ТРАГ

У почетку беше реч

беше

осећам
свет је остао
сам

без лица
без сенке
изван круга
светлост је сломила руке
пружајући их ка човеку
покушај загрљаја
крик очајно тежи свом еху
прадавни одјек.
Уморан свет
на леђима носи месец
око врата му виси сунце.
Једино још трагови воде
у себе.
У дну муња севне,
гром поцепа небо
а горе засија
пукотина.

Аутор: Душан Захаријевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *