Твитер приче

***

Мајка је испоштовала његову молбу и није му се јављала све ове године. Сад је ред да он испоштује њену и не оде јој на сахрану.

***

Видећеш, тата, биће ти добро овде. Навикне се човек на све, па и на старачки дом. Ја се сутра враћам у Минхен, па се чујемо од недеље.

***

Када се осамнаесте вратио из заробљеништва, син је имао седам, а жена двојицу. Нису га препознали. “Куд преживе’ ровове!”, говорио је.

***

Била је млада и лепа. Другар ми је скренуо пажњу на њу. Виђао сам је једном месечно – кад ми прође плата. Била је скупа. Чујем – нема је.

***

Када се буду огласила звона, то ће значити да ће ускоро сахранити моју највећу љубав. За већину, то ће значити само смрт још једне бабе.

***

Није ме препознала. Ваљда ме није очекивала као стаклоресца. А и ко би. Од онаквог студента књижевности…

***

Хтедох тек мало да напакостим шефу. Тачније, да му вратим. Нисам могао ни да претпоставим да ће због тога постати инвалид.

***

Зар сам прешао 2000 километара да бих овај нож, који сам нашао у развалинама Алепа, зарио неком непознатом Мађару у врат?

***

Импотентност га је учинила бољим човеком. Више не вара жену. Само још да престане да је туче и то побољшање ће приметити и она.

***

И дуго су му свирали на семафору, када се упалило зелено, а он је већ неколико минута седео на неудобном седишту – мртав.

***

Ти ћеш потврдити да си урадио сервис мотора, каишева и ланаца. Само фали да ми због ове смрти одузму рингишпил.

***

Када је ушао у хотел, рекао ми је да оно што важи за њега – свештеника, треба да важи и за мене – рецепционера, а то је – да чувамо тајне.

Аутор: Срђан Видрић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *