Ветар лешинара

I

Мислим да сам преспавао свет
Сањао сам његову изокренутост
И пао са клупе на којој сам заспао
Онда када сам кренуо да преврћем смрт
По туђим очима

Мислим да у сну
Видео сам Нојеву барку
Легенда лаже
Нојева барка је саграђена од снова
Нојева барка је саграђена у сновима
Народ лаже када каже
Да ћемо бити спашени од нас самих
Нема нама спаса, Дарлинг

Нојева брака оде низ вртлог речи
Празни погледи с обале су закопнили
Тамо где је први пут замирисала крв
Празне речи су се
Попут лешава скотрљали низ уста говорника
И проникле у блату
Као цркотина с црним криновима
Чији смрад мирише попут проклетства
Са срећним крајем

Празне речи су преузеле тло
И укоренила у каменом свету
Који спава између несретне Нојеве барке
И кошчате обале у коју ће се разбити

II

Јаки су то ветрови
Као курве које траже вечну љубав
Као бескућник који тражи смрт
Јак је то исувише Мржни ветар
Да бисмо спавали с трулим зубима
Мислећи да су нам то венци
Око главе

У пролеће кад цваје врба биће паприкаша од Срба

Чини ми се да сам човек
Који је након рушења гробова
Након голицања мртвих
Након рушења уснулих барки
Обесио себе око врата народа
Постајући главни капут
Главна цркотина која је обавила живе
Из које сада стални говоре смртности
Као

У пролеће кад цваје врба биће паприкаша од Срба

Чини ми се да сам зид
На мојој површини су нека безумна слова
Која су слатка у свом незнању
И безразложним изјавама беса
Чини ми се да сам начуљио уши у зиду
И чуо како ће слова своја кости
Сазидати у мојим очима

Можда ме зато сваки поглед
На обезглављен свет
Боли као свет кад погледа на обезглављене
Народе

За многа пролећа и лета
Остаће само зидови
Чија ће се слова читати и после нас
Чије ће зло на њима исписано
Сведочити да смо били прелепе труднице
Које су себи распориле од грла
До анђела
Којима једемо крила
Док спавају у нама.

За многа лета и пролећа
Неко ће схватити да смо баш ми тај ветар
Који је одувао наш спас
Насукавши га у нашој глави

III

У једно безљудно пролеће
Кад се затворе празна уста
А уморни лешеви склупчају испод траве
Тамо негде, одакле је проникла пропаст
Попут почетка оне лоше песме
(Кад цваје врба…)
Кад се затворе све напаћене, згаснуте очи
Шта остаје од нас?

Остају само песме
И не дао Бог да нам по њима суди
Јер су то песме од подземних људи
Чије крстове неко други носи на леђима
Који већ годинама трују земљу речима
А куну се у њу и њене следбенике
Убијавши их без трептања

Остају само песме
Да смо убијавши друге убијали себе
Ми смо с осмехом тровали свет
Који је суштински оживео гроб
Чекајући да загрли оне који га ,,воле”

Остају само сећања
Да смо помрли у подивљалој мржњи
Препуној прелепих лажних обећања
Како ће нас спасити измишљени јунак
Чије су се кости заразиле
Од почетка до краја песме

Остаје и последње зло
Да смо уствари здрави у сржи
Коју смо отровали самим ваздухом
Који је преносилац заразе
Због које ми живимо
Који је преносилац

И питања зашто није могло
Након свих смрти које су нас грозиле
Где је живот постао највећа смрт
Питам се зашто у једно од последњих пролеће
Не може кад
Поново цвеја врба
Не буде више мржње
Између, како свих осталих народа
Тако и Срба

Желео бих да изађемо из цркотине
Пре него ли нас прогута попут
Црне рупе.

Аутор: Милош Милосављевић

Једно мишљење на „Ветар лешинара“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *