Treba nam novi Ernesto Če Gevara

Iz knjige „Osmatračnica 21. veka” – Presing, 2019

I
Treba nam novi Če Gevara
Da krv vidi bolje svoje crveno,
Da nebo pošalje neki svoj vek blizu našeg veka,
Koračajući kao nova stvarnost
Pored poštenja bar jednog lica budućnosti.

Treba nam novi Če Gevara
Da tišina zakuje jednu lošu sliku veka,
U profit krvi i uzrečice robe vazduha,
Da bi se nebo cerekalo tome
I osiguralo pticu jednom iskrenom izjavom
I smrti i života.

Treba nam novi Če Gevara,
Da se krv iskreno rukuje sa vekom,
Da se život iskreno rukuje sa smrću,
Da se lice sudbine iskreno rukuje sa odmornošću veka
Da vidi parole krvi o iskrenom rukovanju slike čoveka i slike vekova.

II
Treba nam novi Če Gevara
Da sa hrpe prošlosti uzme
Novo ime zemlje,
Koje će usvojiti naboj budućnosti i ptica
Ukršten sa paljbom smrti
Na neke svoje loše reči i izraze.

Treba nam novi Če Gevara
Da nebo uzvitla čoveka u
Parole iskrenosti,
Zarivene u nevidljive slojeve krvi o
Rušenju njenog ja u
Zajedničko ja krvi, čoveka i veka.

Treba nam novi Če Gevara
Da zemlja previje prošlošću tuđa lica,
Da nebo previje budućnošću
Pogled krvi u parole zemlje
Svežije od
Koračnice sadašnjosti po
Suncu koje krade od čoveka
Čitav vek da
Ga obuče u rezime sopstvenih strahova i čežnje.

Afrodita VII 
(Na Titaniku civilizacije)

Afrodita na Titaniku civilizacije,
Noć je na rukama nosi po palubi,
Dok jutro oriba haos civilizacije,
Rastačući ujedno i lepotu i svoje belo
U minimalna nagađanja zvezda
Zašto na pučini haosa
Jedna slika Lepote
Drži svet u neizvesnosti,
Svet sastrugan sa jarbola
Najvećeg broda sudbine.

Afrodita na Titaniku civilizacije,
U kabinama sudbine, su svuda
Njene slike optočene svetom i
Pamfletima smrti i života
Gde treba tražiti
Požudu noći da hoda
Zavodljivo kao svet po
Snishodljivosti zvezde koja pokušava da bude
I ono što nisu i ono što jesu Lepota, svet i katastrofa.
Afrodita na Titaniku civilizacije,
Noć je uzvera uz sopstveni glas
O uzaludnim pokušajima jutra
Da zamrzne Lepotu i svet
Na severnom polu pesme.

Afrodita VIII
(Na atletskoj stazi)

Afrodita na atletskoj stazi noći,
Zvezda joj pokloni kolebljivost
Svoje brzine,
Vadeći svet iz njene rečenice,
Koja pretiče sve staze haosa jutra,
Krv gleda u Afroditu
Trčeći svoju samostalnu trku,
Koja poriče vek
Kao smrt i život,
Išćašene zajedno
U njenom brzom kolenu,
Koje ipak savetuje vek,
Već završenom trkom
Lepote i amblema svih iluzija,
Dok Afroditu pripi uz sebe
Jutro sećanja na sopstveni atletski rekord
U umu sveta.

Apolon III
(U koncentracionom logoru stvarnosti)

Apolon u koncentracionom logoru stvarnosti,
Prošlost mu zajmi tri logora svojih lica,
Prošlost se zaleće u njegovu Lepotu,
Dajući njegovom licu
Tri krematorijuma stvarnosti.

Budućnost odmori svoju
Suvoparnost na njegovom bedru,
Grickajući sliku noći
Koja pokušava da u logoru sopstvenog straha
Poveže Sunce sa danom.

Sadašnjost ga gađa sa tri
Odluke neba da preprodaje svoju pticu
Odlukama logora stvarnosti da
Pticu prerađuje u uvrnutost izjave smrti
Da je dovoljno umorna
Da izigrava i sada
Dželata jedne svoje lepe slike.

Apolon skuplja deliće svoje lepote u
Usecima trivijalnih izjava smrti i
Preterivanjima uzdaha stvarnosti.

Opet ja 

Opet stvarnost zakopa svoju plastičnost
U još veću plastičnost neba i ptica

Opet krv izvuče mene iz svog imena i svog prezimena
I baci ostatke toga
Tigrovima svoje preostale krvi

Opet zemlja prekopa
Tragičnost stvarnosti koja
Visi na kanapu mog straha.

Opet izveštačenost nevidljivog
Kruga stvarnosti,
Vidi kvadrat moje neizveštačenosti,
Koji visi sa slepila Sunca.

 Autorka: Sanda Ristić Stojanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *