Sve su one crne

Čovek sanja da je budan ili budan sanjari da sanja.

Čitav svet potonuo u viru bešumnih mora hrče, balavi i stenje. Kiša novembarske noći spira talog svega onog što minuli dan nije uspeo da proguta i svari.

Čovekova kuća je sva oronula od vlage i oštrog zuba nevremena; njegov je krevet umrljan i teskoban, a bio je tako čist i prostran da primi sve one koje na počinak ne odlaze same. Opet će mu doći nezvane. A možda će mu, najzad i za sva vremena, doći glave. Dolutaju kada najviše strepi, kad se stiša svaka zdrava misao, upravo onda kada velika zidna šklopocija otkuca ludi čas. Zasvetlucaju zelene oči u kutku plesnivih zidova, pa opet na trenutak zgasnu. Šunjaju se kroz gusti mrak, zavlače pod jorgan razdražene od gladi i dosade, u potrazi za zabranjenom poslasticom i svirepom zabavom. Samo je naizgled udobno ušuškan u tom leglu čupavih skitnica što mrse mu se u kosi, neobuzdano skakuću na njegovim maljavim grudima, golicaju ga ližući mu nožne prste. Krzno im je suvo, toplo i negovano, tiho pucketa od trenja, poput skoro pa ugasle vatre u kaminu. Očigledno je da ne dolaze od spolja, niti dolaze iznutra. Napolju besni oluja, potop je, hladno je i mračno kao nikada pre, dok unutra vlada još dublji hlad i još dublji mrak. Dugo je verovao da obitavaju krijući se u lavirintskom prostoru podruma i tavana, u šupljim zidovima samačke kuće, na onim skrovitim mestima gde su do nedavno gospodarili bučni glodari.

Varao se. Nikada zapravo neće dokučiti otkud one uopšte ovde i u kakve se to bestragije, nepojmljive čulima, vraćaju.

Traže da ih miluje kao što niko nikada nije, ali Čoveku je mrsko da ih dotakne, niti može da se pomakne – udovi kao da su razapeti nevidljivim lancima, usta zaključana katancem a ključ polomljen i bačen. Jastuk je žrtvenik na kojem mu bdiju teške misli, čaršav je pokrov od paučine a krevet rasklimatana sprava za mučenje. Čovekova boljka je zamršenog naziva na davno izumrlom jeziku.

Kukavičko srce grmi u petama; grči se i bubri dok ne svisne od silina detinjaste treme i nesavladive strave. Isprekidano diše preznojavajući se i podrhtavajući u groznici iščekivanja. Mizerija besmislene svakodnevice i groza od same pomisli na tajna druženja čine ga ranjivim, običnim smrtnikom sa jednim jedinim ispijenim životom – ništavna brojka naspram devet života njegovih nemih, ćudljivih gošći.

I sve su one crne, čak i kad su plave, smeđe, riđe ili izblajhane sivom. Te četvoronožne ljubimice drevnih bogova i krezavih veštica ponekad, naizgled bez razloga i razumnog objašnjenja, poprime opipljiv oblik svih onih ljubavnica koje je začarao pretvorivši ih u žive utvare. Ima noći kada se menjaju, gube pređašnji izgled i proporciju, rastu u visinu, rastu im grudi nalik onim grudima koje bi samo ruke antičkih majstora mogle da izvajaju, hodaju uspravno njišući kukovima, oglašavaju se mazno svaka svojim prepoznatljivim tonom, bojom i akcentom. Bez stida zbace sa sebe svoje meko krzno, pa se od beskrvnog bledila i sjaja njihove golotinje tada razdani u zamračenoj sobi. Jedini preostali delić krzna kovrdža se u trouglu između njihovih dugih nogu. Pred njim se u punom raskošu ukaže putenost procvalih devojaka ili tek poneke precvale dame koje je ne tako davno poželeo, imao,  izgubio. Neke je potpuno zaboravio; bile su samo rastočene siluete bez imena i lica. Imena onih posebnih žena je ovekovečio živopisnim tetovažama utkanim u iskrzano platno sopstvene kože. „Milena! Sanja! Alenka! Nevena!“, u bunilu ih kad-kad vrišteći doziva.

I kao takav predodređen je na propast. Nakon kasnonoćnih poseta ostaje zbrka u sećanju, blagi ožiljci i ujedi dvojakog porekla svuda po telu, ali i postelja zasuta olinjalim dlakama, kao neoborivi dokazi da nije samo sanjao, i da nije tipičan slučaj sumasišavšeg.

Noćašnji će susret ostati nerazjašnjen i ništa manje uznemirujući. Klupko besanog, gluvog doba se napokon rasplelo, postavši zamršenije nego inače. Nemoćan je da ustane iz kreveta; osluškuje kako nadiru iz pukotina u plafonu, iz ormana, ispod trulih podnih dasaka. Spazio je i kako im brkate glavice vire iz otvora kamina u kome tinja led umesto žara. Više nije važno da li sanja, uobražava ili mu se zaista događa ono što ne bi moglo da se dogodi bilo kome. Kazna za počinjene preljube sustiže ga u blesku naoštrenih kandži koje mu krvnički prodiru u stomak prepun lepršavih leptira. Neizmeran bol i užitak su, u njegovom slučaju, dve strane istog novčića. Ne može da razluči da li je to što proživljava dar visina ili prokletstvo svih mogućih niskosti. Neizdrživo je i mučno, a opet tako primamljivo i sladostrasno dok šapama paraju kožu, nemilice trgajući ono malo tkiva sa njegovih mladih kostiju. Nakostrešene frkću i keze svoje smrtonosne očnjake; glože se oko presnih komada potčinjenog primerka ljudske vrste, časteći se sladunjavim predstavnikom muškog roda. Uhoparajući odjeci mjauka i čovekovih prigušenih jauka liče na beskrajne šumove umirućih šapata. Uskoro od jadnog i bednog muškarca neće ostati ni trunka. Jer takvo je carstvo zemaljsko, takva je pravda nebeska.

Konačno umirene, namirene i pospane, oblizuju se i lenjo umivaju. Pobedonosno predu iskašljavajući poslednje Čovekove ostatke u vidu ućebane, sluzave gromuljice.

Neko je odškrinuo vrata spavaće sobe pustivši da crvena svetlost uđe. Po staklu prozora je prošarala munja. Čovek se budi – ili tone u san – ili kako se uzme. Na njegovom umornom licu kiseli se osmeh očajnika. U jednom je komadu. I živ je. Čovekove ruke i noge nisu vezane, kao maločas tokom stanja koje se rečima ne može iskazati. Ali svakako jesu neobične. Ni nalik ljudskim. Pod njim viri i migolji se nešto vrlo slično dugačkom repu. To i jeste REP!, pomisli Čovek. I deo je MENE! Umesto krika užasa iz njegovog grla dopire jedva čujan cijuk. Mutna svetlost što se razlila iz hodnika razotkriva varljiv lik tamo neke prevarene supruge tamo nekog prevarenog supruga.

U zamci je.

Neverna, izigrana žena kleči nad ničijim i svačijim Čovekom. Noktima koji su već poprimili izgled mačijih kandži nezaustavljivo grabi ka njegovoj novoizrasloj njušci, sa ciljem da se osveti, da ga oslepi i pojede.

Ono što obično sledi jeste večita igra mačke i miša.

Autor: Ivan Ristić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *