Silueta sa kišobranom

Padala je kiša. Krupne kapljice su se nasilno obrušavale na zemlju. Nebo je bilo skoro crno, a hujanje i buka vetra činila je atmosferu još gorom, ali i strašnijom.

Međutim, u svom tom haosu, našla se je jedna silueta sa kišobranom. Silueta je stojala ispod velikog hrasta čija se krošnja njihala zbog vetra. Koliko god je vetar bio jak, silueta je delovala tako mirno. Kišobran se nije mrdao, kao ni kapuljača koja joj je prekrivala glavu. Jedino krajevi dugačke odore su poštovali zakone prirode u tom trenutku. Silueta je mirno stojala.

Pored puteljka i siluete i hrasta, nalazila se jedna dvospratna kuća. Pored jednog prozora, na spratu, sedela je mala devojčica koja je volela da posmatra kišu. Međutim, ta mala devojčica nije toliko posmatrala kišu, koliko siluetu ispod hrasta koja se nije pomerala.

Devojčicu je strašno zanimalo ko je bio ispod kapuljače i kišobrana. I pitala se zašto samo stoji tamo.

Kiša je padala već petnaestak minuta. Istom jačinom. Niti se silueta sa kišobranom pomerila, niti je devojčica pored prozora prestala da posmatra siluetu. Devojčica je bila radoznala do te mere, da je odlučila da se iskrade iz kuće kako bi došla do siluete.

Uspela je to da uradi, a kada se našla ispred ulaznih vrata, činilo se da je vetar duvao jače nego kad je bila u sobi. Ali, nije se predavala. Dok je hodala, devojčicina melenkost jedva se borila sa vetrom, ali volja je bila jača od realnosti. Devojčica je stigla ispred siluete sa kišobranom.

„Zdravo“, reče zbunjena devojčica krhkim glasom.

Ispod kapuljače presijale su se oči. I bile su uperene u devojčicu. One su delovale zbunjeno, ali ne i odgovor. Zapravo, jedino što je silueta uradila, bilo je podizanje ruke do pola. Videli su se dlan i prsti. Rukav je viseo, ali ne i njihao na vetru. Kada je ruka bila ispravljena pod pravim uglom kod lakta, desilo se nešto neočekivano što je zbunilo devojčicu.

Kiša je stala. Ali nije prestala da pada. Svaka kap kiše lebdela je u vazduhu. Vetar je stao, ali i svaki list onako kako ga je vetar pomerio.

Foto: Fena’s Flair

Jedna krupna kap kiše lebdela je upravo ispred devojčicine glave. Devojčica je dotaknu malenim prstićem, a kapljica se malo uzburka, pa nastavi putem gde ju je devočica usmerila.

Vreme je stalo.

Grom udari u vrh kišobrana.

Devojčica je bila veoma uplašena. Drhtala je.

„Zdravo?“, ponovila je devojčica sada potpuno nesigurno. Skoro nečujno.

„Zdravo“, rekao je muški glas ispod kapuljače.

„Ko ste Vi?“

„Ja sam Rein.“

„Čudno ima za jednog dečaka.“ Devojčica je videla lice ispod kapuljače koje je pripadalo dečaku sa oko 20 godina.

„Ja nisam običan dečak.“

„Nije teško predpostaviti nakon što ste zaustavili vreme rukom.“

„Hah, verovatno nije.“

„Šta ste Vi?“

„Samo buntovni dečak koji voli kišu. I koji je na neki način deo nje.“

„Kako deo nje?“

„Pa, ja sam na neki način duh kiše. Kao tinejdžer i dete, voleo sam da je posmatram. Baš kao i ti. Onda se desila jedna nesreća i eto me gde sam.

*  *  *

Padale je kiša.

Autoput je bio mokar i klizav. Bila je gužva u saobraćaju. U jednim kolima, vozio je jedan dvadesetogodišnjak. Vožnja je trajala mirno, opušteno. Sa radija se čula muzika, a dečak je pevušio.

U jednom trenutku, ispred sebe je video kako su se dva šlepera sudarila. Bili su blizu ispred njega. Dečak je jako nagazio kočnicu, ali automobil je nastavio da se kreće napred iako se točkovi nisu okretali.

Zvuk lomljenja stakla i savijanje metala.

Bol.

Tama.

Svetlo.

Kosač smrti.

Dečak je stojao ispred kosača smrti. Bili su u tamnoj prostoriji. Ispred bića sa crnim ogrtačem i lobanjom umesto glave. U levoj ruci je drzao veliku kosu. Kosač je širio tamu oko sebe, ali i strah.

Foto: Fena’s Flair

„Ovog ne mogu ja da uzmem“, reče Kosač gledajući iza dečaka.

„Ali ja mogu“, reče glas iza dečaka.

Kada se dečak okrenu, vude ženu plave kose i svetlih očiju sa krilima. Anđeo, pomisli dečak. I nije pogrešio.

„Ali imam slobodnih mesta dole u paklu.“

„Kosaču, nisi ga valjda samo zbog slobodnih mesta ubio?“, reče ljutiti anđeo.

„Naravno da ne“, nasmeja se ironično Kosač.

„I nije.“, u razgovor upade ženski glas. „Mi smo naredile Kosaču da dečaku uzme život.“

Glas je dopirao iz najviše od tri žena u crnim ogrtačima i kapuljačama. U rukama su držale zlatne niti. Suđaje.

„Vi ne biste smele na ovaj način da oduzimate ljudske živote“, reče anđeo.

„Da mi nismo poslale Kosača, same bi presekle njegovu nit“, reče jedna suđaja.

„Ali mi i dalje držimo životnu nit u rukama. Nepresečenu“, dodade druga suđaja.

„Zašto nit nije presečena, a dečak je ovde?“, upita kosač zbunjeno.

„Naše makaze ne mogu da preseču njegovu nit iz nama nepoznatog razloga, pa smo mislili da tvoja kosa može.“

„Ja znam razlog. Njegov život još uvek nije završen. Ja sam ga uzela.“ Čuli su se koraci iz senke koji su se približavali dečaku.

To je izgovorila starica raščupane crne kose kroz koju su prolatile vidljive munje elektriciteta. Bila je obučena u crnu odoru sa sklopljenim crnim kišobranom u ruci.

„Dečak će biti moja zamena. Ja sam već stara i dugo sam na ovom položaju. Tačnije, trista godina“, nasmeja se starica.

„Reina, ni ti nemaš pravo da tako oduzimaš život“, reče anđeo.

„Zapravo, imam“, reče samouvereno starica. „Tu dozvolu sam dobila od Veća života i smrti. Ali, da dečaka sada nisam uzela, svejedno bi me nasledio. Kada je bio sedmogodišnjak, dok je šetao sa majkom, uspeo je da me vidi. Naravno, majka mu je rekla da nema ničega tamo gde sam ja stojala i samo je odvela dečaka. A, za vašu informaciju, samo naslednik može da me vidi.

„U redu, dečak pripada tebi, Reina“, reče Kosač.

Ostali su samo klimnuli glavom.

„Reina, da presečemo tvoju nit?“, upita jedna od suđaja.

„Dečaka ćete od sada zvati Rein“, reče Reina, pa nastavi: „Posle moje smrti, moje znanje će pripasti dečaku. Tako da da. Presecite nit.

„Bilo nam je drago poznavati te, Reina.“

Kada to izgovoriše zajedno, suđaje presekoše zlatnu nit. Kako je presečena, nit izgubi zlatnu boju i postade bela pre nego što pade na zemlju.

Reina u tom trenutku nestade poput magle. Sve više bledeći kao i nit. Međutim, kako je kišobran iz Reinih ruku nestajao, tako se pojavljivao u dečakove ruke.

Kada je kišobran u celini pridobio svoju boju, na dečaku se pojavi slična crna odora koju je i starica nosila.

„Pa, Rein, znaš šta ti je činiti“, reče anđeo.

*  *  *

„A šta ti ovde radiš?“, upita Rein devojčicu.

„Samo sam radoznala. Nisi se pomerio petnaestak minuta na ovoj hladnoći.“

„Uskoro će kiša prestati. Bolje da se vratiš unutra.“

Devojčica klimnu glavom i ode.

„Doviđenja, bilo mi je drago“, reče dok je odlazila.

Rein šaku podignute ruke spusti nadole, a kiša i vetar nastaviše da rade ono što su dosad.

Rein je počeo da bledi, a kiša je sve manje padala. Kada je kiša prestala, Reina ispod hrasta više nije bilo. Naravno, devojčica je sve to ispratila pogledom sa prozora.

Nakon tog susreta, prošlo je dosta godina. Devojčica je sada imala sedamnaest godina, a još od druge godine, nosila je sa sobom jednu neizlečivu bolest. Često je imala napade. I dalje je sedela pored prozora kada je kiša padala.

Ali, jedne večeri, devojčica je ležala pored prozora bez svesti. Roditelji su je brzo odveli do bolnice.

Bio je to zaista hitan slučaj. Doktori i sestre su okruživali devojčicu. Bili su svi u žurbi kako bi je doveli do stabilnog stanja. Trebala je da se hitno operiše, što je roditelje bacilo u setu i plač. Operacija je bila rizična.

Trajala je skoro čitave noći. Sve do kasnih časova jutra. Aparati su pištali. Merili i prikazivali otkucaje srca, pritisak, nivo kiseonika u krvi…

Svakim otkucajem srca prikazanim na monitoru, davana je nada roditeljima. Bilo je jutro. Njeni roditelji su sedeli ispred operaccione sale i čekali doktora. Bolnički hodnik je bio pun. Deca i njihovi roditelji, starice i starci, skoro svi zabrinutih lica.

Na aparatu koji je merio otkucaje srca, bila je samo jedna ravna linija.

U hodniku je jedan dečak hodao sa majkom. Zagledao se kroz prozor.

„Mama, šta je ono tamo na parkingu?“, pokazivao je dečak prstom kroz prozor.

„Tamo nema ničega, sine.“

Padala je kiša.

Autor: Jovan Đorđević

Tekst lektorisala: Jelena Aleksov

Jedno mišljenje na „Silueta sa kišobranom“

  1. Sjajna priča.
    Ništa se nije desilo i sve se desilo.
    Nema fantastike, a sve je fantastika.
    Nikoga ništa ne ubeđuje, a sve je ubedljivo.
    Stil je jednostavan, jezik takođe, a deluju nagizdano.
    Volim ovakve priče.
    Pošto se o ukusima ne raspravlja, to ostaje između autora i mena. Hvala na priči.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *