Смрт Андрије Бренера

„Ако за издају понудиш мени сребра,
сковат ћу од њега нож и сјурит га теби у ребра!“

Иван Горан Ковачић

Загребом је већ трећи дан дувала кошава. Суха, ледена, оштра. Било је недјељно јутро и Андрија Бренер, стари комунист (још од 1919.) сједио је на старој дрвеној столици која се климала на сваки његов покрет; гледајући готово жмире у јако свијетло полицијске металне лампе, закачене за велики стол, спрам кога је сједио. Мало изнад, тамо гдје је до прије неког времена стајала велика црно –бијела слика покојнога маршала, сада је стајала још већа, колор слика новог врховника и поглавника, који је тако висећи са зида, изнад исљедникове ћеле, штакорским погледом стријељао све у том загушљивом собичку, у уреду полицијског исљедника Јосипа Ловрића.

– Име, име оца, презиме?

– Андрија, Мате, Бренер.

– Мјесто и година рођења?

– Чаковец, други свибањ тисућу девет стотина и прве.

– Знате ли за што сте оптужени и која је ваша кривња?

– Особно, не знам.

Полицијски исљедник погледа крајичком ока у своју дактилографкињу и кисело се насмијеши.

– Двадесет и другога рујна, ове, тисућу девет стотина деведесет и прве године, око десет сати изјутра, ви сте на главном загребачком Тргу Јосипа бана Јелачића јавно говорили да је нова хрватска демократска власт „усташоидна, злочиначка и геноцидна“, оптужени сте за ширење комунистичке, великосрпске и југославенске злочиначке пропаганде, дословно сте викали: „Доље Туђман! Доље геноцидна, усташка, шовинистичка власт!“ Даље сте, према свједоцима и присутним грађанима, говорили: „Живио Слободан Милошевић! Живио Савез Комуниста Југославије! Живила Југославија! Смрт НДХ!“ Јесте ли ово изговорили? Изјасните се, молим лијепо, да уђе у записник.

– Дјеломично.

– Како дјеломично? Појасните.

– Нисам казао: „Доље Туђман!“ и „Смрт НДХ!“ већ је било обратно. Рекао сам: „Доље НДХ!“ и „Смрт Туђману!“

Исљедник се у трену уозбиљи. Брада му задрхта. Сједе у фотељу и примаче је столу.

– Јесте ли ви свјесни што радите? Да ли знате да у овоме тренутку траје југославенска и великосрпска злочиначка агресија на нашу неовисну Хрватску, и да ви овим изјавама и паролама директно и циљано пружате потпору војноме врху окупаторске ЈНА, Србији, ширите дефетизам и сијете сјеме раздора међу хрватским народом? Знате ли ви човјече да Дубровник гори! Вуковар од српских граната више не постоји!

– Је ли ово демокрација?

– Молим?

– Што молите? Питам, је ли то та ваша демокрација? Или јавно смију говорит само они који на сва уста хвале ову протународну, фашистичку, хитлеровску власт?

– Ви сте јавно говорили и подржали убијање и разарање Хрватске.

– Јесам ли ја убојица? Јесам ли неткога убио? Јесам ли неткога угрозио мојим дјеловањем и рјечником?

– Директно сте позивали на убојство предсједника Фрање Туђмана, што је по свим законима и Уставу Републике Хрватске тешко кажњиво дјело.

– На мојој кући, на бандери испред, на зиду куће мога сусједа, на фасади школе и зграде опћине, нема солитера у овоме граду на коме не пишу скарадне пароле попут: „Смрт Србима!“ или „Дрину ћемо прегазити, Србију запалити!“,  још сам ријеђе виђао: „Смрт Иви Андрићу!“ што је донекле и небулозно, човјек је мртав, не? Не видим да сте икога притворили и процесуирали за тако нешто? А, мене, човјека од деведесет година, на умору, овдје малтретирате и узрујавате.

– Сада лијепо, редом, испричајте, гдје сте тога дана били, када сте дошли на Трг бана Јелачића, што сте дословце говорили и тко вас је на то подговорио. Слушам. Нећу вас прекидат. Имам у обзиру ваше године, тако да би било лијепо да са нама сурађујете, да ово окончамо на миран начин, и због ваших година, и због тога што сте Хрват. Вјерујем да ово нисте викали својом вољом. Говорите. Слушам вас.

Андрија Бренер, гласа промукла од цигарета, поче говорити:

– Е, па, добро, лијепо. Почет ћу оданде, одакле се једино и може почети. Од почетка, је ли? Рођен сам у радничкој обитељи. Крв и зној мојих родитеља добро сам упамтио. Још као дијете од три – четири године надничио сам и радио. У дјетињству сам добро упамтио како смо  гледали на ту црно – жуту заставу1).  Не како данас овдје дјецу трујете; нису нам они били нити пријатељи, нити родитељи, већ сурови господари. Без трунке људскости. Отимали су и пљачкали, можда и више од Турака, али фино и перфидно. Отац ми је оставио кости у Мачви тијеком Првога свјетскога рата, као војник под том крвавим барјаком, али је прије тога писмима успио да обавијести моју матер о нечувеној монструозности и дивљаштву што су их починили хрватски домобрани али и добар дио војника из његове пуковније, већином сачињене од Хрвата, сељака, из свих дијелова Славоније, Далмације и Босне и Херцеговине, над Србима, не војницима, већ над нејачи, дјецом, страцима, женама, дјевојчицама у томе дијелу бојишнице. Бабе и одојчад су вјешали. Матер ми је умрла недуго послије рата. У Комунистичку партију сам приступио чим је основана. Послије неколико година избачен сам ван. Краља Александра Ујединитеља називали су злочинцем и диктатором још за живота, њега, који је Хрватима први пут у њиховој хисторији дао право гласа и њихово име увео у назив једне суверене и међународно признате државе. Први пут послије шест вјекова хрватско име нашло се поново у називу једне европске државе; ви га овдје частите многим погрдама, помињу се у послиједње вријеме бројке од „милијун Хрвата страдалих од српске руке од девет стотина осамнаесте па до четрдесет пете“. Што су, без двојбе, небулозе. Више је Срба страдало од жандарске руке у томе раздобљу неголи Хрвата или Словенаца. Посебице Срба, комуниста, па по који Црногорац и Муслиман. Ја то особно врло добро знам, јер сам тих година био затваран по многим југославенским тамницама. Као политички затвореник, јер сам говорио како Краљ живи на грбачи народа, што и јест истина; али добро, сада убијају и за мање ствари, иако смо у демокрацији, друга су времена. Иако сам био његов политички противник, морам му одати велико признање: он је био Југославен од пете до главе. Није мрзио Хрвате. Да њега није било, ово овдје, гдје ми сада сједимо, не би била та ваша „неовисна Хрватска“, већ би сада сједили на територији под контролом Талијана или би овај териториј у бољем случају био дио Маџарске, јер Маџари су нам много ближи од Талијана и по култури и по менталитету, слажете ли се?

Сузу сам пустио када је погинуо јуначком смрћу деветога листопада тридесет и четврте. Цијели је Сплит у сузама изашао ван, на риву, да дочека његово тијело и клекне пред њим. Жене су ридале, дјеца носила црнину, а мушкарци су пуштали браде. Није било нити једног жандара да проводи ред. То се овдје потире. Рат сам дочекао у Загребу, гледајући како се мој народ клања своме поробљивачу, дизајућ му руке поздрава и бацајући му цвијеће под тенкове. Убрзо сам отишао у партизане. Била је то за мене борба за испуњење мојих идеала. Или погинут или живјет као човјек. Постао сам војник Друге хрватске бригаде, бригаде која је носила хрватско име а у којој није било нити једнога Хрвата, сем мене, и дебелога кухара Хрвоја. Највећа грешка у нас, партизана, је била та што нисмо до краја спријечили звјерства усташа. Јесмо, спречавали смо, бранили народ, али недовољно. Неколико пута је само моја јединица прошла на километар од Јасеновца, уз Саву, два – три сата пушкарања и ти јадни људи би били слободни. То сам онда правдао Титовим стратегијским планом. Сада видим да није било тако. Ми смо се концентрирали на борбу против четника Драже Михаиловића, јер су нам они уистину и били главни противници. Наша је највећа грешка што нисмо послије рата преваспитали хрватско пучанство, што га нисмо у школама учили о његовој одговорности за геноцид за вријеме рата; ми смо опет учинили погрешку, све смо подредили да се заборави, зарад мира и братства. То братство хрватскога и српскога народа јест и донекле било остварено, али силом и умјетно. Без праве истине, коју су Хрвати о себи морали знати. Срби су платили своју цијену послије рата, дајући све што су у претходноме рату освојили и ослободили. Да смо одмах објаснили читавом хрватском народу што је учињено у НДХ од десетога травња четрдесет прве, па до свибња четредесет пете, данас не бисмо имали ове проблеме које данас имамо. Хрвати то не знаду. Нису свјесни што су починили. Тако мали народ, а тако велики злочин. Тога нема нигдје у повијести свих народа свијета. Али и сада особно тврдим, хрватски народ је најплодније и најнормалније дане у својој хисторији провео у тој Брозовој Југославији, иако је могло да се учини више и боље да се тај народ освијести и опамети. Али наши политичари нису имали снаге за један такав потхват. Зато имамо сада ово што имамо, једно патолошко стање које иде само у дубину, без икаквога освртаја на оно што је иза нас. То краткорочно доноси добре резултате, апсолутна мржња даје снагу, добија се хомогенизација пучанства, апетит према даљем ширењу животнога простора, али проматрајући дугорочно, такво психологизирање води у неминовну пропаст овог народа. Сами ћемо себе појести. Сада вам сметају Срби, желите их очистити, да Хрватска буде чиста као у Звонимирово2) вријеме, како је говорио Павелић, а сада на сва уста понавља садашњи врховник, а нису вам сметали у 15. и 16. стољећу када су својим прсима бранили ваше стражњице од Турака? То сте заборавили, господо истражитељи и исљедници?

– Анкице, пишеш ли ти ово?

Огласи се занемјели истражитељ  погледавши своју дактилографкињу, а она заузета брзим куцањем и не погледавши га само потврдно климну главом. Ударање дебелих прстију средовјечне жене по типкама већ дотрајале писаће машине Adler стварало је неправилне звукове, налик поквареноме будилнику: ТОК – ТИК – ТОК – ТИК, ТОК –ТИК – ТОК – ТИК…

Андрија Бренер настави своју баладу:

– А што се чудите за Вуковар и Дубровник? Хрватска никада у својој повијести те градове није бранила нити их је освајала, нити су они икада били у њезином територијалном суставу. Свака се савезна држава овако брани, борбом, а поготову ова, која се борбом и стварала. У том Вуковару не живе само Хрвати, има и Срба, господо, и то скоро половица! Њих нитко није питао која је њихова воља. Очекујете да вам се дадне нешто што није увијек било ваше? Тога нема нигдје у свијету. Ви сада имате потпору свијета и то је оно што вас куражи.  Али, знајте хисторија увијек враћа ударце. Увијек. Не можете пркосити природи и њезиним законима. Хоћете шездесет седме свој, засебан, хрватски језик? Па изволите, створите га, нитко вам не брани јер ово што сада говорите није ваш језик, то је српски језик. Не вјерујете? Узмите Вуков Рјечник из тисућу осам стотина осамнаесте, и лијепо ћете видјет, све ријечи које сада говорите, то су српске ријечи, ријечи које су се у то доба говориле у Шумадији и Војводини, а које су Срби одбацили модернизирајући свој језик, а наши језикословци објеручке прихватили, као гладно куче суху коску, јер свога језика нисмо имали. Узмите било које хрватске новине баш из те тисућу осам стотина осамнаесте, има тога у архивама и музејима, и схватит ћете да је тај језик који је писао у тим новинама, за нас данас, неразумљив и више одговара некој мјешавини маџарског и њемачког. То се не зна. То треба да учите у својим школама, а не да плагирате повијест и крадете је од других, па послије цвилите и глумите жртве када вас ти исти нападну, покушавајући вратити само своје! Ја сам се дуго наживио. И није ми нека бог зна каква тегоба да свршим и крепам у неком новом Јасеновцу. Жал ми је само за оне јадне српске заплашене нејачи са Баније, Кордуна, Лике, Далмације, Славоније, који ће на крају вјеројатно доживјети судбину својих очева и дједова из Другога свјетскога рата. Што су они скривили да их ни криве ни дужне четредесет прве без икаквога разлога, у стаду, попут оваца, трпају у гасне коморе и велике пећи? То здрав мозак не може објаснити. А, ви то данас оправдавате, ви и ваш врховник! Њемачка је убила двадесет и шест милијуна руских цивила за вријеме окупације тијеком Другога свјетскога рата, али Руси данас немају ни трунке мржње према Њемцима. Нису је имали ни онда, послије рата, а камоли данас! Што су то Срби урадили Хрватима па да тако сврше? То се и дан данас питам. Ја сам Хрват, и од оца и од матере, али нисам са вама, то знајте и упамтите! Ово што се сада ради, и како се ради, то је тешко манипулирање хрватским народом, који не знаде праву истину о себи. Хисторија ће вам судит због овога!

Андрија Бренер се ту закашља. Затражи чашу воде од исљедника, али је уз

исљедникову шутњу не доби, те подиже главу и настави своју исповијед:

– Умировљен сам тисућу девет стотина педесет и друге, као мајор ЈНА, иако су много млађи часници, којима сам ја командовао постали генерали и пуковници, само зато што су Хрвати или Македонци. И ја сам Хрват, али не такав каквог су жељели. Умировљеништво сам провео мирно, све до данашњега дана, када ме ви овдје злостављате и малтретирате…

– Хоћете ли нам казати што сте радили двадесет и другога рујна ове године на Тргу Јосипа бана у Загребу? Прекиде га исљедник, постајући помало нервозан.

– Што да вам рекнем? Што сам то урадио?

– Већ сам вам казао за што сте оптужени, и знајте да вам пријети тешка казна, зато молим вас лијепо, немојте отежавати и себи и нама. Кажите што сте говорили тога дана.

– Имате свједоке. Што вам је потребна моја ријеч да проведете ваше безакоње?

– Признајете ли да сте рушили хрватску демократску власт, давали потпору четницима и терористима из Србије у агресију на Хрватску и ширили издајство и велеиздају?

– Признајем.

– Признајете?

– Признајем. Да сам будалин, идиот, што сам уопће и повјеровао некој идеји и идеологији у своме животу. Ти којима сам ја вјеровао су и изродили вас! Ако вашу нову демокрацију и државу могу угрозити неколико ријечи једног старца на умору, онда ваша држава и не завријеђује да постоји, као ни Југославија. Мој је дјед то добро знао девет стотина осамнаесте. Био је гениј.

– Ко вам је био дјед?

– Страх вас је да је био Србин? Дође ми да се смијем, и да плачем у исто вријеме. Зар је ово могуће? Ово је горе него што сам мислио. Ви не можете појмити да постоје нормални, разумни Хрвати. Хрвати који не мрзе, који воле, који нису испрана мозга, Хрвати на које не дјелује усташка и мрзилачка пропаганда.

– Је ли вам нетко у фамилији српске националности? Поново ће исљедник, сједећи у фотељи и гладећи њежно лијевом руком своју бијелу кравату, која се искривила, а на којој је био закачен беџ, на коме је златним сјајем бљештало три слова: ХДЗ.

– Не, нитко ми није био Србин у фамилији. И могу вам рећи да само жалим због тога. Жал ми је што у себи немам крви једног народа који је створио и родио једнога Степу Степановића, Војводу Мишића, једнога Пупина, једнога Теслу, Његоша, а што у себи имам крви једнога Павелића, Кватерника и Туђмана.

– Тесла је Хрват. Упаде исљедник, рече то готово са потпуним самоувјерењем.

– Ма што ми рекосте? Па што сте му огњиште запалили и све рођаке у Јасеновцу поклали?

Исљедник се изненађено ушутио, вјеројатно не знајући овај податак.

– Не знате ви то, као ни већина Хрвата. Ви само знадете да су Срби зло и да их треба на врбе како пише по цијеломе овоме граду и по читавој овој лудој Хрватској. Да су Срби хтјели да униште Хрватску, како ви сада на сва уста понављате и трујете хрватски народ, они би тисућудевет стотина осамнаесте очистили Далмацију и Славонију од Хрвата, Хрватску би подијелили са Талијанима, али они су Хрватима, свим Хрватима, па и томе Павелићу, дали многе ствари које су први пут Хрвати осјетили и видјели тада, да први пут послије више од шест стољећа Хрвати могу бирати слободним путем своје представнике, заступнике и своје министре, називали су нас браћом; нађите ми иједан народ у свијету који други народ назива браћом, а у исто вријеме га тлачи и убија. Тога нема. Да ли се, кажите ми штовани господине исљедниче, Жидови и Арапи братиме? Јесу ли се Пакистанци и Индуси икад грлили и љубили као ми и Срби у оно вријеме? Да ли се братиме Швабе и Руси, или Турци и Јермени? Не бих баш рекао. Ти су нам Срби дали Бановину Хрватску тридесет и девете, територијалну много већу него што је сада ова ваша „неовисна Хрватска“, а у политичком погледу да и не казујем.

Добро сам знао што је Устав из седамдесет четврте. Тито и Кардељ су тиме Југославији ставили омчу око врата, која се у потпуности затегла и њезин живот прекинула послије њихове смрти. Попустили су. Они су је направили, они су је и уништили, неспособни да је одрже. Да су билом којем српском партизану рекли у што ће се претворити та Југославија послије четрдесет пете, ни један Србин не би кренуо у борбу, а зна се добро да су Срби чинили око седамдесет посто партизанских редова. Отишли би у четнике. Тако да Револуција не би ни успјела. Говоре како то није била Југославија него „Србославија“. А, ја ћу вам ево само један примјер казати: четрдесет пете, у свакоме граду у Хрватској који је имао барем двадесет посто српскога пучанства, табле на улаз у мјесто или град су биле на ћирилици, као и дио опћинских списа, књига и званичних докумената; шездесет девете, у Хрватској више нигдје није било ћирилице, чак ни у Книну, највећем српском граду у Хрватској. Срби су и на то шутили. То је само један примјер тихог културног геноцида, јер послије физичког геноцида четрдесет прве, који, видјело се, није успио, слиједи сваки други. Срби су четрдесет пете, поред своје ћирилице прихватили и нашу латиницу, док Хрвати ћирилицу нису никада прихватили, већ су је потирали и забрањивали послије рата под патронатом тадашњих хрватских комуниста. И ти би Срби већ седамдесет и прве, током нове побуне хрватских националиста и усташа доживјели поново четрдесет и прву годину, све под шутњом Броза, да није било оних поштених хрватских комуниста који су се још сјећали ко су били Божидар Аџија, Отокар Кершовани, Огњен Прица и Стјепан Филиповић, који је под њемачким вјешалима ускликнуо: „Живјело братство хрватскога и српскога народа!“

– Добро, Бренер, доста, не морате више говорит. Сматрат ћу да се не осјећате кривим. Бићете предани надлежноме суду, вјеројатно Ратном пријеком суду, али ви сте вјеројатно свијесни свега овога што говорите. Рече исљедник и позва полицајца:

– Анте, води га у ћелију, сутра ће бити предан Пријеком војном суду. Ако затражи цигарета или хране, дајте му.

– Разумијем исљедниче. Отпоздрави стражар и поведе Андрију Бренера у ћелију.

Ратни војни суд Хрватске је по овоме питању засједао следећи тједан. Донео је своју одлуку.

Република Хрватска

Ратни војни суд

ПРЕСУДА

Окривљени Бренер Андрија, рођен 2. 5. 1901. у Чаковцу, Хрватска, од оца Мате и мајке Евице проглашује се: кривим – јер је 22. 9. 1991. године на Тргу Јосипа бана Јелачића у Загребу у пријеподневним часовима пред свједоцима и присутним грађанима: ширио агресорску великосрпску пропаганду, вријеђао легално изабрану хрватску власт и позивао на њезино рушење као и на убојство предсједника Републике др Фрање Туђмана, јавно је исказивао свој велеиздајнички став, те свјесно и намјерно урушавао морал хрватским цивилима, али и припадницима свих оружаних обрамбених снага тиме што је ширио дефетизам, изазивао немир међу пучанством, а све са повицима: „Живио Слободан Милошевић! Живио Савез Комуниста Југославије! Живила Југославија! Смрт Туђману! Доље НДХ!“ Окривљени Бренер Андрија крив је за казнено дјело велеиздаје Републике Хрватске по чланцима 135, 136, 137. и од 140. до 155. Казненог закона, и по чланцима 18. и 23. Устава Републике Хрватске, јер је као цивил у периоду трајања ратног стања и опће мобилизације на цијелој територији Републике Хрватке, које је на снази од мјецеса липња 1991, а прогласом Хрватског сабора од 29. 6. 1991, угрожавао хрватску обрану и дјеловао против суверености и независности Републике Хрватске тако што је судјеловао у терористичким дјелима против властите државе и владе, те позивао на убојство предсједника државе и врховника оружаних снага. Вијеће овога Суда у увјетима садашње ситуације и опће агресије против Републике Хрватске од стране окупаторске и великосрпске ЈНА и српских побуњеничких и терористичких постројби, имајући у виду тежину дјела и старосну доб починитеља,  Бренер Андрију осуђује на казну строгог затвора од петнаест година.

Андрија Бренер није просвједовао. Смирено је уздахнуо. Власторучно је потписао своју пресуду. Умро је три дана послије.

Аутор: Алекса Ђукановић 

ФУСНОТЕ:

Црно – жута двобојка била је застава Аустријске царевине од 1804 – 1867, али се након Аустро Мађарске нагодбе од 1867. и договора бечког двора и Мађара о преуређењу царства у Аустроугарску монархију ова застава наставила користити, све до слома Хабзбурга 1918.
Краљ Дмитар Звонимир, живео и владао у 11. стољећу (1075?-1089?), из династије Трпимировића, био је краљ „Хрватске и Славонског Баната“, као и Приморја. Био је Угарски вазал. По хрватским изворима убијен је на Косову Пољу, код Книна. Имао је сина Радована, који је умро прије њега.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *