Viktor Suprunčuk: Cvetao je beli jorgovan

Sa beloruskog prevela: Dajana Lazarević

Žena je povela decu u selo. Vaclav ih je posadio rano na voz i veseo i radostan je proveo ceo dan u predosećaju slobodne večeri, kada ga, najzad, niko neće sprečiti da se zanima čime želi. Sve mu je išlo od ruke na poslu. Šef ga je pohvalio za dobro sređene dokumente i obećao povećati dodatnu zaradu za tromesečje. I, od svega važnije, Aljina, koju nije video već više od mesec dana, pristala je da se nađu. Njen muž, Vasilj Ignatovič, načelnik odeljenja za reklame, debelog lica, sa pivskim stomakom, ćelav kao kolena, pre dva dana je otputovao na službeni put u Moskvu. To je Vaclav znao, jer su njihovi kabineti bili na istom spratu. I podređeni Ignatoviču su slavili njegov odlazak, ispričavši svima o tom događaju.

Vaclav je izašao iz zgrade kompanije, gde je radio više od dvadeset godina, ispravio se i punim plućima udahnuo miris belog jorgovana, koji je, visok i sa tankim, teškim granama stajao na ulazu, kao ogroman buket. Pored njega je želeo da se zadrži, posmatra i posmatra, da oseti zamiranje srca od te lepote. Isti jorgovan je rastao i pored Vaclavove kuće. I pored svoje kancelarije i pored kuće zasadio je takvo drvo, čije kaleme je doneo iz rodnog sela. Veoma mu se sviđao njegov neobični blagi miris.

Vaclav je polako kročio na ulicu, pogledajući na žene koje je susretao, koje su u raskošnosti toplog ranog proleća bile obučene lako, skoro letnje. Kod nekih baš mladih primamljivo su se beleli, po poslednjoj modi, nepokriveni goli stomaci i primoravali srce da udara još jače. Na kestenima su se uznele sveće belog cveta i samo drveće se ogrnulo u jarko-zelenu odeću, a listovi posle kiše sijali su se na suncu dijamantskim bljeskom miliona kapi.

Čovek može tako ići i ići, udisati prolećni vazduh, ni o čemu ne misliti i radovati se što su zdrave noge i ruke, što se može sebi dozvoliti praznični trenutak, koji niko ne može da mu oduzme. On ide, slobodni čovek, pošteno odradivši dan i – sreća je u njegovim rukama.

„O, devojke, o, lepotice“, ispratio je očima Vaclav dve dobro građene, kao fotomodeli, riđokose devojke, koje su znale da se na njih gleda, smejale su se, hodale njišući bredrima, kao da demonstriraju sve svoje ženske kvalitete. Da nije bilo susreta uveče sa Aljinom, doveo bi lepoticu, upoznali bi se. U džepu ima novca, možda u kafanu ili u bar ući. Ali nije tako danas, kao što je bilo nekada. U današnje vreme je malo drugačije.

Aljinu je upoznao u autobusu, kada se posle rođendana kod prijatelja pomalo pripit vraćao kući. Bilo je jedno slobodno mesto i Vaclav se sa radošću spustio na sedište, osećajući kako umor počinje da izlazi iz utrnulih nogu, posle dugog dana. Posle desetak minuta on je okrenuo glavu i ugledao nju, nekako nalik na rusku glumicu Olgu Ostroumovu u mladosti. Da je bio trezan, on joj se ne bi udvarao. Imao je princip: u gradskom prevozu se ne upoznavati ni sa kim. Tada, kao da je sleteo sa kočnica: on je o nečemu govorio, pripovedao… Ona isprva nije htela da sluša, čak se spremala da ustane sa svoga mesta i ode u salon, ali je potom počela da se smeje i pažljivo ga sluša. Sigurno se Vaclav tada setio najlepših i najneverovatnijih događaja iz svog života, i najzad, neočekivano je dosegao do te mete, koju i nije stavio ispred sebe. Oni se nisu samo upoznali, oni su imali odnose verovatno lepše, nego što su kod žene i muža. U jednom trenutku Aljina je objavila da hoće od njega dete. I obavezno sina. Vaclav se nasmejao, preveo razgovor na šalu, setivši se odjednom njenog muža – debeljka Ignatoviča, sa kojim se skoro svakoga dana pozdravljao, stiskajući njegovu meku ruku, mokru od znoja.

Aljina je imala kćerku od prvog muža – četrnaestogodišnju Svetlanu. Tanka, svetlokosa devojčica sa velikim plavim očima na pola lica. Ona je znala za odnos majke sa Vaclavom i bila je zadovoljna time, jer nije volela očuha.

„Ne valja ovo, ne valja, bojim se. Ne valja što Svetka zna za nas… Ja sam mislila da će sve ostati među nama“, povremeno je šaputala Aljina, kada su oni, stisnuvši se jedno do drugog, ležali u krevetu. Najčešće je to bilo u njenom stanu. Da uzmu odvojeni stan, nije bilo novca. Vaclavova žena i deca su retko nekuda odlazili. I konačno su otišli, čak na dve nedelje. On i Aljina su dobili veliki poklon…

Ponekad je hteo da je zaboravi, kao da je nije ni bilo. Međutim… Ni sa jednom ženom on se nije sastajao tako dugo. Upoznaju se, provedu zajedno nedelju – dve, i  doviđenja. Čemu problemi  kada može i bez njih? On joj ništa nije bio dužan, takođe ni ona njemu. To je kao praznik, a praznik nije svakog dana, već samo posebnog. Praznik je kao sunašce, a potom dolaze oblaci, koji sporo plivaju, zaklanjajući nebo. I evo, praznik sa Aljinom se nešto zategao, odužio. Nije samo jednom pomislio da okrene leđa njihovim odnosima, da se raziđu. Ali prolazilo je vreme, i iznova je on telefonirao Aljini, davao joj komplimente, lupao glavu, a ona je trčala na sastanak sa njim, nije mogla da odbije.

Nedaleko od kuće, Vaclav je pošao u supermarket i, pomislivši kako je frižider prazan – žena je skoro sve ponela sa sobom, napakovavši prtljažnik automobila – kupio je veliki paket poslastica: meso, grožđe, šampanjac, crno vino, konzervu ikre, dimljenu skušu, španski sitni paradajz. Sto je postao lep i bogat. Na sredinu stola je stavio buket žutih ruža, koje je najviše volela Aljina. Oni se nisu videli više od dva meseca i Vaclav je želeo da njihov susret bude kao pravi praznik. Ne treba da žure, obaziru se sa strane, bojeći se da će ih neko od poznatih ljudi videti. I, uopšte, on Aljinu skoro da voli… Pa, ne tako, kao ženu, drugačije, ali… Njegovu dušu zateže njena, privlači je k sebi… I tada on zaboravlja sve na svetu – uopšte, tada, osim Aljine, nikoga i nigde nema. Neka se produži taj trenutak, jer on se čini večnošću, čudom, srećom, koja daje moć da se dalje živi.

Vaclav je izašao na balkon i zastao kao začaran: od belog jorgovana strujao je uzbudljiv miris, kao da objavljuje proleće. U dvorištu su procvetali trešnja i šljiva, koje je, takođe, nekada doneo iz sela i posadio posle rođenja sina i kćeri. Vazduh je bio prosto zasićen prolećem, zdravljem i lepotom. Da je imao krila – poleteo bi, kao taj čvorak, koji je sagradio svoje gnezdo na lipi, skoro pod njihovim balkonom. Duša je pevala i čekala Aljinu. Hteo je da je vidi, kao da su se prvi put  dogovorili da se sretnu, i nije znao da li će ona doći na sastanak ili ne. Ni minut nije mogao mirno da sedi na kauču, trčao je od prozora do vrata, slušao tišinu, čekajući da čuje kratak udar njenih potpetica. A nikako nije dolazila… I činilo se već da neće doći. Ali odjednom je iznikla na uskom trotoaru, koji je poput tunela delio poraslo nisko i gusto žbunje u sumornom dvorištu. Odjednom je postalo svetlije u sobi, nebo se činilo sasvim blizu, i on se osetio toliko jakim, sposobnim na takva dela, na kakva ne mogu ni da pomisle drugi muškarci. Bio je bolji od njih, zato što je k njemu išla, žurila Aljina. Znači, ona ga voli. Bez razloga ništa ne biva… I nikada…

Negde visoko – visoko protutnjao je avion, ostavivši beli trag, koji je polako nestajao iza tamno-plavih oblaka, koji su se stalno micali po nebu, težeći nekuda u večnost. On je za njih bio niko i ništa, manji od kapi vode, od komarca, od ptice, ali sada je stajao na balkonu i čekao ženu, koja je za njega bila najlepša na svetu. Tog trenutka… Ne juče i ne sutra, već danas. U gostinskoj sobi je bio prepuni bogati sto. Nikoga nije bilo. I samo osećaj praznika je vladao okolo.

Oni će sesti za sto i razgovaraće. Niko neće poremetiti praznik, koji je on zaslužio. Nikoga nema, mir. Samo njih dvoje… Vaclav je zapalio sledeću cigaretu i tek tada je video da je pakovanje već skoro prazno. Baš se zabrinuo danas. Kao da se sastaje prvi put sa Aljinom. Tri godine su prošle od njihovog upoznavanja, za brigu, čini se, nema razloga. Međutim, on je čeka kao dvadesetogodišnji momak.

Vreme je prolazilo, Aljine nije bilo. Raspoloženje je počelo da se kvari i Vaclav je rešio: još pola sata i poći će kod Marine, sa kojom se upoznao letos na službenom putu. On neće protraćiti ovo veče, slobodno veče, bez žene i dece. Marina je bila sama, neudata i u svako doba mu je bila rada. U njenom frižideru uvek je imalo šta da se pojede i popije. Još dvadeset minuta i on više neće čekati…

Vaclav je otvorio vrata skoro istovremeno, kako je čuo zvono. Aljina, pocrvenela, u beloj suknji, samo što nije pala od neočekivanog otvaranja vrata. Čim je okrenuo ključ, Vaclav ju je obuhvatio svojim snažnim rukama, pritisnuo jako uza sebe i počeo da ljubi. Bila je tako ukusna, mirisala je na proleće i, valjda, na beli jorgovan. Njene oči su blistale, kao zeleno staklo. Usne su bile vrele, sočne. Nije bilo moguće ispustiti je iz ruku, prestati ljubiti.

Njemu je bilo prosto prelepo. Njušio ju je kao pas, frktao, oblizivao jezikom vrat. Ceo svet je, čini se, bio u njoj.

„Dosta, dosta“, smejala se Aljina, „Hoću da jedem. O, kakav sto! Ti si mene skroz zaboravio…“

„Nisam zaboravio. Mnogo te volim. Tugovao sam za tobom…“

„Počeo si da tuguješ čim je žena otputovala?“

„Zašto tako govoriš?  Baš sam tugovao za tobom. Baš sam tugovao…“

Počeli su da jedu negde kroz pola sata, a do tada smejući se od radosti što vide jedno drugo, neobično srećni zaboravili  su na sve na svetu. Njima je bilo dobro na podu, posle na krevetu. Činilo se, ničega nema, osim ove male sobe sa starim, olinjalim linoleumom, požutelim tapetama i crno-belim televizorom „Njeman“, kojeg Vaclav nije hteo da menja za televizor u boji, jer je bio uspomena iz detinjstva. I najzad, kauč nije izdržao njihov „napad“: sa strašnom bukom je otpao jedan oslonac.

„Sad će dotrčati komšinica“, prepala se Aljina, „I sve će reći ženi.“

„Komšinica je u bolnici, a komšija je, verovatno, pijan“, zadovoljno je rekao Vaclav i počeo ponovo da je ljubi.

„Ti si me baš izubijao“, pogledala se Aljina, „Muž će me ubiti.“

„Kao prvo, muž ti je na poslovnom putu, kao drugo, reći ćeš da si pala pod auto“, on se veselo nasmejao i osećao se sasvim mlad. Kao da mu se sve ovo dešavalo pre dvadeset godina. I on ima samo dvadeset pet. Život, čini se, tek predstoji. Nikada ga neće napustiti mladost… On će zauvek biti srećan. Koliko mu je dato da bude sa Aljinom? Nije poznato. Pa onda zašto odricati se radosti i praznika, koji on dobija od sastanaka sa njom? Izgleda da je i Aljina zadovoljna time ne manje od njega… Zašto da ne, neka bude ona, dok se ne sretne interesantnija žena… Ništa nije večno. Upravo tako je, najednom, pomislio Vaclav, slatko ljubeći vatreno vrelu Aljinu, koja je, izgleda, zaboravila u njegovim rukama na sve na svetu. On je bio tada njen gospodar, vladar, i ona je bila veoma srećna.

 Popili su malo crvenog vina i slušali tihu muziku Čajkovskog, umorni i spokojni. Duga kestenjasta kosa, pomalo razbarušena, zamršena i mokra od znoja, kao krzno, zamotala je vrat, ramena Aljine. Lice je pocrvenelo, a oči su blistale na njemu jarko i veselo.

U stanu iznad njih čuli su neku grmljavinu, šum, a potom – svađu. Komšija je bio voljan votki, a žena je često lomila posuđe, vrištala na ulazu u zgradu. Znači i sada je bio na redu porodični koncert, posle kojeg će doći spokojna tišina do samog jutra.

Bilo je zagušljivo u stanu, sa otvorenog balkona je duvao slab vetrić, koji je malo-pomalo rušio zavese na prozoru. Jako je mirisao beli jorgovan. Celo biće je zahvatila slabost, telo je nekako slabilo i spavalo mu se. I nije čudno, jer je Vaclav ustao u pet sati, i organizmu je bilo potrebno odmora. Međutim, u gostima je Aljina, koju je on toliko dugo čekao… I spavati? Za njega, kao za muškarca to će biti sramota. Sramota i kraj!

„Idem da se istuširam hladnom vodom“, rekao je Vaclav, poljubio Aljinu i, zgrabivši ženin bade-mantil, uspeo je samo da napravi korak, kad se zatreslo zvono. Uporno, prvi, drugi… Na vrhovima prstiju, malo-pomalo dišući, Vaclav je oprezno, ne palivši svetlo, prišao vratima i pogledao kroz špijunku. Osetio je, kako su žmarci od straha pobegli pod kožu, i zahvalio je Bogu za to, što je uspeo da stavi ključ u bravu.

Pred vratima je stajala žena i, nakrivivši glavu unazad, nekome je govorila: „On mi je takav, kada zaspi, možeš iz topa pucati. Još navika da ostavlja ključ u bravi. Ništa, sad ću da ga probudim. Ne, on mi skoro da ne pije.“

Opet bučno i neprijatno, kao nožem po srcu, dugo zvono. Vaclav se nije sećao kako je uskočio u sobu, zgrabio Aljinu za ruku i dovukao je do balkona.

„Nevolja!.. Žena!.. Brže!..“

On je govorio i činilo se, njegov šapat se čuje tamo iza vrata, gde je stajala žena, metodično stiskajući dugme zvona.

 „Brže, brže…“

„Ali ovo je treći sprat, slomiću vrat“, navukavši na sebe haljinu, sva drhteći, rekla je Aljina. Njeno lice je postalo belo i nekako tanje, oči su bile prepune straha.

Vaclav je uzeo dva čaršava, pocepao ih na trake i zavezao. Napravio je dugački konopac. Jedan kraj je omotao oko tankog struka Aljine, drugi – privezao za ogradu balkona.

 „Spuštaj se ili će ona sada vrata razvaliti… Brže…“

 „Bojim se.“

 „Ne boj se… Nije ništa strašno. Veoma je nisko.“

Gurnuo ju je ka balkonu, pokupio sa stola sve tragove, koje bi svedočile o dolasku tuđe žene u sobu i, zevajući, kao da se tek probudio, pošao je da otključa vrata.

„Baš si spavalica“, rekla je žena, ušavši, „Sigurno si pio vino…“

 „Posle posla sam sa drugovima išao u bar… Malo… Šta se desilo? Trebalo bi da si kod majke?“

„Znaš li kakav je naš načelnik idiot?! Sutra ujutro obavezno treba predati izveštaj za prvo tromesečje. Kao da će bez tog izveštaja skončati ceo svet… Ne može da sačeka nedelju dana!..“

 Žena je još nešto govorila, ali Vaclav nije ništa razumeo. Sav je bio tamo na balkonu: i mislima, i živcima, i umom. Odahnuo je, kada je žena najzad otišla u kupatilo i kad je potekla iz česme voda.

Vaclav je iskočio na balkon i video na ogradi ostatke čaršava, a dole na odlomljenoj, širokoj grani, u cvetovima belog jorgovana, ležala je Aljina… Hladnoća je presekla celo njegovo biće i nije mogao da obuzda zvokotanje zuba. On nije skidao oči sa Aljine, koja je, zgurena, u belim trakama čaršava ležala na zemlji pod belim jorgovanom. Ali odjednom se pomakla, otkinula sa lica te trake i pokušala da se podigne. Izgleda da joj je ponestalo snage, pa je ponovo spustila glavu. Njemu se učinilo da je Aljina kriknula: „Vaclave! Vaclave!“

 „Znači, popio si svo vino?“, začuo je pozadi ženin glas.

 „Ne, draga, ne“, zatvorio je Vaclav za sobom vrata balkona i razlio po čašama ostatke vina, koje nisu popili on i Aljina…

„Znaš li, kako divno miriše kraj naše kuće beli jorgovan“, rekla je žena i popila mali gutljaj crnog vina, „Bravo, što si ga posadio. Ja mnogo volim beli jorgovan. A ti?..“

 „I ja takođe, draga. Mnogo volim.“

Prevela sa beloruskog: Dajana Lazarević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *