Све су оне црне

Човек сања да је будан или будан сањари да сања.

Читав свет потонуо у виру бешумних мора хрче, балави и стење. Киша новембарске ноћи спира талог свега оног што минули дан није успео да прогута и свари.

Човекова кућа је сва оронула од влаге и оштрог зуба невремена; његов је кревет умрљан и тескобан, а био је тако чист и простран да прими све оне које на починак не одлазе саме. Опет ће му доћи незване. А можда ће му, најзад и за сва времена, доћи главе. Долутају када највише стрепи, кад се стиша свака здрава мисао, управо онда када велика зидна шклопоција откуца луди час. Засветлуцају зелене очи у кутку плеснивих зидова, па опет на тренутак згасну. Шуњају се кроз густи мрак, завлаче под јорган раздражене од глади и досаде, у потрази за забрањеном посластицом и свирепом забавом. Само је наизглед удобно ушушкан у том леглу чупавих скитница што мрсе му се у коси, необуздано скакућу на његовим маљавим грудима, голицају га лижући му ножне прсте. Крзно им је суво, топло и неговано, тихо пуцкета од трења, попут скоро па угасле ватре у камину. Очигледно је да не долазе од споља, нити долазе изнутра. Напољу бесни олуја, потоп је, хладно је и мрачно као никада пре, док унутра влада још дубљи хлад и још дубљи мрак. Дуго је веровао да обитавају кријући се у лавиринтском простору подрума и тавана, у шупљим зидовима самачке куће, на оним скровитим местима где су до недавно господарили бучни глодари.

Варао се. Никада заправо неће докучити откуд оне уопште овде и у какве се то бестрагије, непојмљиве чулима, враћају.

Траже да их милује као што нико никада није, али Човеку је мрско да их дотакне, нити може да се помакне – удови као да су разапети невидљивим ланцима, уста закључана катанцем а кључ поломљен и бачен. Јастук је жртвеник на којем му бдију тешке мисли, чаршав је покров од паучине а кревет расклиматана справа за мучење. Човекова бољка је замршеног назива на давно изумрлом језику.

Кукавичко срце грми у петама; грчи се и бубри док не свисне од силина детињасте треме и несавладиве страве. Испрекидано дише презнојавајући се и подрхтавајући у грозници ишчекивања. Мизерија бесмислене свакодневице и гроза од саме помисли на тајна дружења чине га рањивим, обичним смртником са једним јединим испијеним животом – ништавна бројка наспрам девет живота његових немих, ћудљивих гошћи.

И све су оне црне, чак и кад су плаве, смеђе, риђе или изблајхане сивом. Те четвороножне љубимице древних богова и крезавих вештица понекад, наизглед без разлога и разумног објашњења, поприме опипљив облик свих оних љубавница које је зачарао претворивши их у живе утваре. Има ноћи када се мењају, губе пређашњи изглед и пропорцију, расту у висину, расту им груди налик оним грудима које би само руке античких мајстора могле да извајају, ходају усправно њишући куковима, оглашавају се мазно свака својим препознатљивим тоном, бојом и акцентом. Без стида збаце са себе своје меко крзно, па се од бескрвног бледила и сјаја њихове голотиње тада раздани у замраченој соби. Једини преостали делић крзна коврџа се у троуглу између њихових дугих ногу. Пред њим се у пуном раскошу укаже путеност процвалих девојака или тек понеке прецвале даме које је не тако давно пожелео, имао,  изгубио. Неке је потпуно заборавио; биле су само расточене силуете без имена и лица. Имена оних посебних жена је oвековечио живописним тетоважама утканим у искрзано платно сопствене коже. „Милена! Сања! Аленка! Невена!“, у бунилу их кад-кад вриштећи дозива.

И као такав предодређен је на пропаст. Након касноноћних посета остаје збрка у сећању, благи ожиљци и уједи двојаког порекла свуда по телу, али и постеља засута олињалим длакама, као необориви докази да није само сањао, и да није типичан случај сумасишавшег.

Ноћашњи ће сусрет остати неразјашњен и ништа мање узнемирујући. Клупко бесаног, глувог доба се напокон расплело, поставши замршеније него иначе. Немоћан је да устане из кревета; ослушкује како надиру из пукотина у плафону, из ормана, испод трулих подних дасака. Спазио је и како им бркате главице вире из отвора камина у коме тиња лед уместо жара. Више није важно да ли сања, уображава или му се заиста догађа оно што не би могло да се догоди било коме. Казна за почињене прељубе сустиже га у блеску наоштрених канџи које му крвнички продиру у стомак препун лепршавих лептира. Неизмеран бол и ужитак су, у његовом случају, две стране истог новчића. Не може да разлучи да ли је то што проживљава дар висина или проклетство свих могућих нискости. Неиздрживо је и мучно, а опет тако примамљиво и сладострасно док шапама парају кожу, немилице тргајући оно мало ткива са његових младих костију. Накострешене фркћу и кезе своје смртоносне очњаке; гложе се око пресних комада потчињеног примерка људске врсте, частећи се сладуњавим представником мушког рода. Ухопарајући одјеци мјаука и човекових пригушених јаука личе на бескрајне шумове умирућих шапата. Ускоро од јадног и бедног мушкарца неће остати ни трунка. Јер такво је царство земаљско, таква је правда небеска.

Коначно умирене, намирене и поспане, облизују се и лењо умивају. Победоносно преду искашљавајући последње Човекове остатке у виду ућебане, слузаве громуљице.

Неко је одшкринуо врата спаваће собе пустивши да црвена светлост уђе. По стаклу прозора је прошарала муња. Човек се буди – или тоне у сан – или како се узме. На његовом уморном лицу кисели се осмех очајника. У једном је комаду. И жив је. Човекове руке и ноге нису везане, као малочас током стања које се речима не може исказати. Али свакако јесу необичне. Ни налик људским. Под њим вири и мигољи се нешто врло слично дугачком репу. То и јесте РЕП!, помисли Човек. И део је МЕНЕ! Уместо крика ужаса из његовог грла допире једва чујан цијук. Мутна светлост што се разлила из ходника разоткрива варљив лик тамо неке преварене супруге тамо неког превареног супруга.

У замци је.

Неверна, изиграна жена клечи над ничијим и свачијим Човеком. Ноктима који су већ попримили изглед мачијих канџи незаустављиво граби ка његовој новоизраслој њушци, са циљем да се освети, да га ослепи и поједе.

Оно што обично следи јесте вечита игра мачке и миша.

Аутор: Иван Ристић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *