Вања Ковачић: Избор из поезије

           ИЗ РОМАНА

Иако су га пратиле хорде слонова, на Изласку је био Сам.
Један.  Без коже.

Чула се (само) Месечева соната (сасвим тихо).
Музика узнемирава (некада је говорио…).
Музика уверава  (кроз шапат…)!
Кораци се (без воље Господара) приближавају
Губилишту.

Некадашње блаженство Тишина
… клати се између тона и мрака.

Рекао је нешто неразумљиво,
преломило се… (махнито, крваво) значење.
Хорде су плакале…
Пролио се Прапочетак.

          (НЕЖЕЉЕНО) ОПОНАШАЊЕ

У тамници сам.
Гледам сенке како прескачу једна другу.
Чудим се. (То ме спасава!)
Шта су сенке? (Умишљај? Сан? Бог?) Спознају одбијам!
Одузели су ми папир и оловку. (То ме не спречава да мислим. И тај посао не сматрам залудним!)
Неко ће копати по саркофазима васељене. (Моју мисао ће подвести под своју!)
И тога неће бити свестан. (Верујем!)
…. (више) нећу бити левак између Неба и Земље.
Замишљам решетке.
Замишљам светлост.
Замишљам битку која се одиграва на зиду.
Замишљам Јединствено Време… (без казаљки).

          ПУКО НАБРАЈАЊЕ

Неко је јутрос заборавио кожу.
Гледам је већ сатима
и не могу тачно да одредим шта је разликује од осталих кожетина.

Коже су обично:
– расејане
– махните
– половне
– поводљиве
– лажно усхићене
– чудног мириса
– луцидног погледа
Ова кожа се кикоће, извија, спава на плочнику, руга се Лепоти.
Смежурана је. Надмоћна је.
Испод ове коже пева Празнина.

Ауторка: Вања Ковачић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *