Vanja Kovačić: Izbor iz poezije

           IZ ROMANA

Iako su ga pratile horde slonova, na Izlasku je bio Sam.
Jedan.  Bez kože.

Čula se (samo) Mesečeva sonata (sasvim tiho).
Muzika uznemirava (nekada je govorio…).
Muzika uverava  (kroz šapat…)!
Koraci se (bez volje Gospodara) približavaju
Gubilištu.

Nekadašnje blaženstvo Tišina
… klati se između tona i mraka.

Rekao je nešto nerazumljivo,
prelomilo se… (mahnito, krvavo) značenje.
Horde su plakale…
Prolio se Prapočetak.

          (NEŽELJENO) OPONAŠANJE

U tamnici sam.
Gledam senke kako preskaču jedna drugu.
Čudim se. (To me spasava!)
Šta su senke? (Umišljaj? San? Bog?) Spoznaju odbijam!
Oduzeli su mi papir i olovku. (To me ne sprečava da mislim. I taj posao ne smatram zaludnim!)
Neko će kopati po sarkofazima vaseljene. (Moju misao će podvesti pod svoju!)
I toga neće biti svestan. (Verujem!)
…. (više) neću biti levak između Neba i Zemlje.
Zamišljam rešetke.
Zamišljam svetlost.
Zamišljam bitku koja se odigrava na zidu.
Zamišljam Jedinstveno Vreme… (bez kazaljki).

          PUKO NABRAJANJE

Neko je jutros zaboravio kožu.
Gledam je već satima
i ne mogu tačno da odredim šta je razlikuje od ostalih kožetina.

Kože su obično:
– rasejane
– mahnite
– polovne
– povodljive
– lažno ushićene
– čudnog mirisa
– lucidnog pogleda
Ova koža se kikoće, izvija, spava na pločniku, ruga se Lepoti.
Smežurana je. Nadmoćna je.
Ispod ove kože peva Praznina.

Autorka: Vanja Kovačić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *