ŠOKANTNO: MILORAD PAVIĆ ŽIV! | NSU

19.6.2014.

Zaposleni i studenti Filozofskog fakulteta prisustvovali su krajnje neverovatnom prizoru…

– Kolega, molim Vas, dajte mi Vaš indeks. Izvolite papir za koncept. Prvo pitanje, Petar Hektorović, drugo pitanje, Život i običaji naroda srpskoga od Vuka Karadžića.

Osvrćem se okolo. Oko mene police sa knjigama, ljudi. Zagušljivo je jako. U ovoj maloj prostoriji, nalaze se veliki mozgovi. A ja sam tako mali. Plašim se, i zadnje što mi je na pameti sada je Vuk Karadžić, taj čuveni srpski junak, koji je toliko toga uradio za ovaj napaćeni narod. A i taj Petar Hektorović, eh, da nisi ribario onaj dan, pa ne bih ja tebe sada polagao.

Lula. Uramljena i zastakljena. Lula Milorada Pavića. Čuo sam negde za njega. A da, Predeo slikan čajem. I onaj rečnik, kako se ono zvaše, ne znam. Antologija narodnih junačkih pesama. Profesorkina knjiga, koju sam čitao, spremajući ovaj ispit, do 2 ujutru.

Plavi dim izlazi iz lule. Plavi dim mojih nada da ću položiti ovaj ispit. Sve vreme se sećam predela koji sam ja slikao čajem. Toliko sam voleo taj roman. Papir i dalje stoji prazan, samo dva pitanja na njemu, a odgovora nema. A nema ni lule.

– Kolega, možemo li da počnemo?

– Profesorice, nisam naučio Petra Hektorovića. Želim da odustanem.

– Ama, kolega, šta je sa Vama? Vi ste prezentovali na času Petra Hektorovića, a sad ga ne znate? Pa ne mogu da verujem.

Indeks u ruke i napolje iz prostorije. Svež vazduh sam osetio u svojim grudima, i sve je bilo lakše. Sišao sam u glavni hodnik trećeg sprata, i seo na klupu. Osećao sam se divno. U daljini, gde nema nikoga, primećujem jednog čoveka kako sedi na klupi. Odlazim tamo i vidim, glavom i bradom, Milorada Mikija Pavića, kako sedi i puši svoju lulu. Obratio sam mu se, ali on ne odgovori. Ustaje i šeta hodnikom, gledajući okolo, zadivljen kao malo dete.

– Kako je ovo bila dobra odluka! Ovo je najbolji fakultet na kom sam ikada bio! A video sam mnoge. I nijedan nije kao ovaj.

Zatim dolazi ispred glave Johana Volfganga Getea, i Aleksandra Puškina, izgovara par reči i udaljava se. Iz glava iziđoše glave tih pisaca i počnu da prate Pavića, oduševljene, kao i on. Posle jedne očaravajuće molitve, eno ga i Jovan Rajić? Zaharija Orfelin? GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ?! Pa to se cela graja okupila oko čoveka sa lulom. U dimu lule se vidi još neko. Vojislav Ilić. Priđoše OPET lelujna stvorenja, pred mutni pogled njegov i moj, i on im čvrsta dade uobličenja, bio je sklon zabludi toj.

DRAGI PISCI, KOLEGE, SAPUTNICI. OKUPILI SMO SE DANAS U OVAJ PRELEP DAN, DA BISMO ODALI POČAST UZVIŠENOM CILJU NA OVOM LEPOM PUTOVANJU NA KOM SE NALAZIMO. TAJ CILJ JE ZNANJE I ISITINA. SVAKO OD VAS JE NA NEKI NAČIN DOPRINEO DA OVO ZNANJE BUDE PROŠIRENO U VIDU KNJIGA, KOJE SU UGLEDALE SVETLOST DANA. NA OVOM MESTU, SABRAO SAM VAS, I UZ MOJU MALENKOST, PROSLAVIĆEMO ZAJEDNO OVAJ DAN. VEĆ 60 GODINA ŠIRIMO ZNANJE, HAJDE DA GA ŠIRIMO NE JOŠ 60, NEGO ZAUVEK. VO IMJA OCAAA, I SIIINA, I SVJAAATAGO DUHAAAAAA, AMIIIIIN! GOSPODI POMILUJ, GOSPODI POMILUJ, GOSPODI POMIIIIILUUUUUUUUJ!

I u tom trenutku se pojave metle na sredini hodnika. Na njima su one žene u zelenom, koje već 60 godina šire higijenu i ugodne mirise hemije po ovoj vaspitno-obrazovnoj ustanovi. Čuje se i tiha muzika sićanih slavuja. A dim je još u vazduhu, i pomalo me je gušio. Svi se popeše na metle i odoše u daljinu. A ja im mašem, srećno i pomalo setno.

Izašao sam napolje, i video zrake sunca kako se lagano spuštaju na mutne zgrade u daljini, a dim, taj plavičasti dim, i dalje se nazirao na horizontu. A onda sam seo i zapalio cigaretu.

20. 6. 2014.

DOKAZI DA JE FILOZOFSKI FAKULTET JEDINSTVEN U SRBIJI (FOTO) (VIDEO) | NSU

Nezapamćeni prizori na Filozofskom fakultetu. Zaposleni i studenti su totalno frapirani onim što su doživeli…

Autor: Dimitrije Anđelković 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *