Свим позориштима овог света

(а пре свих, Народном позоришту Сомбор)

Једном ми је
Највећи од свих
наговестио да се у нечијем крилу
може упокојити
и да постоји драж, а не клетва
у свим позориштима овога света.

Ја бих замислила да си то Ти
са тамном завесом
са крвљу обојеним столицама
на које спуштамо крила
попут вечног починка
у нади да ће неко нагласити живот,
и да нема краја овог кобнога века
у свим позориштима овога света.

Ти, оно које зна да спусти завесу
да каже: „Крај”
да наговести Рај.

Ти које светлиш
над судбинама свих нас
Ти, које претиш
да постоји коначни спас.

Теби ћу рећи – Пристајем!
И када умре последњи дах
Теби, јер ту не одустајем
Теби, и када постанем вечерњи прах.

И када се проспе све што од мене оста,
и када Ти кажеш – сада је доста!
И када поклон подариш некоме другом
никада нећу то покрити тугом.

Ти, које сијаш и кад све звезде заћуте
Ти које стојиш и носиш невоље љуте
Ти које не падаш и видиш сву доброту цвета
Ти које никада, у нашим срцима, не прати судбина клета.

Моје, веће си од сна.
Моје, никада до дна.
Моје, да ме држиш до краја.
Моје, свачије, оличење Раја.

И да ми неко каже – ничија субина није света!
Јесте, ја кажем, у свим позориштима овог света!

Ауторка: Горица Радмиловић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *