Smrt je mrtva

IV poglavlje romana “Ustoličenje jarca”. Izdavač: Beoletra, Beograd.

Niko ne zna tačno koliko je trajao njegov beg od stvarnosti, ali kada se prenuo iz blaženog mraka bio je već duboko u utrobi zgrade koja je krila tajni skiptar svih diktatorskih želja. Poslanici su stajali unaokolo, raspoređeni poput pešadije, mirni kakve ih je i ostavio pre pada u nesvest. Bilo je očigledno da pripadaju onim generacijama koje su vaspitavane na horor filmovima i pričama o surovosti kampova iz Drugog svetskog rata. Savršeno smireni i hladni. Ako su i posedovali određena osećanja, vešto su ih skrivali. Nijedan slučajni tik ili mikro pokret nije odavao znake duševnog života. Delovali su mrtvo i bezizražajno, ali i potpuno pomireni i zadovoljni takvim stanjem duha. „Kao da sam ih sam, ovim nespretnim rukama, stvarao!“, pomislio je čovek u ležećem stavu. Samo su ga takvi mogli razumeti. Brzi i skoro neprimetni treptaji bili su jedini puls njihovog bića. Savršeni roboti od mesa i kosti, koji čekaju na zapovest velikog vođe.

Mladić u izbledelim farmerkama, glasonoša povoljnih vesti i požutelih novinskih naslova, tiho je zakoračio u sobu noseći u drhtavim rukama caffetin i čašu vode. Za sebe, ne za čoveka na sofi. Ovo je bio suviše naporan dan za njega. Tek je ušao u društveni i politički život, a već je spoznao svu komplikovanost koju on neminovno nosi u mađioničarskom šeširu. Želeo je da nakratko sve zaboravi, da opet bude onaj bezbrižni momak bez vratolomnih ambicija i mogućnosti da pri padu sa tih visina ostane invalid. On nije bio nesposoban za stranačku karijeru, samo još previše neiskusan. Iako je vreme proticalo njemu u korist, stalno je imao utisak kako mu minuti izmiču kroz prste poput peska. Ako ne uspe da zaustavi to iritantno curenje, možda će se naći sam i neostvaren, primoran da se pomiri sa onim što mu je još preostalo, iako je daleko od snoviđenja koje je imao i smatrao sudbonosnim. Ako upravo sada, ovog časa, ne ostvari sve svoje zamisli, narednog trenutka će biti kasno i sve će biti izgubljeno. I on sam će biti izgubljen, zaustavljen na raskrsnici težnja iz prošlosti i budućnosti koja je, poput mesta zločina, okružena žutom trakom sa ogromnim natpisom da je se kloni. Takav ishod bio je gori od smrti. On je označavao potpuni krah, ne samo mladalačkih nadanja, nego i izgleda da se čovek istrgne iz blata svakodnevnice. Bolje je biti mrtav, nego ništavan ili običan. U sudaru sa životom još se niko nije izvukao nepovređen. Sa tog su se ratišta svi vratili smrskanih kostiju i razbijenih zuba. Ali ponosni. Ima nečeg dostojanstvenog u telesnom stradanju. Ono samo još više ističe raskoš duha. Potvrdu da se iz ringa nije izašlo bez strastvene borbe u kojoj je umro svaki strah, svaki ropac, sve osim želje da se iz tog susreta izađe živ i sa što više mesa na sebi. Svaki ožiljak što je ostao, zapis je snage koja je bila kadra da prevaziđe svoju ništavnost i približi se sopstvenim mitskim precima. Dnevnik duše ispisan na linijama tela.

Dok je mladić tako poetski nadahnuto odmotavao papirus svetih tajni svoje unutrašnjosti, maleni socijalista-komunista se, istina snebivljivo i nekako neodlučno, vrzmao oko čoveka koji je, još uvek ošamućen, ali, kao i pre, savršeno ravnodušan u svom dobrovoljnom stradanju, ležao ispružen na kožnoj sofi. Iz izlomljenih pokreta i nervoznog držanja primećivalo se da mu je poveren važan i delikatan zadatak, koji on nije bio u stanju ni da započne, još manje da ispuni. Njegova proćelava glava proizvodila je savršene elipse u vazduhu. Usne su se nemušto pomerale, praveći konture reči koje će tek izgovoriti. Nije bilo ni traga one srčanosti, ni odlučnosti sa partijskog sastanka. Kao da mu je neka nepoznata čudovišna zver isisala sav žar i polet jednog zavedenog idealiste svojim smrtolikim pipcima. Poput ostalih u prostoriji bio je bled. Ali za razliku od njih, u njemu je još uvek kopneo strah, smirenim, ali večnim plamenom. Modro plav i stvaran.

Alison Johnson

U takvom duševnom raspoloženju seo je na kraj sofe, nesigurno i strepeći. Odmah je osetio neprijatan, slatkast miris čoveka koji je ležao. Sa funkcijom, još uvek nije rešio pitanje higijene. Socijalista je u ovako sedećem stavu bio još manji nego pri stajanju i vidno otežano disao. Svaki uzdah bio je bakarni nož koji raseca njegova pluća. Hvatala ga je blaga vrtoglavica. Sklopio je umorne oči, dok su ispod skupljenih kapaka beonjače igrale svoj ples nemira. „Sad, mora da bude sada…“, naređivao je iznemoglim mislima, „ako ne bude sada… onda… ne… biće sada… jer, ako ne bude…“. Mrak je spustio svoj najveličanstveniji plašt nad dvoje prisutnih. Teška i opora tama vladala je iz dubina njihovih bića. Slutila je da bi uskoro mogla pokidati sve okove i uteći u slobodu, bez griže savesti ili želje za povratkom.

„Kako se osećate?“, počeo je oprezno, plašeći se tanane prirode našeg junaka, koja je već postala poznata izvan zidina njegovog skromnog stana, kao usmena legenda, i izazivala jezu kod običnih građana.

Čovek na sofi ostajao je nezainteresovan. Činilo se da nije ni čuo pitanje. Samo su se oči caklile svojim prepoznatljivim, nelagodnim sjajem. On je bio kip od mišića i kičmene moždine, istovremeno savršen i nedosledan toj savršenosti. Nikakva spoljna sila nije mogla da poremeti sklad njegovog uma, koji je umiren skorašnjim događajima nakratko dostigao blaženstvo nalik na Nirvanu. U uglovima usana, nesvesno, skupljala se pljuvačka, izazvana zvonima slatkih maštarija koje su obletale ležaj i čupale čoveka za kosu. Veselo i bezbrižno. Ali sva njihova omamljivost nije uspela da iz dubina iskopa neku opipljiviju i solidniju emociju od dve male bezbojne penice. Ubrzo su odustale i, lepršavo kako su se i pojavile, otišle da traže neke nove idealiste. Bar njih ne manjka na ovome svetu.

„Je l’ istina da Vas je On lično udostojio svog prisustva, gospodine?“, nastavio je mali socijalista sa svojom svakidašnjom manom. Ovakvo netaktično pitanje nenajavljeno je izletelo iz preznojenog jadnika. U nekim normalnijim okolnostima, on bi svoju misao pažljivo razradio i preneo sagovorniku, kao da su sve vreme baš o tome razgovarali. Upravo je u tome sada bio problem. Druga strana nije odgovarala na njegove napore da uspostavi bilo koji vid komunikacije. Ona je samo nemo gledala ispred sebe, zapravo negde izvan, daleko, u neku drugu galaksiju, omađijana svetlima i nepoznatim prostranstvima. Moraće jednom da se odande vrati, ali on nije imao vremena da je čeka. Dozvaće je ovog trenutka, makar mu posle ostali demonski ožiljci na ostarelom telu. Drastične okolnosti iziskuju ne tako odmerene poteze.

Čoveku na sofi nije bilo najjasnije ko je taj On, o kome je socijalista tražio podrobnija objašnjenja. Samo je diktatura bila tema vredna njegove misaone obrade. Sve ostalo bile su tek sitnice iz pozadine, čiji eho samo još udaljeno osluškuje, dok se ne umori i potpuno ne zamre.

Alison Johnson

„Jer, vidite…“, nastavljao je dalje komunista, povlačeći se sve više u sebe i smanjujući se, „to je, kako da se izrazim, velika čast. Malo je njih kojima se On obratio. Znate, toliko njih čezne za tim kontaktom, kao ispunjenjem svog unutrašnjeg lika, a Vi… Vi ste to ostvarili!“. Opet je nastala duža pauza. Čovek je, sasvim polako, okrenuo glavu ka smetenom govorniku. Lice mu je ostalo skamenjeno u nekim drugim svetovima. Još nije stiglo sa udaljenog putovanja kao prtljag što kasni, jer se zagubio. Pokoji treptaj i to je bilo sve. Reči su se odbijale o prethodni misaoni tok, koji je uporo insistirao da nastavi tamo gde je stao. Sitna groznica oko bora na kapcima oštro je osudila taj protest. Negde izdaleka hteo je, poput dvorske lude kralja Lira, da se vrati iz izgnanstva nama dobro poznati histerični smeh i opet halapljivo proguta telo i dušu koji ga hrane kao parazita. No, strpeće se još malo. Kada na proslavu stigne poslednji, uvek se najglasnije čuje.

„Da li Vam je možda ostavio neku adresu ili tajni znak, kako da Ga opet dozovete?“, nastavljao je maleni komunista sa pitanjima, nehajno i sada iz svog sopstvenog zanosa, ne primećujući blagi gnev u porama čoveka do sebe. On je toliko bio zaokupljen svojim neostvarenim fantazijama, kojima se konačno ukazalo slabašno svetlo na kraju tunela, da ništa nije više primećivao. Drhtavo se držao za poslednju priliku da proživi svoj san, makar zbog njega ispaštao u večnosti. Beskrajnost nema vrednost, nema ukus ni miris, opipljiv dokaz svoje esencije, dok onaj kratki trenutak blaženstva, kome čovek uvek iznova dovikuje da stane, da se zamrzne u svojoj lepoti, održava čovečanstvo od potpunog sloma. Samo zbog tog jednog trena, čijeg se prisustva i ostvarenosti tek naknadno postaje svestan, vredi učestvovati u postojanju. Sve što mu je prethodilo, kao i ono što je došlo posle, samo je ništavilo.

Čovek se blago uspravi. Njegove delimično izumrle moždane ćelije počele su da se interesuju za postavljeno pitanje. Zaista, kako da dozove brbljivog, ako mu ikada zatreba? To je zaboravio da se raspita. Zapravo, o mnogim stvarima se nije podrobnije informisao pre nego što je pristao na nagodbu. Bio je suviše zanesen obećanom slavom, da bi prešao preko svih detalja. Kako je samo bio nepromišljen! A tako mrzi nepromišljenost! Nozdrve su se pušile od novonastalog gneva, koji je zapravo bio ona večna vatra koja gori u njemu, iznova se paleći i nikad se do kraja ne gaseći. A stalno pristizanje novih i novih pitanja, sada odzvanjajući kao kroz maglu i plahu košavu, iritirala su ga još više. Spremala se bura i lomljava kristala i kostiju.

„Ne sećam se da je spominjao bilo kakvu adresu ili znakove“, procedio je kroz škrgut zuba, „ali je neminovno da ćemo se ponovo videti, to ni sam nije krio. Štaviše, on će mi lično doći kad bude trenutak.“

Alison Johnson

„Dakle, opet ćete se sresti sa Njim!?“, usplahireno i uzbuđeno siktao je maleni socijalista. „Vi,… Vi,… Vi ste tako srećan čovek!“, zagrmeo je glasom istinske radosti. Iza naočara mogle su se nazreti suze, dovoljne da obnove sav led na Antarktiku. Lice mu je blistalo, posmatrajući sobu i ostatak univerzuma sa divljenjem. Prostorijom su odzvanjali treperavi otkucaji srca. Osećala se izvesna svečanost u pokretima prisutnih. Niko nije ostao sakriven od spomena tako veličanstvenog prisustva. Iako ih niko više u sobi nije mogao čuti, svi su svoje korake i radnje prilagodili uzvišenosti njihovog razgovora. Bila je to mnogo dublja povezanost od jedne ideologije. Gotovo srodnost samih bića. Dirigovala je atmosferom i komponovala telima kao marionetama. Prizor je bio zastrašujuć, koliko i veličanstven. Kao da je to ime bilo neka tajna lozinka koja doziva izvesne kosmičke sile i upravlja njihovim hirovitim ćudima. Svi su se stapali u savršeni pokretni mozaik, koji diše i raste, prilagođavajući se tonovima nemušte muzike. Ko zna koliko se još takvih mozaika sklapa daleko od ovog njihovog, tako prisnog i za svoje pristalice jedinstvenog, sa podsvesnim nagoveštajem o postojanju njegovog brata blizanca?

„Sreća je samo produkt ideologije! Prokleti plitki umovi!“, zagrmeo je čovek na sofi, sad već potpuno u sedećem stavu. Trljao je svoju obojenu pesnicu o butinu, sa predanošću kakvog naučnika ili zaluđenika. Bez obzira koliko mu nečistih duhova pomagalo pri ostvarenju zamisli, zasluga mora ostati samo njegova. Grozio se da neko drugi uzme učešća u pokoravanju tradicije i prosvetljavanju čovečanstva osim njega. Sve on može sam. Sve mora sam. Ako samo sa jednom osobom bude podelio svoje planove, onda to više neće biti njegovo delo. Uspeh projekta ga nije zanimao. Ako on nije u stanju da ga iz najskrovitijih snova iznese u stvarnost, porodi kao Sokrat istinu, onda ni ne treba da postoji.

„O, u to više niko ni ne sumnja, gospodine! Sreća, pa… to je već… kako da se izrazim… prošlost, mit, sakralna priča u koju se više ne veruje, bajka pred laku noć, možda još, ali samo ponekad, materijal za fantastičnu književnost, istrošen i zaboravljen kao poezija.“, nastavio je sa žarom maleni komunista. „Ali, složićete se sa mnom, jer, o gospodine, Vi ste jedan tako inteligentan i iskusan čovek, sa tako suptilnom dušom koja je u stanju sve da razume. Sve visoke matematičke ideale i nedovršene filozofije, zamrle na vrhuncu svoje mudrosti! Setite se samo Ničea, te tragične figure poznog romantizma, ipak tako dvadesetprvovekovnog u svojim zamislima i otkrovenjima, pa on je stvorio temelje na kojima mi danas počivamo. Voljni smo da vladamo! Moć je dostigla tolike transformacije, nažalost u pojedinim umovima i deformacije, ali je ipak nadišla samu sebe. Mi smo njene pokorne sluge. Ona nas gladi svojom hladnom rukom po kosi i, bez obzira što cvokoćemo od tog dodira, mi joj se predajemo i služimo joj čitavim našim rasprodatim bićem. Okusili ste tu strast, vidim Vam u očima. Kad jednom probate ostatke sa njenog stola, ostajete ih zauvek željni. Ali, mi smo jedini koji su uspeli da je i pokore. Vidim, vidim da me pratite i tačno razumete sva značenja mojih reči. Rekoh da ste pametan čovek. Da, pokorili smo je. Sluge, ali gospodari nad svojom gospodaricom. Ona je gorda, plahovita, hirovita, konstantno nezadovoljna i surova usled svog nezadovoljstva. Da li naslućujete kako smo je ukrotili? Kojim to sredstvima stavili njenu nedostatnu prirodu pod naše noge? Aha, vidim, osećam iz svakog Vašeg izdaha da znate. Ali ću Vam, ipak, reći. Volim, obožavam da izgovaram tu tajnu naglas. Svako od nas ima svoje mane, a ja se svojih ne stidim. Da, tačno je! Pokorili smo je POLITIKOM! Zvuči standardno i kliše, a u tome je takođe naše lukavstvo. Razglasili smo našu tajnu svuda gde se moglo i time je sačuvali sakrivenu. Jer, kad kažete da je za sve kriva politika, ta reč koju su sažvakala mnoga usta, koja je od tolike pljuvačke izbledela i pohabala se od stalnog razvlačenja, niko Vam više ne veruje. Misli kako se šalite. Ili ste budala. A budale su vazda bile najpametniji pripadnici društva. Da kojim slučajem imam ili nasledim neki dvor iz viktorijanskog perioda, samo bih budale držao. Bez slugu sam se navikao da živim, ali bez budala ne mogu nikako. Pa i ovaj, u čijoj ste Vi naklonosti, šta mislite da on smera ovde sa nama? Mi smo njegov dvor ispunjen budalama. I ne smeta nam. Jer smo kao takvi, povlašćeniji od onih „pametnijih“. Oni bitke sa životom gube svaki dan, poznaju ponore tuge ili samo čekaju trenutak kada će se lenja smrt pokrenuti, a verujte mi, ona je najveća lenština u čitavom univerzumu, i progutati ih u naletu gladi. A ima ta apetit! Nije ni čudo kad tokom godine odspava nekoliko zimskih snova. Jedino glad uspe da je pokrene. Inače je mrtva. Ha ha! Shvatate? Smrt je mrtva! Ha ha! Stvarno, ovo ću da zapišem negde da ne bih zaboravio. Dobar sam štos ubo. Nego, zaista ne znate kada će se On ponovo pojaviti? Mislim, moglo bi da bude još večeras? Je l’ da?“

Ne treba posebno isticati da se naš junak isključio iz ovog monologa već posle druge rečenice. Sve su to za njega bile besramne ideologije, sad već i u lošoj ambalaži. Ostao je da snuje o svojoj diktatorskoj budućnosti; planovima koji su bili još uvek samo skica; programu stranke koji je trebalo da napiše, ali nije znao kako se to radi; listi omrženih kojima sada treba da se osveti i pitanju postoji li ovde neki dobar i jevtin restoran, jer već dugo vremena ništa nije jeo, a stomačna flora je najavila oštar i uporan protest dok se ne ispune svi njeni zahtevi.

Autorka: Tihana Tica

2 thoughts on “Smrt je mrtva”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *