima nikad nisam razgovarao, već se samo pozdravljao, po navici videći poznata lica.

Svake večeri sam strmoglavo leteo na stanicu, gde me je čekala Irena. I sada sam već znao, šta je to prava ljubav. Ne gledajući na ljude, ljubili smo se, grlili i tako stajali, pritisnuti jedno uz drugo minut, dva. Možda je to nekome bilo i smešno: izgledaju kao odrasli ljudi, a ponašaju se kao tinejdžeri. Ali meni je bilo svejedno ko i šta o nama misli.

Osećao sam u svom dlanu toplotu Ireninog dlana. Miris njenog parfema me je opijao, a oči su me prosto hipnotizovale. Obično smo večerali u kafiću, potom smo išli kod mene u stan. Slušali smo mog omiljenog Mocarta ili Bitlova, i veče se pretvaralo u čudo, za koje sam se nadao da će biti sa mnom dugo. Najzad, posrećilo mi se, i ja sam pronašao ženu za ostatak života. Hvala Bogu, što mi je poklonio moju golubicu…

Irena je bila osrednjeg rasta, meni do pleća. Nije bila mršava, čak pomalo punačka. Kako kažu, imala je figuru istočnjačke žene: uska pleća, prilično široka bedra. Kada se smejala, kod nje su se pojavljivali ravni i blistavi, kao mladi beli luk, zubi. Omaleni, pravi nos, nekako se smešno podizao nagore, i ja sam njega ljubio, ljubio, potom – njene blistave oči.

Nisam znao gde Irena živi, niti sam je pitao o tome. Kakva je razlika, evo je tu, pored mene. Ljubim je, grlim. Već sam poželeo da ona što pre postane domaćica u mom stanu i ostane tu zauvek.

Mi smo razgovarali, razgovarali, čini se, prešli svaku temu na svetu. Ali ponekad je ona dugo ćutala, prosto gledala na mene, nekako zagonetno se osmehujući. Sedeli smo u mraku, ne paleći svetlo, i ja sam slušao kako diše Irena, kako bučno udara njeno srce, kao da je u mojim grudima.

„Ti si veoma dobar, mek“, jednom je govorila ona, „Žao mi te je. Takve kao ti iskorišćavaju. Žao mi te je… Ti si – glupan, možda, srećni glupan…“

„Ne sažaljevaj… Mogu ja i druge primorati da donose vodu. Tim pre, neću dati nikome da te uvredi. Ti si moj anđeo, lastavica moja, golubica. Zahvaljujem Bogu, što si se pojavila u mom životu. Drugačije ne bih znao kako dalje da živim. Budućnost mi se činila potpunim mrakom. Nisam video cilj, zbog kojeg bi vredelo živeti dalje. Ti si moja radost i sreća, golubice moja…“

Ona se tiho smejala, mahala rukom i nešto govorila, ali je nisam mogao razumeti. Samo: glupan si ti, glupan… Naravno, ja sam glupan, srećni glupan, jer me voli žena, koju volim ja…

Uzgred, nikad nisam mislio da tako može biti sa mnom. Moj drug iz detinjstva, Kazimir Antonovič, posle završetka Moskovskog fakulteta za energetiku morao je da se zaposli na lokalnoj elektrostanici na Severu. Mrak, pustoća, hladnoća i beskonačna zima. Jedina radost bila mu je mesni klub. Posle posla – čašica alkohola i – ples. On je još uvek dete, dvadeset dve godine. Napred je tundra, pozadi tundra i u sredini tundra, a u centru klub, kroz koji prolaze najlepše žene Sovjetskog Saveza.

Oko Kazimira u Moskvi su bile lepotice, ali on njih nije video. Sve je bilo svakodnevnica. Čak i lepota. Nju on tada nije osećao. U klubu, koji nisu farbali, moguće pola veka, gde je davno istrulio pod, a sa zidova se otkidali komadići tapeta, Kazimir je pronašao svoju sreću. On je samo dva puta plesao sa Ljudmilom. Njen nadimak u seocetu je bio Prepelica. Samo je kasnije saznao da je igrao sa Prepelicom, koju su voleli skoro svi muškarci ovog seoceta. I kada je pošao da registruje svoj brak, saopštili su mu radosnu vest: on od ovog trenutka može da bude otac dvema kćerkama. Pa, šta? Okolo je mrak, hladnoća i zima, koja se nikada, čini se, ne završava…

Ja sam spasao Kazimira mnogo puta u raznim situacijama, čak i od samoubistva, kada je on u očajanju plakao, kao dete, proklinjući taj čas, kada se rodio na belom svetu, – i ničim mu, u suštini, pomoći nisam mogao. Njegova Prepelica sa kćerkama i sinom, već od Kazimira, došla je u Minsk, izbacila iz njihovog stana roditelje, a on je otišao u gradić Puhavič, u staru kuću, gde i sada živi.

Tako je bilo. Ali ne i sa mnom. Život se igra sa nama, i ponekad, mi sa životom. I zašto da se sećam toga, šta je bilo sa Kazimirom. Svako ima svoju sudbinu. Ja imam Irenu, koja je poput sunca, zvezda na nebu. Ona privlači, steže k sebi, zato što je neobična, poklon sudbine.

Naravno, ja sam glupan, srećni glupan, zato što je pored mene žena, koju volim. Od jednog njenog pogleda, u skoro mi zamire srce.

Zaboravio sam da negde u Londonu živi moja bivša žena sa još malim sinom Vitaljem. Žena – naravno, bila je i nema je. Ali, moj sinčić, kojeg veoma volim… Zašto se čak ni njega ne sećam… I meni je skoro svejedno, što je Vitalik negde daleko? I moje srce ne tuguje?.. Kako se pokazalo, nije mnogo potrebno… Samo da je pored Irena, koja je zaklonila sobom sav moj prošli život, moju tugu i sreću… Zar se dešava tako nešto? Ali tako se realno zbiva sa mnom. I čini mi se, ništa mi više ne treba na svetu… osim ovih očiju, nežnih ruku i laskavog osmeha, od kojeg se osećaš kao na desetom nebu i čak u samom raju.

Posle mesec dana od našeg upoznavanja, trebalo je da idem na službeni put. Nisam mogao da odbijem, jer to je takođe bio moj život, koji mi je obezbeđivao novac i zahvaljujući, kom sam mazio Irenu. I nekoliko puta pojavile su mi se misli: kakvi bi među nama bili odnosi da sam zarađivao na nivou mlađeg naučnog saradnika ili običnog inženjera? Odgovor nisam pronalazio, zato što je moj dohodak bio stabilan i ne tako mali. A kada je džep pun novca, teško je ostati objektivan. Izgleda da tako mora biti i uvek će biti. Glavno je, da ja volim svoju golubicu i ona mene, i šta još treba?..

Poslednjih dana službenog puta ja sam se nervirao, bolelo me je srce. Uopšte mi je bilo loše, i hteo sam što je brže moguće da se vratim kući. Kod moje golubice odmah će mi postati bolje. Osetiću se kao čovek, kojeg vole. Zagrliću je, poljubiti, i nežnost, poput krvi u žilama, opraće celo moje telo. Samo jedan dodir do Irene, samo jedan dodir… Čak i od ove pomisli postajalo mi je bolje, i moja duša je prosto propevala, radovala se i ispunila čekanjem velike radosti.

…Pozvonio sam na vrata, ali niko mi nije odgovorio i nije ih otvorio. Ušao sam u stan, u kojem su bili tišina i mir. I niko se nije odazvao na moj glas. Seo sam na kauč i sedeo na njemu dva dana. Ali Irena ipak nije došla. Nisam jeo i nisam pio, čekao sam nju, moju golubicu. Onda sam otvorio orman, u kojem sam čuvao sav svoj novac, skoro dvadeset hiljada dolara. Nije ih bilo. Nije bilo švajcarskog sata, laptopa, zlatnog prstena koji mi je poklonila moja bivša žena na godišnjicu našeg venčanja i rođenja Vitalika. Pod jastukom je ležalo pismo: „Oprosti mi… Ti si glupan, srećni glupan…“

Bio sam usamljen i tužan. Sa svih strana su me pritiskali zidovi i hteo sam da zavijam kao vuk. Video sam samo crni ugao u sobi, a okolo je tekla, kao reka, moja samoća… I ja sam zaplakalao i u očaju zašaptao: „Moja si golubica, golubice moja. Molim te, dođi kod mene, dođi. Golubice moja…“

Prevela sa beloruskog: Dajana Lazarević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *