Смрт је мртва

IV поглавље романа “Устоличење јарца”. Издавач: Беолетра, Београд.

Нико не зна тачно колико је трајао његов бег од стварности, али када се пренуо из блаженог мрака био је већ дубоко у утроби зграде која је крила тајни скиптар свих диктаторских жеља. Посланици су стајали унаоколо, распоређени попут пешадије, мирни какве их је и оставио пре пада у несвест. Било је очигледно да припадају оним генерацијама које су васпитаване на хорор филмовима и причама о суровости кампова из Другог светског рата. Савршено смирени и хладни. Ако су и поседовали одређена осећања, вешто су их скривали. Ниједан случајни тик или микро покрет није одавао знаке душевног живота. Деловали су мртво и безизражајно, али и потпуно помирени и задовољни таквим стањем духа. „Као да сам их сам, овим неспретним рукама, стварао!“, помислио је човек у лежећем ставу. Само су га такви могли разумети. Брзи и скоро неприметни трептаји били су једини пулс њиховог бића. Савршени роботи од меса и кости, који чекају на заповест великог вође.

Младић у избледелим фармеркама, гласоноша повољних вести и пожутелих новинских наслова, тихо је закорачио у собу носећи у дрхтавим рукама caffetin и чашу воде. За себе, не за човека на софи. Ово је био сувише напоран дан за њега. Тек је ушао у друштвени и политички живот, а већ је спознао сву компликованост коју он неминовно носи у мађионичарском шеширу. Желео је да накратко све заборави, да опет буде онај безбрижни момак без вратоломних амбиција и могућности да при паду са тих висина остане инвалид. Он није био неспособан за страначку каријеру, само још превише неискусан. Иако је време протицало њему у корист, стално је имао утисак како му минути измичу кроз прсте попут песка. Ако не успе да заустави то иритантно цурење, можда ће се наћи сам и неостварен, приморан да се помири са оним што му је још преостало, иако је далеко од сновиђења које је имао и сматрао судбоносним. Ако управо сада, овог часа, не оствари све своје замисли, наредног тренутка ће бити касно и све ће бити изгубљено. И он сам ће бити изгубљен, заустављен на раскрсници тежња из прошлости и будућности која је, попут места злочина, окружена жутом траком са огромним натписом да је се клони. Такав исход био је гори од смрти. Он је означавао потпуни крах, не само младалачких надања, него и изгледа да се човек истргне из блата свакодневнице. Боље је бити мртав, него ништаван или обичан. У судару са животом још се нико није извукао неповређен. Са тог су се ратишта сви вратили смрсканих костију и разбијених зуба. Али поносни. Има нечег достојанственог у телесном страдању. Оно само још више истиче раскош духа. Потврду да се из ринга није изашло без страствене борбе у којој је умро сваки страх, сваки ропац, све осим жеље да се из тог сусрета изађе жив и са што више меса на себи. Сваки ожиљак што је остао, запис је снаге која је била кадра да превазиђе своју ништавност и приближи се сопственим митским прецима. Дневник душе исписан на линијама тела.

Док је младић тако поетски надахнуто одмотавао папирус светих тајни своје унутрашњости, малени социјалиста-комуниста се, истина снебивљиво и некако неодлучно, врзмао око човека који је, још увек ошамућен, али, као и пре, савршено равнодушан у свом добровољном страдању, лежао испружен на кожној софи. Из изломљених покрета и нервозног држања примећивало се да му је поверен важан и деликатан задатак, који он није био у стању ни да започне, још мање да испуни. Његова проћелава глава производила је савршене елипсе у ваздуху. Усне су се немушто померале, правећи контуре речи које ће тек изговорити. Није било ни трага оне срчаности, ни одлучности са партијског састанка. Као да му је нека непозната чудовишна звер исисала сав жар и полет једног заведеног идеалисте својим смртоликим пипцима. Попут осталих у просторији био је блед. Али за разлику од њих, у њему је још увек копнео страх, смиреним, али вечним пламеном. Модро плав и стваран.

Alison Johnson

У таквом душевном расположењу сео је на крај софе, несигурно и стрепећи. Одмах је осетио непријатан, слаткаст мирис човека који је лежао. Са функцијом, још увек није решио питање хигијене. Социјалиста је у овако седећем ставу био још мањи него при стајању и видно отежано дисао. Сваки уздах био је бакарни нож који расеца његова плућа. Хватала га је блага вртоглавица. Склопио је уморне очи, док су испод скупљених капака беоњаче играле свој плес немира. „Сад, мора да буде сада…“, наређивао је изнемоглим мислима, „ако не буде сада… онда… не… биће сада… јер, ако не буде…“. Мрак је спустио свој највеличанственији плашт над двоје присутних. Тешка и опора тама владала је из дубина њихових бића. Слутила је да би ускоро могла покидати све окове и утећи у слободу, без гриже савести или жеље за повратком.

„Како се осећате?“, почео је опрезно, плашећи се танане природе нашег јунака, која је већ постала позната изван зидина његовог скромног стана, као усмена легенда, и изазивала језу код обичних грађана.

Човек на софи остајао је незаинтересован. Чинило се да није ни чуо питање. Само су се очи цаклиле својим препознатљивим, нелагодним сјајем. Он је био кип од мишића и кичмене мождине, истовремено савршен и недоследан тој савршености. Никаква спољна сила није могла да поремети склад његовог ума, који је умирен скорашњим догађајима накратко достигао блаженство налик на Нирвану. У угловима усана, несвесно, скупљала се пљувачка, изазвана звонима слатких маштарија које су облетале лежај и чупале човека за косу. Весело и безбрижно. Али сва њихова омамљивост није успела да из дубина ископа неку опипљивију и солиднију емоцију од две мале безбојне пенице. Убрзо су одустале и, лепршаво како су се и појавиле, отишле да траже неке нове идеалисте. Бар њих не мањка на овоме свету.

„Је л’ истина да Вас је Он лично удостојио свог присуства, господине?“, наставио је мали социјалиста са својом свакидашњом маном. Овакво нетактично питање ненајављено је излетело из презнојеног јадника. У неким нормалнијим околностима, он би своју мисао пажљиво разрадио и пренео саговорнику, као да су све време баш о томе разговарали. Управо је у томе сада био проблем. Друга страна није одговарала на његове напоре да успостави било који вид комуникације. Она је само немо гледала испред себе, заправо негде изван, далеко, у неку другу галаксију, омађијана светлима и непознатим пространствима. Мораће једном да се оданде врати, али он није имао времена да је чека. Дозваће је овог тренутка, макар му после остали демонски ожиљци на остарелом телу. Драстичне околности изискују не тако одмерене потезе.

Човеку на софи није било најјасније ко је тај Он, о коме је социјалиста тражио подробнија објашњења. Само је диктатура била тема вредна његове мисаоне обраде. Све остало биле су тек ситнице из позадине, чији ехо само још удаљено ослушкује, док се не умори и потпуно не замре.

Alison Johnson

„Јер, видите…“, настављао је даље комуниста, повлачећи се све више у себе и смањујући се, „то је, како да се изразим, велика част. Мало је њих којима се Он обратио. Знате, толико њих чезне за тим контактом, као испуњењем свог унутрашњег лика, а Ви… Ви сте то остварили!“. Опет је настала дужа пауза. Човек је, сасвим полако, окренуо главу ка сметеном говорнику. Лице му је остало скамењено у неким другим световима. Још није стигло са удаљеног путовања као пртљаг што касни, јер се загубио. Покоји трептај и то је било све. Речи су се одбијале о претходни мисаони ток, који је упоро инсистирао да настави тамо где је стао. Ситна грозница око бора на капцима оштро је осудила тај протест. Негде издалека хтео је, попут дворске луде краља Лира, да се врати из изгнанства нама добро познати хистерични смех и опет халапљиво прогута тело и душу који га хране као паразита. Но, стрпеће се још мало. Када на прославу стигне последњи, увек се најгласније чује.

„Да ли Вам је можда оставио неку адресу или тајни знак, како да Га опет дозовете?“, настављао је малени комуниста са питањима, нехајно и сада из свог сопственог заноса, не примећујући благи гнев у порама човека до себе. Он је толико био заокупљен својим неоствареним фантазијама, којима се коначно указало слабашно светло на крају тунела, да ништа није више примећивао. Дрхтаво се држао за последњу прилику да проживи свој сан, макар због њега испаштао у вечности. Бескрајност нема вредност, нема укус ни мирис, опипљив доказ своје есенције, док онај кратки тренутак блаженства, коме човек увек изнова довикује да стане, да се замрзне у својој лепоти, одржава човечанство од потпуног слома. Само због тог једног трена, чијег се присуства и остварености тек накнадно постаје свестан, вреди учествовати у постојању. Све што му је претходило, као и оно што је дошло после, само је ништавило.

Човек се благо усправи. Његове делимично изумрле мождане ћелије почеле су да се интересују за постављено питање. Заиста, како да дозове брбљивог, ако му икада затреба? То је заборавио да се распита. Заправо, о многим стварима се није подробније информисао пре него што је пристао на нагодбу. Био је сувише занесен обећаном славом, да би прешао преко свих детаља. Како је само био непромишљен! А тако мрзи непромишљеност! Ноздрве су се пушиле од новонасталог гнева, који је заправо био она вечна ватра која гори у њему, изнова се палећи и никад се до краја не гасећи. А стално пристизање нових и нових питања, сада одзвањајући као кроз маглу и плаху кошаву, иритирала су га још више. Спремала се бура и ломљава кристала и костију.

„Не сећам се да је спомињао било какву адресу или знакове“, процедио је кроз шкргут зуба, „али је неминовно да ћемо се поново видети, то ни сам није крио. Штавише, он ће ми лично доћи кад буде тренутак.“

Alison Johnson

„Дакле, опет ћете се срести са Њим!?“, усплахирено и узбуђено сиктао је малени социјалиста. „Ви,… Ви,… Ви сте тако срећан човек!“, загрмео је гласом истинске радости. Иза наочара могле су се назрети сузе, довољне да обнове сав лед на Антарктику. Лице му је блистало, посматрајући собу и остатак универзума са дивљењем. Просторијом су одзвањали треперави откуцаји срца. Осећала се извесна свечаност у покретима присутних. Нико није остао сакривен од спомена тако величанственог присуства. Иако их нико више у соби није могао чути, сви су своје кораке и радње прилагодили узвишености њиховог разговора. Била је то много дубља повезаност од једне идеологије. Готово сродност самих бића. Дириговала је атмосфером и компоновала телима као марионетама. Призор је био застрашујућ, колико и величанствен. Као да је то име било нека тајна лозинка која дозива извесне космичке силе и управља њиховим хировитим ћудима. Сви су се стапали у савршени покретни мозаик, који дише и расте, прилагођавајући се тоновима немуште музике. Ко зна колико се још таквих мозаика склапа далеко од овог њиховог, тако присног и за своје присталице јединственог, са подсвесним наговештајем о постојању његовог брата близанца?

„Срећа је само продукт идеологије! Проклети плитки умови!“, загрмео је човек на софи, сад већ потпуно у седећем ставу. Трљао је своју обојену песницу о бутину, са преданошћу каквог научника или залуђеника. Без обзира колико му нечистих духова помагало при остварењу замисли, заслуга мора остати само његова. Грозио се да неко други узме учешћа у покоравању традиције и просветљавању човечанства осим њега. Све он може сам. Све мора сам. Ако само са једном особом буде поделио своје планове, онда то више неће бити његово дело. Успех пројекта га није занимао. Ако он није у стању да га из најскровитијих снова изнесе у стварност, породи као Сократ истину, онда ни не треба да постоји.

„О, у то више нико ни не сумња, господине! Срећа, па… то је већ… како да се изразим… прошлост, мит, сакрална прича у коју се више не верује, бајка пред лаку ноћ, можда још, али само понекад, материјал за фантастичну књижевност, истрошен и заборављен као поезија.“, наставио је са жаром малени комуниста. „Али, сложићете се са мном, јер, о господине, Ви сте један тако интелигентан и искусан човек, са тако суптилном душом која је у стању све да разуме. Све високе математичке идеале и недовршене филозофије, замрле на врхунцу своје мудрости! Сетите се само Ничеа, те трагичне фигуре позног романтизма, ипак тако двадесетпрвовековног у својим замислима и откровењима, па он је створио темеље на којима ми данас почивамо. Вољни смо да владамо! Моћ је достигла толике трансформације, нажалост у појединим умовима и деформације, али је ипак надишла саму себе. Ми смо њене покорне слуге. Она нас глади својом хладном руком по коси и, без обзира што цвокоћемо од тог додира, ми јој се предајемо и служимо јој читавим нашим распродатим бићем. Окусили сте ту страст, видим Вам у очима. Кад једном пробате остатке са њеног стола, остајете их заувек жељни. Али, ми смо једини који су успели да је и покоре. Видим, видим да ме пратите и тачно разумете сва значења мојих речи. Рекох да сте паметан човек. Да, покорили смо је. Слуге, али господари над својом господарицом. Она је горда, плаховита, хировита, константно незадовољна и сурова услед свог незадовољства. Да ли наслућујете како смо је укротили? Којим то средствима ставили њену недостатну природу под наше ноге? Аха, видим, осећам из сваког Вашег издаха да знате. Али ћу Вам, ипак, рећи. Волим, обожавам да изговарам ту тајну наглас. Свако од нас има своје мане, а ја се својих не стидим. Да, тачно је! Покорили смо је ПОЛИТИКОМ! Звучи стандардно и клише, а у томе је такође наше лукавство. Разгласили смо нашу тајну свуда где се могло и тиме је сачували сакривену. Јер, кад кажете да је за све крива политика, та реч коју су сажвакала многа уста, која је од толике пљувачке избледела и похабала се од сталног развлачења, нико Вам више не верује. Мисли како се шалите. Или сте будала. А будале су вазда биле најпаметнији припадници друштва. Да којим случајем имам или наследим неки двор из викторијанског периода, само бих будале држао. Без слугу сам се навикао да живим, али без будала не могу никако. Па и овај, у чијој сте Ви наклоности, шта мислите да он смера овде са нама? Ми смо његов двор испуњен будалама. И не смета нам. Јер смо као такви, повлашћенији од оних „паметнијих“. Они битке са животом губе сваки дан, познају поноре туге или само чекају тренутак када ће се лења смрт покренути, а верујте ми, она је највећа ленштина у читавом универзуму, и прогутати их у налету глади. А има та апетит! Није ни чудо кад током године одспава неколико зимских снова. Једино глад успе да је покрене. Иначе је мртва. Ха ха! Схватате? Смрт је мртва! Ха ха! Стварно, ово ћу да запишем негде да не бих заборавио. Добар сам штос убо. Него, заиста не знате када ће се Он поново појавити? Мислим, могло би да буде још вечерас? Је л’ да?“

Не треба посебно истицати да се наш јунак искључио из овог монолога већ после друге реченице. Све су то за њега биле бесрамне идеологије, сад већ и у лошој амбалажи. Остао је да снује о својој диктаторској будућности; плановима који су били још увек само скица; програму странке који је требало да напише, али није знао како се то ради; листи омржених којима сада треба да се освети и питању постоји ли овде неки добар и јевтин ресторан, јер већ дуго времена ништа није јео, а стомачна флора је најавила оштар и упоран протест док се не испуне сви њени захтеви.

Ауторка: Тихана Тица

2 thoughts on “Смрт је мртва”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *