Треба нам нови Ернесто Че Гевара

Из књиге „Осматрачница 21. века” – Пресинг, 2019

I
Треба нам нови Че Гевара
Да крв види боље своје црвено,
Да небо пошаље неки свој век близу нашег века,
Корачајући као нова стварност
Поред поштења бар једног лица будућности.

Треба нам нови Че Гевара
Да тишина закује једну лошу слику века,
У профит крви и узречице робе ваздуха,
Да би се небо церекало томе
И осигурало птицу једном искреном изјавом
И смрти и живота.

Треба нам нови Че Гевара,
Да се крв искрено рукује са веком,
Да се живот искрено рукује са смрћу,
Да се лице судбине искрено рукује са одморношћу века
Да види пароле крви о искреном руковању слике човека и слике векова.

II
Треба нам нови Че Гевара
Да са хрпе прошлости узме
Ново име земље,
Које ће усвојити набој будућности и птица
Укрштен са паљбом смрти
На неке своје лоше речи и изразе.

Треба нам нови Че Гевара
Да небо узвитла човека у
Пароле искрености,
Заривене у невидљиве слојеве крви о
Рушењу њеног ја у
Заједничко ја крви, човека и века.

Треба нам нови Че Гевара
Да земља превије прошлошћу туђа лица,
Да небо превије будућношћу
Поглед крви у пароле земље
Свежије од
Корачнице садашњости по
Сунцу које краде од човека
Читав век да
Га обуче у резиме сопствених страхова и чежње.

Афродита VII 
(На Титанику цивилизације)

Афродита на Титанику цивилизације,
Ноћ је на рукама носи по палуби,
Док јутро ориба хаос цивилизације,
Растачући уједно и лепоту и своје бело
У минимална нагађања звезда
Зашто на пучини хаоса
Једна слика Лепоте
Држи свет у неизвесности,
Свет саструган са јарбола
Највећег брода судбине.

Афродита на Титанику цивилизације,
У кабинама судбине, су свуда
Њене слике опточене светом и
Памфлетима смрти и живота
Где треба тражити
Пожуду ноћи да хода
Заводљиво као свет по
Снисходљивости звезде која покушава да буде
И оно што нису и оно што јесу Лепота, свет и катастрофа.
Афродита на Титанику цивилизације,
Ноћ је узвера уз сопствени глас
О узалудним покушајима јутра
Да замрзне Лепоту и свет
На северном полу песме.

Афродита VIII
(На атлетској стази)

Афродита на атлетској стази ноћи,
Звезда јој поклони колебљивост
Своје брзине,
Вадећи свет из њене реченице,
Која претиче све стазе хаоса јутра,
Крв гледа у Афродиту
Трчећи своју самосталну трку,
Која пориче век
Као смрт и живот,
Ишћашене заједно
У њеном брзом колену,
Које ипак саветује век,
Већ завршеном трком
Лепоте и амблема свих илузија,
Док Афродиту припи уз себе
Јутро сећања на сопствени атлетски рекорд
У уму света.

Аполон III
(У концентрационом логору стварности)

Аполон у концентрационом логору стварности,
Прошлост му зајми три логора својих лица,
Прошлост се залеће у његову Лепоту,
Дајући његовом лицу
Три крематоријума стварности.

Будућност одмори своју
Сувопарност на његовом бедру,
Грицкајући слику ноћи
Која покушава да у логору сопственог страха
Повеже Сунце са даном.

Садашњост га гађа са три
Одлуке неба да препродаје своју птицу
Одлукама логора стварности да
Птицу прерађује у уврнутост изјаве смрти
Да је довољно уморна
Да изиграва и сада
Џелата једне своје лепе слике.

Аполон скупља делиће своје лепоте у
Усецима тривијалних изјава смрти и
Претеривањима уздаха стварности.

Опет ја 

Опет стварност закопа своју пластичност
У још већу пластичност неба и птица

Опет крв извуче мене из свог имена и свог презимена
И баци остатке тога
Тигровима своје преостале крви

Опет земља прекопа
Трагичност стварности која
Виси на канапу мог страха.

Опет извештаченост невидљивог
Круга стварности,
Види квадрат моје неизвештачености,
Који виси са слепила Сунца.

 Ауторка: Санда Ристић Стојановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *