Uspavana Matilde – pripovest o Matilde

(odlomak iz romana)
Iz pera Matilde von Regenštajn

Ja, Matilde Von Regenštajn, naučila sam rano da slikam oblak iznad divlje, daleke planine  zbog čega sam od rane mladosti na sebe navukla gnev moje majke Johane.

Kada sam imala sedam godina, zamak Regenštajn bio je dragulj Danske, poput ukrasa na majčinoj haljini. Tavanice su bile bogato ukrašene slikama i kamenim portalima. Zidovi su imali pozlaćenu kožu.

Johanina soba se nalazila na prvom spratu severnog krila. Podovi njenog solara bili su popločani crno belim mozaikom, sa prikazom anđela. U uglu solara nalazio se rascvetani kamin, u kojem se danonoćno belasala neukrotiva vatra.

Moj solar je imao uski prozor, smešten iznad portala zamka, odakle sam držala na oku goste koji su u povorci dolazili na dvorske zabave u Regenštajnu… Noćima bi plesali po ponosnoj dvorani, jedva dodirujući pod Velike sale ukrašene švedskim mermerom. Velika vrata vodila su Johaninim privatnim odajama.

Posmatrala bih krišom i s divljenjem krilati ples plesača. Muškarci i žene bi zaigrali, držeći se za ruke, obrazujući prsten. Kako bi se više njih pridruživalo krugu, plesački prsten bi počinjao da se savija formirajući krug unutar kruga, i dalje, sve dok krug ne bi prerastao u lanac. Muškarci bi tad zaigrali Prosjakovu igru, a dame Srećni ples. „Devojke moje, uhvatite se za ruke“, rekla bi moja kraljica – majka. Nereide bi zaigrale, a muškarci, bogovi večernjih zvezda bi ih zadivljeno posmatrali.

hilda hiary

Hilda Hiary

„Apolo, Apolo i Dafne!“, dečje bih uzviknula. Razasute plave lokne sekle bi vazduh dok bih nezgrapnim pokretima, u spavaćici, trčala raširenih ruku ka majci. Tih raskošnih večeri, kraljice večernje zvezde predavale bi se muzici i radosti, ali ugledavši me, muzičari bi prestali da sviraju. Salom bi se razlegla tišina pomešana sa uzvicima divljenja.

„Kako je lepa…“, dobacio bi neko.

„Ista ti… pre dvadeset godina, razume se“, smejao bi se majčin plavokosi, crvenokosi ili crnokosi Bog. Kad bi me ugledala, majčinim bi licem preletela senka. Ukočila bi se u mestu. U očima bi joj divljao bes. Na njoj bi počivale oči gipkih plesača, zaustavljenih u igri.

Pogledala bih u njeno mržnjom izobličeno lice. Nimfe bi me okružile, dodirivale bi mi uvojke kose, ozarene toplinom, nežnošću. Njihove ruke bi me milovale, dok bi me majka gledala stisnutih zuba i širom otvorenih očiju.

Tad bi me zgrabila za kosu, na šta bih bolno jauknula, praćena žamorom neodobravanja prisutnih, i odvukla bi me nazad u solar. U njegovom najdaljem uglu bila je smeštena meni najomraženija stolica u zamku: stolica za mučenje. Četvrtastog oblika, nalik tronu, imala je držače za ruke ukrašene kuglama i gotske polukružne lukove, poput onih koji nadsvođuju stubove katedrale, ispod naslona za ruke.

Zajahavši me, gurnula bi mi glavu ispod sedišta i lagano počela da davi. Uz prljave, skredne reči, upućene muškom rodu, snažno bi me udarala bičem, a kada bi bila posebno raspoložena, tukla bi me žaračem ukrašenim zmijskim repom, sve dok ne bih izgubila svest.

Igra bi se tada nastavila, ali Apoloni se nikad ne bi vratili. Zbog toga je, jednog dana, majka zauvek zatvorila vrata Regenštajnovog doma, izbegavajući goste, izgovarajući se na oluju ili led ili već kakvu nepoznatu bolest koja ju je svladala. Vreme je nakon toga prolazilo sporo i mučno. Govorilo se da je Johana Regenštajn poludela, nakon što su je ljubavnici ostavili. U ovo ne mogu da budem sigurna, ali sam zato znala da sam ja – nekao – uzrok patnje moje kraljice – majke.

Od tada, njenu lepotu je obasjavala samo tama. Preobražavala se. Trulila je iznutra. A ja sam svaku večer dočekivala u mučnom iščekivanju mog oca, Otoa. Nakon razleganja ljutitih glasova i uobičajene svađe u zahladnelom domu, nakon psovki: „Kurvo!“ ili majčinog „Pseto!“, očeva strašna silueta satira natkrilila bi moj krevet.

hilda hiary

Hilda Hiary

„Voliš li tatu, Matilde?“, oči bi mu požudno klizile po mom telu. Stavio bi ruke na moje grudi i mrmljao bi besmislene reči. Bazdio bi na medovinu.

„Kojeg?“, upitala sam samo jednom i dobila šamar.

„Smiri se, dođavola, doneću ti vina!“, svlačio bi se i, uvukavši se u moj krevet, prikivao bi me je telom, zarivši kandže u moju gornju usnu. Drugom rukom bi me stezao za vrat. Tad bi dirljivo žalosno rekao:

„Tako si lepa… lepa, lepa Matilde… lepa…“, ponavljao bi, tupo, smušeno. Telo bi mu nabreklo, vid bi mu se pomutio… Osetila bih divljačku bol i onesvestila bih se.

Do jutra ne bi izlazio iz sobe. Kad bi svanulo, navukao bi zastore, dolio bi vino iz pehara i mirno bi me posmatrao. Zatim bi mu lice poprimilo bezobziran izraz, neočinsku želju.

„A sad potrbuške“, rekao bi.

Ležala bih nakon toga nekoliko dana u sobi, isprebijana i gladna, u lokvi krvi, dok bi lešinar obletao oko mene. Ali nije obletao sam. Majka bi bila sa njim, nalik na nestvarnu moru iz koje se, mislila sam, nikad neću probuditi.

Između jezivog sna i još gore jave, vrata bi se otvarala i zatvarala sa treskom. Guste pahulje drhtale bi iza vitraža.

„Je l’ naučila lekciju? Jesi li je prebio?“

„Ide polako… divljakuša je. Ali, naučiće…“

„Sve što joj treba je čvrsta očinska ruka“, u mrskoj tišini razaznala bih majčin glas.

Uzimao bi me potom danima i noćima, pritvorno, tiho. Furije su se u tim danima rađale u meni, oživljavale uporedo s mojim izmršavelim, dečjim telom koje nije moglo da se brani. Otac bi upadao u mene, bio bi uljez u mom telu.

Nakon što bi završio sa mnom, otvarala bih oči u tami. Kad bi svanulo, oprezno bih rastvorila naduvene kapke prema svetlu. Tada bih ponovo utonula u san…

Nakon nekoliko nedelja, nasrtaji bi prestali. Ipak, osećala bih nečije prisustvo u sobi. Nalik na šum… Pokušavala bih da ustanem, ali bi me zadržavale nečije nežne ruke. Bile su male, tanke…. Teror trpljenja prožeo bi me ledenim znojem i počela bih da drhtim pod ženskim prstima. Oslonila bih se na izranavljene laktove. Oto Regenštajn je me divljački silovao i prebijao… koliko? Koliko dugo? Suviše dugo.. A majka? – grozničavo bih razmišljala – da li me je podvodila?

„Polako, gospodarice Matilde“, rekao bi glas sličan mom… „Ko je to?“, pitala bih se svaki put.

„Biću u blizini“, rekla bi. „Jedi sad!“ Devojčino prisustvo bilo je snažno. Zrno njene milosti vratilo bi me među žive. Vidala bi mi rane, ali, ne samo to: zaceljivala bi osećaj gubitka. Realnost njenog prisustva i prijateljstva bila je opčinjavajuća, nalik na san. Nežno bi mi pomogla da prođem kroz prvi, najgori, dan Preobražaja…

Nije imala više od deset godina.

I baš kad bih pomislila na Johanu, potiskujući sećanja na sjaj doma u korist sećanja na preživljeni teror, nasmešila bih se devojčici, zauvek strastavši sa maskom – svesno težeći da me ona nikada ne napusti.

„Kako se zoveš?“

„Agnes“, ne bi podizala pogled. Kretnje bi joj bile mekane, ali usredsređene.

Tada bi se nad vratima raskrilile zlokobne senke, združene u jednu – grotesnu – Oto i Johana. Bio je to užasan oblik, sivilo van novopronađenog carstva…

Johana, jer je majkom više nisam mogla zvati, ušla bi u sobu, sela na stolicu, nasula sebi medovinu i zarežala:

„Slušala sam tvoje krike i vriske. Naučila si lekciju. Sad će sve biti dobro. Čak sam ti kupila ličnu služavku, gospođice – zastala bi – vrlo jeftino…“

Ali, ja ni o čemu ne bih mogla da mislim, do o Agnes.

Kako sam rasla, moje želje bile su odeljene protivrečnostima, čineći svaki pokušaj dubljeg razmatranja uzaludnim. Predstavljale su rečitu publiku za preranu intelektualnu zrelost, zabijale su se u mene i nestajale u mom duhu.

Zabrane i dozvole prezirala sam strastvenom žestinom. Izrasla sam u devojku raskošne lepote, govorile su Kćeri magije Danske, a vest se raširila preko dalekih planina. Misli su mi uvek bile… raštrkane. Posedovala sam vrline rođene, ali neiskusne plemkinje, koja ume da sačuva tajnovitost zarad ljupkosti. Ćud mi je bila žustra, zahtevna, jedna od onih vatrenih ćudi koje ljudi često znaju da zloupotrebe.

Svakodnevica je bila nalik na uglačano staklo u kojem sam se ogledala, dosađujući se i sanjareći o suncu koje bi me zaslepilo, o najavama budućih užitaka, o prekrasnoj noći koja bi me obasjala pod zvezdama. Maštala bih, naga, satima nalakćena na prozor solara, dok bi mi zlatna kosa padala niz leđa, prekrivajući mi mlečno bele bokove.

U prljavštini čamotinje i majčinske mržnje, skicirala sam kompleksne predmete, a društvo su mi pravili mastionica i pozlaćeno ogledalo od emajla. Tu je bilo i platno, pergament, četkica i nešto lanenog ulja u posudi. Dani osame izgledali su kao vrtlog koji usisava ushićenje… Osim kada je Agnes bila u blizini.

U jednom od onih dana koje nazivaju sudbonosnim, spazila sam bila da me Oto ponovo pohotno gleda i da mu se lice menja. Napunila sam bila četrnaest.

Uhvativši njegov pogled i predosećajući grozne namere, zatvorila sam se u solar danima, gde sam sastavljala svitke, okruživši se knjigama koje sam volela: između ostalih dela tu su bili Terencijev „Eunuh“, Sapfina „Himna Afroditi“, artefakt iz Egipta, Torino Erotski Papirus nazvan „časopis za muškarce“ svog vremena, oslikan u periodu Ramezesa, Euripidova „Medeja“, De nuptis ili De septem disciplinis, Marcijan Kapela, Pitagorejski spisi o viteštvu…

Zidove sam tokom godina prekrila freskama boginja Neftis i Isis u izazovnim pozama, kao i prizorima iz života slavnih antičkih ratnica poput Budike, kraljice keltskog plemena Iceni u ratničkom oklopu, smrtne junakinje Atalante koja je odbijala prosce i nezaobilazne Apolove bliznakinje Artemis.

Sve su bile gole.

Tog mračnog jutra, Oto je upao u sobu, ne obazirući se na gole nimfe, jer sam im bila više nego dostojna zamena. Stajala sam pred njim, potpuno naga. Čekala sam na ovaj trenutak… Suviše dugo.

Silno je uživao u prizoru. Teško je disao dok se oblizivao. Oči mu je zamaglila pohota.

„U pravu su gardisti što se napajaju očima sa osmatračnica na tvom nagom telu. Izazivaš ih. Na glasu si zbog svoje golotinje.“

Johana je oterala gardiste deset godina ranije. Elsinbjorg je propadao zajedno sa njom. Zamak beše njena slika i prilika.

Dok je prilazio, otkopčavajući pojas, govorio je kako mu je milo što ću mu se ponovo vratiti u zagrljaj:

„Sad ćeš biti spremnija nego pre. Sad već može da ti se svidi…“, blebetao je. Pljuvačka mu se cedila niz lice.

U tom trenu, vrata solara se uz tresak otvoriše i Johana se, nalik na Eriniju, podbula i propala, ali snažna i odevena u crno, usmerila ka Otou, držeći u ruci pozamašni, srebrni ćup. Svom silinom tresnula ga je njime u glavu. Bila je pijana: „Nisi ti nikakav Surt! Ona je moja! Ja sam Surt!“, vrištala je, čupala mu je kosu i gazila ga, dok se Oto nemoćno branio. „Silovao si je! Rekla sam ti da je samo prebiješ! Odsekla sam usta rođenom bratu! Dvojicu sam ubila pošto su me samo pipnuli!“

Njena mržnja prema meni nije bila ništa manje strastvena.

„Kurvo! Znam da si uživala!“, na trenutak je zastala i osmotrila moje telo. „Žarač! Gde mi je žarač!“

Ogromnim koracima je istrčala iz sobe. Podne daske su se tresle pod njenim krupnim koracima.

Agnes utrča u sobu munjevitom brzinom. Stajala sam pred njom potpuno naga. Nije obraćala pažnju.

„Matilde… Johana će te ubiti!“

Nasmešila sam se i nemarno se zavalila u naslonjaču, posmatrajući odsjaj vatre u kaminu.

„Da li ti se dopada moje telo?“, mirno sam upitala.

U neverici je odmahnula glavom:

„Hoćeš li da zaključaš vrata?“, njen pogled je kružio po sobi.

„Zar je moguće da jagnje traži kakav težak predmet kako bi odbranila lavicu?“, nasmešila sam se.

Johana je utrčala u sobu, uz strašan krik i tren pre nego što se bacila na mene svom težinom podebelog tela, moj pogled se zario u njene podbule oči.

„Apolo, moj pravi otac mi je pisao, draga mama“, pogladila sam svitak koji je ležao na stolu kraj kamina, trudeći se da reč „mama“ izgovorim što otrovnije.

Zastala je, otvorenih usta, s rukama podignutim uvis.

„Apolo? Moj Apolo?“

„Evo – Apolo piše…“, pokušala sam da savladam osećaj dubokog prezira.

Sva ošamućena, blaženog lika, Johana pogladi kosu i reče Agnes:

„Nosi žarač!“, sede prekoputa mene, u drugu naslonjaču, zaljubljeno gledajući u pismo…

„Znala sam da me nije zaboravio!“

„Kaže: Johana, moja si Leukoteja!“, uozbiljila sam se, dok su se u Johaninim očima iskrile suze.

„Kakva Lokoteja! Ko je ona?“

„Žena beotskog kralja!“

„Pa naravno da jesam!“

„Leukoteja, pred tobom Velika majka može da pogne glavu i zadrhti od stida“, pročitah ne bez gorčine u glasu…

hilda hiary, art,

Hilda Hiary

„A bal? Šta je rekao za bal? I za zvezdanu noć?!“, Johana dohvati vrč medovine, nali pun pehar i reče za sebe: „Moram da pređem na čaj. Tvoj otac je voleo čaj sa Tibeta. Govorio mi je da ćemo otići zajedno i… čitaj!“, mrmljala je.

„Oh, i to je spominjao“, osećala sam da je moje reči hrane i smiruju njenu životinjsku silinu. „Pa kaže… Leukoteja, oprosti što ti pišem nakon deset godina, zadržan bejah neobičnim prilikama, vragolijama duše i bolećivom neodlučnošću.“

„Vragolije duše?“, kikotala se Johana dok joj se medovina cedila niz bradu. „Vrag jedan! Ništa se nije promenio!“

„Kad onomad ugledah Matilde…“, tu zastadoh, u sebi zadržavajući osmeh slatke osvete, „kao da sam je već negde video ili je to bilo zbog sunca u tvojim očima. Ona beše ogledalo tebe same. Tad spoznah da mi je kćer!“, i dodadoh, čitajući sa svitka što sam ga sastavljala čitavo popodne. „Znam da sam izneverio tvoje srce kad sam odjezdio u zvezdanu noć, karavanima preko Puta čaja, sve do planina Sečuan i Junan u jugozapadnoj Kini“, podigla sam pogled. „To je južni Put svile.“

„Pusti svilu… Šta kaže… da je izneverio srce?“

„Kaže… Učinio sam užasnu stvar zbog koje se kajem. Zar to nije jedino izvesno na kraju puta? Kajati se?“

„Neka… neka… Sad mi je lakše“, Johana ispi još jedan kalež, a onda me sumnjičavo pogleda. „Ma da ne izmišljaš ti, dete. Daj mi taj pergament…“, pružih ruku odlučno, ali ona odmače svoju. „Neka… neka… Ionako mu je rukopis nečitak. Šta još veli?“

Priča je trajala do duboko u noć.

Autorka: Leila Samarrai

2 mišljenja na „Uspavana Matilde – pripovest o Matilde“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *