Večera

Gumeno dugme na daljinskom ne radi, pritiska ga noktom palca. Ista vest, ista reč, ponavlja se laž. Pritiska dugme još jače. Kraj programa. Zaboravila je na večeru, dugo je ozračena televizijskim ekranom prepun boja i jeftinih reči. Ostala je sama sa matorim mačorom u stanu. Zaboravila je večeru i misao: gde ću sa njom. Dosta je svežeg mesa ostalo na stolu. Mačor zeva, široko otvara čeljusti, vreme je za dremku, trbuh je pun. Napolju je veje sneg.

Daleko izvan nje, ispred ili iza, čuje lavež gladnih pasa.

Ne zna šta će sa tolikom mesom. Dugo stoji nad njim, ne trepće. Sva zamišljena, pripita, gleda u te listove crvenog mesa. Tamo su batkovi. Zamišlja ih kako hodaju parkovima kojim su voleli da šetaju, kako su je pratili do kuće kroz mračne krajeve grada, po neprohodnim putevima. Kako su se mišići stiskali i opuštali i krv slali gore, venama prema srcu. Nekada su bili tako jaki, sad su položeni na stolu, mrtvi.

Iz hodnika čuje se lift, ide gore. Lanci sa tegovima škripe od rdje.

Mačke se skupljaju oko kontejnera i razvlače masne, musave kese.

Foto: Sarah Rosado; izvor: sr-artwork.com

Bilo je dana kada ga je volela, pravo mladalački i zanosno. Bili su deca, nevini i čisti, a sada su nakrivo živi i mrtvi. Imaju odnos čiste navike i znanja da je partner prisutan, da diše tu, sasvim blizu. U teškim i nepremostivim prilikama dobiće savet, i to je sigurno, zvuči tako lako. Godinama, sa gužvanjem bora na licu, izbelilo je svako crvenilo na obrazima, jer navika je zlo svake veze.  Umro je svaki stid i stah pred partnerom, kako mogu da kažu „volim te“ ako nisu pre izgovora osetili uzbudjenje i sumnju. Postali su dosadni, odltajmeri koji su prošli kroz vremena tranzicija i ušli u duboki stečaj, sada je pitanje ko će ih ponovo kupiti, i ko će biti njihov novi vlasnik. On nema novog vlasnika. Leži na kuhinjskom stolu, izložen u delovima.

Bliže, ali i dalje van nje, ispred ili iza, čuje lavež gladnih pasa.

U sobi, vazduh je samo miris, truo zadah smrti. Stiskao je usne, kada je iza ledja krio cvet, grizao i jezik jer ,,Volim te“, za njega, suviše je glupo i poznato. Ćutao je do kraja. Gleda u njegovo telo i broji u sećanju dodire i poljupce koji se nisu čuli, maženje u krevetu nije gužvalo posteljinu, nokti nisu ostavili crveni trag na koži, nije bilo uzdaha. Sve je dosadna tišina u mraku. Kao i sad.

Lift je stao na poslednjem spratu, vrata se otvaraju i izlaze beli miševi. Mačke lupaju mekim šapama ulazna vrata solitera, rep su podmetnule pod zadnjicu i čekaju svoju šansu.

Odneće to telo bez duha na tavan. Tamo gore, miševi već čekaju glavno jelo, čorbu od kišnice pojeli su prošlog meseca.

Čuje se mačija dreka ispred solitera. Nema više laveža.

Dok se jede, ne priča se.

Autor: Aleksa Ninčić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *