слепица

I

мислим да ме облаци заобилазе
ти малени црни аветињски створови
својим мокрим ручицама мрсе ми косу
црне капи падају
као гареж
свуда око мене
несрећне су те малене воде
као малени мртви језици
влага је напољу
тешко се дише
на трен ми се чини да је небо оронуло
потонуло
дубоко под земљу
дрхтави ваздух помало цепа плућа
помало кроз кожу до коске пролази
моја крв је лед ледени

не осећам бол ни време не осетим
све је стало у један корак
између два стопала се води љубав
под мојом сенком се воде ратови
потребно је много пута умрети
како би осмехом смирио мостове
руше се бегови

ако још минут останем ту
на овом прљавом мутном тлу
неће ми ни одраз остати
а сузе
оне имају своје удове
растрчале се по телу
цепају ме у делове
плач за смирај тако се зове
црна га киша једе
заједно са мрачном улицом

стојим нага испред ноћи
гутамо једна другу за пут
наздрављам свим војницима
живот је само линија на длану
кад ти одеру месо
на њему сенка живота остане

и опет под њом
негде дубоко у мени
побуна
немир
нешто као да се душа у небо диже
и све то из једног погледа према горе
видим
ја падам
ја тонем у себе
и пропадам
светло је пукло на пола
у оба ока се зарило
изгубила сам се
ово је јебени пакао
ходам у месту
лутам кроз нигдине

II

знам да некуд морам да одем
одлази ми се
наројили се инсекти овде
убијам те крваве мрље
свака има облик слутње
сићушна телашца на дну чаше
отровни прах као грех убиства
пресудиће ми ујутро
ноћас чекам своју казну
знам тачно чија ће рука скаменити мој врат
знам скоро сам сигурна чији ће прсти везати у чвор ово што је од мене остало
па немојте мислити да ја тугујем због тога и тога
да сам можда кивна због издаје
да сам тмурна и очајна
била сам тамо
у заседи
иза ћошка сваке куће у тој слепој улици
чекала мрак као што сад чекам свануће
јурила сан као што се облизујем на смакнуће
немојте мислити сутра да ми је тешко пало
сво то камење
на овај зарђали желудац
сварила сам погрдне речи
носим их богу на дар
док траје ова ноћ пуна тишине
мачке и мишеви док се кришом љубе
немојте рећи како сте разочарани
и како нисте знали шта се до вас дешава
знате да је то болесна лаж
а још је горе причати је деци
и кад они сутра верујући у њу
узму кључеве истине
и њима вас у неповрат закључају
немојте мислити да вас неће заборавити
заборав је могућ као и случајна смрт
ја заиста морам да идем
да стигнем тамо некуд
пре свих заборава и умирања
нећу понети ништа у гроб
сем можда
ако ми дозволите
али немојте ником рећи
носим живот у џепу
носим дете своје мајке и оца
плод љубави мачке и миша
док је још живо
и док дише
да му украдем ваздух
и последњу свећу
дуга је ноћ пре смакнућа
а вечност у сандуку је трули трен
излаз је у прах претворен
дете у мени мој је плен
згажено
пре изласка сунца
са украденом свећом у рукама
немојте сутра да ми судите
и не осуђујте лопова
његов благослов је и његов мрак
а очи привикле на мрклу глад

иде нам се негде
било где
мермерне ливаде
у студен и смрад
па зар да дозволим да страдам од руке оног кога волим
зар да дозволим мржњи вољених да ме мучки убије
сваки дан чекања
кунем се
носим као чичак на костима
немојте сутра да кажете како вас нисам опоменула
ја вам причам глупости
док вас између редова на покајање наговарам
тежак је то мелем
мемљив побачај доброг дела мог бића
тежи од мокре црвљиве земље нада мном
пита ме дете
која је разлика између анђела и ђавола
срам те било да то не знаш
кажем
нема је
одлазим

Ауторка: Јелена Јанковић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *