Вечера

Гумено дугме на даљинском не ради, притиска га ноктом палца. Иста вест, иста реч, понавља се лаж. Притиска дугме још јаче. Крај програма. Заборавила је на вечеру, дуго је озрачена телевизијским екраном препун боја и јефтиних речи. Остала је сама са маторим мачором у стану. Заборавила је вечеру и мисао: где ћу са њом. Доста је свежег меса остало на столу. Мачор зева, широко отвара чељусти, време је за дремку, трбух је пун. Напољу је веје снег.

Далеко изван ње, испред или иза, чује лавеж гладних паса.

Не зна шта ће са толиком месом. Дуго стоји над њим, не трепће. Сва замишљена, припита, гледа у те листове црвеног меса. Тамо су баткови. Замишља их како ходају парковима којим су волели да шетају, како су је пратили до куће кроз мрачне крајеве града, по непроходним путевима. Како су се мишићи стискали и опуштали и крв слали горе, венама према срцу. Некада су били тако јаки, сад су положени на столу, мртви.

Из ходника чује се лифт, иде горе. Ланци са теговима шкрипе од рђе.

Мачке се скупљају око контејнера и развлаче масне, мусаве кесе.

Фото: Sarah Rosado; извор: sr-artwork.com

Било је дана када га је волела, право младалачки и заносно. Били су деца, невини и чисти, а сада су накриво живи и мртви. Имају однос чисте навике и знања да је партнер присутан, да дише ту, сасвим близу. У тешким и непремостивим приликама добиће савет, и то је сигурно, звучи тако лако. Годинама, са гужвањем бора на лицу, избелило је свако црвенило на образима, јер навика је зло сваке везе.  Умро је сваки стид и стах пред партнером, како могу да кажу „волим те“ ако нису пре изговора осетили узбуђење и сумњу. Постали су досадни, одлтајмери који су прошли кроз времена транзиција и ушли у дубоки стечај, сада је питање ко ће их поново купити, и ко ће бити њихов нови власник. Он нема новог власника. Лежи на кухињском столу, изложен у деловима.

Ближе, али и даље ван ње, испред или иза, чује лавеж гладних паса.

У соби, ваздух је само мирис, труо задах смрти. Стискао је усне, када је иза леђа крио цвет, гризао и језик јер ,,Волим те“, за њега, сувише је глупо и познато. Ћутао је до краја. Гледа у његово тело и броји у сећању додире и пољупце који се нису чули, мажење у кревету није гужвало постељину, нокти нису оставили црвени траг на кожи, није било уздаха. Све је досадна тишина у мраку. Као и сад.

Лифт је стао на последњем спрату, врата се отварају и излазе бели мишеви. Мачке лупају меким шапама улазна врата солитера, реп су подметнуле под задњицу и чекају своју шансу.

Однеће то тело без духа на таван. Тамо горе, мишеви већ чекају главно јело, чорбу од кишнице појели су прошлог месеца.

Чује се мачија дрека испред солитера. Нема више лавежа.

Док се једе, не прича се.

Аутор: Алекса Нинчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *