Виктор Супрунчук: Цветао је бели јоргован

Са белоруског превела: Дајана Лазаревић

Жена je повела децу у село. Вацлав их је посадио рано на воз и весео и радостан је провео цео дан у предосећају слободне вечери, када га, најзад, нико неће спречити да се занима чиме жели. Све му је ишло од руке на послу. Шеф га је похвалио за добро сређене документе и обећао повећати додатну зараду за тромесечје. И, од свега важније, Аљина, коју није видео већ више од месец дана, пристала је да се нађу. Њен муж, Васиљ Игнатович, начелник одељења за рекламе, дебелог лица, са пивским стомаком, ћелав као колена, пре два дана је отпутовао на службени пут у Москву. То је Вацлав знао, јер су њихови кабинети били на истом спрату. И подређени Игнатовичу су славили његов одлазак, испричавши свима о том догађају.

Вацлав је изашао из зграде компаније, где је радио више од двадесет година, исправио се и пуним плућима удахнуо мирис белог јоргована, који је, висок и са танким, тешким гранама стајао на улазу, као огроман букет. Поред њега је желео да се задржи, посматра и посматра, да осети замирање срца од те лепоте. Исти јоргован је растао и поред Вацлавове куће. И поред своје канцеларије и поред куће засадио је такво дрво, чије калеме је донео из родног села. Веома му се свиђао његов необични благи мирис.

Вацлав је полако крочио на улицу, погледајући на жене које је сусретао, које су у раскошности топлог раног пролећа биле обучене лако, скоро летње. Код неких баш младих примамљиво су се белели, по последњој моди, непокривени голи стомаци и приморавали срце да удара још јаче. На кестенима су се узнеле свеће белог цвета и само дрвеће се огрнуло у јарко-зелену одећу, а листови после кише сијали су се на сунцу дијамантским бљеском милиона капи.

Човек може тако ићи и ићи, удисати пролећни ваздух, ни о чему не мислити и радовати се што су здраве ноге и руке, што се може себи дозволити празнични тренутак, који нико не може да му одузме. Он иде, слободни човек, поштено одрадивши дан и – срећа је у његовим рукама.

„О, девојке, о, лепотице“, испратио је очима Вацлав две добро грађене, као фотомодели, риђокосе девојке, које су знале да се на њих гледа, смејале су се, ходале њишући бредрима, као да демонстрирају све своје женске квалитете. Да није било сусрета увече са Аљином, довео би лепотицу, упознали би се. У џепу има новца, можда у кафану или у бар ући. Али није тако данас, као што је било некада. У данашње време је мало другачије.

Аљину је упознао у аутобусу, када се после рођендана код пријатеља помало припит враћао кући. Било је једно слободно место и Вацлав се са радошћу спустио на седиште, осећајући како умор почиње да излази из утрнулих ногу, после дугог дана. После десетак минута он је окренуо главу и угледао њу, некако налик на руску глумицу Олгу Остроумову у младости. Да је био трезан, он јој се не би удварао. Имао је принцип: у градском превозу се не упознавати ни са ким. Тада, као да је слетео са кочница: он је о нечему говорио, приповедао… Она испрва није хтела да слуша, чак се спремала да устане са свога места и оде у салон, али је потом почела да се смеје и пажљиво га слуша. Сигурно се Вацлав тада сетио најлепших и најневероватнијих догађаја из свог живота, и најзад, неочекивано је досегао до те мете, коју и није ставио испред себе. Они се нису само упознали, они су имали односе вероватно лепше, него што су код жене и мужа. У једном тренутку Аљина је објавила да хоће од њега дете. И обавезно сина. Вацлав се насмејао, превео разговор на шалу, сетивши се одједном њеног мужа – дебељка Игнатовича, са којим се скоро свакога дана поздрављао, стискајући његову меку руку, мокру од зноја.

Аљина је имала кћерку од првог мужа – четрнаестогодишњу Светлану. Танка, светлокоса девојчица са великим плавим очима на пола лица. Она је знала за однос мајке са Вацлавом и била је задовољна тиме, јер није волела очуха.

„Не ваља ово, не ваља, бојим се. Не ваља што Светка зна за нас… Ја сам мислила да ће све остати међу нама“, повремено је шапутала Аљина, када су они, стиснувши се једно до другог, лежали у кревету. Најчешће је то било у њеном стану. Да узму одвојени стан, није било новца. Вацлавова жена и деца су ретко некуда одлазили. И коначно су отишли, чак на две недеље. Он и Аљина су добили велики поклон…

Понекад је хтео да је заборави, као да је није ни било. Међутим… Ни са једном женом он се није састајао тако дуго. Упознају се, проведу заједно недељу – две, и  довиђења. Чему проблеми  када може и без њих? Он јој ништа није био дужан, такође ни она њему. То је као празник, а празник није сваког дана, већ само посебног. Празник је као сунашце, а потом долазе облаци, који споро пливају, заклањајући небо. И ево, празник са Аљином се нешто затегао, одужио. Није само једном помислио да окрене леђа њиховим односима, да се разиђу. Али пролазило је време, и изнова је он телефонирао Аљини, давао јој комплименте, лупао главу, а она је трчала на састанак са њим, није могла да одбије.

Недалеко од куће, Вацлав је пошао у супермаркет и, помисливши како је фрижидер празан – жена је скоро све понела са собом, напаковавши пртљажник аутомобила – купио је велики пакет посластица: месо, грожђе, шампањац, црно вино, конзерву икре, димљену скушу, шпански ситни парадајз. Сто је постао леп и богат. На средину стола је ставио букет жутих ружа, које је највише волела Аљина. Они се нису видели више од два месеца и Вацлав је желео да њихов сусрет буде као прави празник. Не треба да журе, обазиру се са стране, бојећи се да ће их неко од познатих људи видети. И, уопште, он Аљину скоро да воли… Па, не тако, као жену, другачије, али… Његову душу затеже њена, привлачи је к себи… И тада он заборавља све на свету – уопште, тада, осим Аљине, никога и нигде нема. Нека се продужи тај тренутак, јер он се чини вечношћу, чудом, срећом, која даје моћ да се даље живи.

Вацлав је изашао на балкон и застао као зачаран: од белог јоргована струјао је узбудљив мирис, као да објављује пролеће. У дворишту су процветали трешња и шљива, које је, такође, некада донео из села и посадио после рођења сина и кћери. Ваздух је био просто засићен пролећем, здрављем и лепотом. Да је имао крила – полетео би, као тај чворак, који је саградио своје гнездо на липи, скоро под њиховим балконом. Душа је певала и чекала Аљину. Хтео је да је види, као да су се први пут  договорили да се сретну, и није знао да ли ће она доћи на састанак или не. Ни минут није могао мирно да седи на каучу, трчао је од прозора до врата, слушао тишину, чекајући да чује кратак удар њених потпетица. А никако није долазила… И чинило се већ да неће доћи. Али одједном је изникла на уском тротоару, који је попут тунела делио порасло ниско и густо жбуње у суморном дворишту. Одједном је постало светлије у соби, небо се чинило сасвим близу, и он се осетио толико јаким, способним на таква дела, на каква не могу ни да помисле други мушкарци. Био је бољи од њих, зато што је к њему ишла, журила Аљина. Значи, она га воли. Без разлога ништа не бива… И никада…

Негде високо – високо протутњао је авион, оставивши бели траг, који је полако нестајао иза тамно-плавих облака, који су се стално мицали по небу, тежећи некуда у вечност. Он је за њих био нико и ништа, мањи од капи воде, од комарца, од птице, али сада је стајао на балкону и чекао жену, која је за њега била најлепша на свету. Тог тренутка… Не јуче и не сутра, већ данас. У гостинској соби је био препуни богати сто. Никога није било. И само осећај празника је владао около.

Они ће сести за сто и разговараће. Нико неће пореметити празник, који је он заслужио. Никога нема, мир. Само њих двоје… Вацлав је запалио следећу цигарету и тек тада је видео да је паковање већ скоро празно. Баш се забринуо данас. Као да се састаје први пут са Аљином. Три године су прошле од њиховог упознавања, за бригу, чини се, нема разлога. Међутим, он је чека као двадесетогодишњи момак.

Време је пролазило, Аљине није било. Расположење је почело да се квари и Вацлав је решио: још пола сата и поћи ће код Марине, са којом се упознао летос на службеном путу. Он неће протраћити ово вече, слободно вече, без жене и деце. Марина је била сама, неудата и у свако доба му је била рада. У њеном фрижидеру увек је имало шта да се поједе и попије. Још двадесет минута и он више неће чекати…

Вацлав је отворио врата скоро истовремено, како је чуо звоно. Аљина, поцрвенела, у белој сукњи, само што није пала од неочекиваног отварања врата. Чим је окренуо кључ, Вацлав ју је обухватио својим снажним рукама, притиснуо јако уза себе и почео да љуби. Била је тако укусна, мирисала је на пролеће и, ваљда, на бели јоргован. Њене очи су блистале, као зелено стакло. Усне су биле вреле, сочне. Није било могуће испустити је из руку, престати љубити.

Њему је било просто прелепо. Њушио ју је као пас, фрктао, облизивао језиком врат. Цео свет је, чини се, био у њој.

„Доста, доста“, смејала се Аљина, „Хоћу да једем. О, какав сто! Ти си мене скроз заборавио…“

„Нисам заборавио. Много те волим. Туговао сам за тобом…“

„Почео си да тугујеш чим је жена отпутовала?“

„Зашто тако говориш?  Баш сам туговао за тобом. Баш сам туговао…“

Почели су да једу негде кроз пола сата, а до тада смејући се од радости што виде једно друго, необично срећни заборавили  су на све на свету. Њима је било добро на поду, после на кревету. Чинило се, ничега нема, осим ове мале собе са старим, олињалим линолеумом, пожутелим тапетама и црно-белим телевизором „Њеман“, којег Вацлав није хтео да мења за телевизор у боји, јер је био успомена из детињства. И најзад, кауч није издржао њихов „напад“: са страшном буком је отпао један ослонац.

„Сад ће дотрчати комшиница“, препала се Аљина, „И све ће рећи жени.“

„Комшиница је у болници, а комшија је, вероватно, пијан“, задовољно је рекао Вацлав и почео поново да је љуби.

„Ти си ме баш изубијао“, погледала се Аљина, „Муж ће ме убити.“

„Као прво, муж ти је на пословном путу, као друго, рећи ћеш да си пала под ауто“, он се весело насмејао и осећао се сасвим млад. Као да му се све ово дешавало пре двадесет година. И он има само двадесет пет. Живот, чини се, тек предстоји. Никада га неће напустити младост… Он ће заувек бити срећан. Колико му је дато да буде са Аљином? Није познато. Па онда зашто одрицати се радости и празника, који он добија од састанака са њом? Изгледа да је и Аљина задовољна тиме не мање од њега… Зашто да не, нека буде она, док се не сретне интересантнија жена… Ништа није вечно. Управо тако је, наједном, помислио Вацлав, слатко љубећи ватрено врелу Аљину, која је, изгледа, заборавила у његовим рукама на све на свету. Он је био тада њен господар, владар, и она је била веома срећна.

 Попили су мало црвеног вина и слушали тиху музику Чајковског, уморни и спокојни. Дуга кестењаста коса, помало разбарушена, замршена и мокра од зноја, као крзно, замотала је врат, рамена Аљине. Лице је поцрвенело, а очи су блистале на њему јарко и весело.

У стану изнад њих чули су неку грмљавину, шум, а потом – свађу. Комшија је био вољан вотки, а жена је често ломила посуђе, вриштала на улазу у зграду. Значи и сада је био на реду породични концерт, после којег ће доћи спокојна тишина до самог јутра.

Било је загушљиво у стану, са отвореног балкона је дувао слаб ветрић, који је мало-помало рушио завесе на прозору. Јако је мирисао бели јоргован. Цело биће је захватила слабост, тело је некако слабило и спавало му се. И није чудно, јер је Вацлав устао у пет сати, и организму је било потребно одмора. Међутим, у гостима је Аљина, коју је он толико дуго чекао… И спавати? За њега, као за мушкарца то ће бити срамота. Срамота и крај!

„Идем да се истуширам хладном водом“, рекао је Вацлав, пољубио Аљину и, зграбивши женин баде-мантил, успео је само да направи корак, кад се затресло звоно. Упорно, први, други… На врховима прстију, мало-помало дишући, Вацлав је опрезно, не паливши светло, пришао вратима и погледао кроз шпијунку. Осетио је, како су жмарци од страха побегли под кожу, и захвалио је Богу за то, што је успео да стави кључ у браву.

Пред вратима је стајала жена и, накрививши главу уназад, некоме је говорила: „Он ми је такав, када заспи, можеш из топа пуцати. Још навика да оставља кључ у брави. Ништа, сад ћу да га пробудим. Не, он ми скоро да не пије.“

Опет бучно и непријатно, као ножем по срцу, дуго звоно. Вацлав се није сећао како је ускочио у собу, зграбио Аљину за руку и довукао је до балкона.

„Невоља!.. Жена!.. Брже!..“

Он је говорио и чинило се, његов шапат се чује тамо иза врата, где је стајала жена, методично стискајући дугме звона.

 „Брже, брже…“

„Али ово је трећи спрат, сломићу врат“, навукавши на себе хаљину, сва дрхтећи, рекла је Аљина. Њено лице је постало бело и некако тање, очи су биле препуне страха.

Вацлав је узео два чаршава, поцепао их на траке и завезао. Направио је дугачки конопац. Један крај је омотао око танког струка Аљине, други – привезао за ограду балкона.

 „Спуштај се или ће она сада врата развалити… Брже…“

 „Бојим се.“

 „Не бој се… Није ништа страшно. Веома је ниско.“

Гурнуо ју је ка балкону, покупио са стола све трагове, које би сведочиле о доласку туђе жене у собу и, зевајући, као да се тек пробудио, пошао је да откључа врата.

„Баш си спавалица“, рекла је жена, ушавши, „Сигурно си пио вино…“

 „После посла сам са друговима ишао у бар… Мало… Шта се десило? Требало би да си код мајке?“

„Знаш ли какав је наш начелник идиот?! Сутра ујутро обавезно треба предати извештај за прво тромесечје. Као да ће без тог извештаја скончати цео свет… Не може да сачека недељу дана!..“

 Жена је још нешто говорила, али Вацлав није ништа разумео. Сав је био тамо на балкону: и мислима, и живцима, и умом. Одахнуо је, када је жена најзад отишла у купатило и кад је потекла из чесме вода.

Вацлав је искочио на балкон и видео на огради остатке чаршава, а доле на одломљеној, широкој грани, у цветовима белог јоргована, лежала је Аљина… Хладноћа је пресекла цело његово биће и није могао да обузда звокотање зуба. Он није скидао очи са Аљине, која је, згурена, у белим тракама чаршава лежала на земљи под белим јоргованом. Али одједном се помакла, откинула са лица те траке и покушала да се подигне. Изгледа да јој је понестало снаге, па је поново спустила главу. Њему се учинило да је Аљина крикнула: „Вацлаве! Вацлаве!“

 „Значи, попио си сво вино?“, зачуо је позади женин глас.

 „Не, драга, не“, затворио је Вацлав за собом врата балкона и разлио по чашама остатке вина, које нису попили он и Аљина…

„Знаш ли, како дивно мирише крај наше куће бели јоргован“, рекла је жена и попила мали гутљај црног вина, „Браво, што си га посадио. Ја много волим бели јоргован. А ти?..“

 „И ја такође, драга. Много волим.“

Превела са белоруског: Дајана Лазаревић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *