Техничка туга

Tу сад, пре неку ноћ, гледао сам два филма заредом. Америчка. Оба су била добра. Тешка.

Старим. Тешки филмови све теже ми падају. Могао сам ја њих да гледам и сасвим добро да их разумем и пре тридесет година. Човек не мора све да осети на својој кожи да би могао да разуме, да саосети. Али кад си већ и доживео нешто од тога што гледаш – разумевање те боли. Од саосећања те обузме потмула мучнина.

Друго нешто, а исто, десило ми се с једном песмом коју сам недавно написао и објавио. Четворо-петоро читалаца рекло је да је песма тужна. На то сам реаговао ведро и готово нехајно. Објаснио сам да је мени главни проблем била последња, трећа строфа, где нешто није било у реду с метром. Па сам мењао, поправљао. Али ни кад сам поправио и пустио песму, нисам био сигуран да последња строфа ваља. Зато мени та песма и није тужна, јер сам, радећи на њој, био заокупљен неочекивано тешким техничким компликацијама проистеклим из мог недовољног знања, или недостатка концентрације.

„Али песма јесте тужна, а још је тужније ако ти не видиш да је тужна”, рекла је на то једна читатељка.

Жене, начелно, воле да попују, да пребацују. Начелно, такође, не воле да се о њима говори као о „женама” – врло је ризично прибегавати тој множини. И ова опаска,  да је све још тужније ако ја сâм не видим да је песма тужна – имала је, у извесној мери, прекоран тон. Била је то нека мешавина сажаљења и прекора. Ретка мешавина, јер жене те (опет прибегох опасној множини!) или сажаљевају, или ти нешто пребацују. А у овој читалачкој опсервацији било је и једног и другог.

Изгледа да су се читаоци који су ту песму доживели као тужну нашли у сличном положају као ја кад сам гледао оне филмове.

Туга је тешка. Једино што је чини донекле подношљивом јесте нада да ће туга проћи. С друге стране, једино чега управо кад нас туга преплави ни по коју цену нисмо спремни да се одрекнемо јесте ТО због чега смо тужни. Разапети између унезверене наде да ће нешто нестати и огорчене борбе да нам то исто заувек остане – потпуно смо усамљени. И та усамљеност нам је, како старимо, све несноснија. Располућен у унисоним улогама изданог издајника и непораженог борца, човек тражи трећи пут, пут који ће угледати можда тек онда кад кренути њиме неће више имати никаквог смисла. Као и обично, што рече Бегбеде, живот има последњу реч. А можда је – Француз то није назначио – та реч увек „туга”.

Тешко је бити дете. Тешко је бити мајка. Тешко је бити отац. Удата политичарка; незапослен новинар; похотна монахиња; болестан спортиста; уплакана алкохоличарка; усамљени деда; амбициозна проститутка; похлепан сиромашко; храбра неурастеничарка; непослушан астронаут – све је то тешко.

Права тежина крије се, међутим, у оној трећој строфи, где сам се, у ствари, рвао с једним стихом, тачније са две-три речи. То је тежина која се може поднети – тежина стварања.

Та тежина, штавише, доноси привремено олакшање. Можеш јој се и обратити; саслушаће те. Опет, кад гледаш филм, сви се обраћају теби. А ти ништа не можеш да кажеш. И све ти је теже да слушаш те реченице које се тебе тичу и теби су упућене.

Да, теже је гледати или читати нешто тешко него снимити или написати нешто тешко.

Уметник је контролисани садиста коме је у интересу да у публици буде што више неконтролисаних мазохиста.

Аутор: Владимир Д. Јанковић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *