Šetnja kroz prošlost

Gledajući kroz prozor autobusa žitna polja u kojima se kao devojčica bezbrižno igrala, razmišljala je kako je njen život doživeo potpuni preokret – od seoskog deteta pomalo neposlušnog i sklonog vragolijama, do lepe, mlade devojke rukovodioca jedne od najvećih kompanija na tržištu. Kada je bila dete, nikada ni pomislila nije da će jednog dana živeti negde drugde, daleko od ovog zlatno-zeleno-plavog prostranstva. Dugo nije posetila svoje rodno mesto, još od kad je otišla na koledž. Činilo joj se da se, od kad je poslednji put ovde bila, ništa nije promenilo: žitna polja se i dalje zlate, livade zelene, a malo mesto pored reke i dalje čine stare, trošne kuće i velike farme.

Čim je izašla iz autobusa videla je prvu promenu: neke fasade dobile su novo ruho, prodavnica pri benzinskoj pumpi više nije bila jedina u mestu, piljar se proširio, a otvorila se čak i jedna knjižara- tu će morati da svrati. Duh mesta se nije promenio. Pretpostavljala je, ni ljudi. Priče ovog mesta su već decenijama bile iste, samo su se njihovi junaci menjali.

Jedino je međugradski autobus prolazio kroz ovuda, drugog prevoza nije bilo. Porodični pik-ap je bio kod majstora, pa je niko nije čekao- nikad se ne zna u koje će vreme međugradski autobus tačno stići. U blizini nije videla nijedno poznato lice, nikoga koga bi mogla da zamoli da je poveze. Morala je sama peške ka kući. Vukući svoj novi, teški kofer, sa torbom na ramenu, krenula je starim, prašnjavim putem i dalje posmatrajući sa zanimanjem sve oko sebe.

Kada je stigla do oboda imanja svog, sada već pokojnog dede po majci, zastala je. Videlo se da njen otac i braća nemaju vremena da se brinu o ovom imanju. Bilo je zapušteno i izgubilo je svoj stari sjaj. Osetila je tugu i nostalgiju. Na ovom imanju je provela najlepše trenutke svog detinjstva. Ostavila je kofer i torbu kraj kapije, odgurnula je i ušla. Utabane staze vodile su na različite strane imanja, baš kao i njen pogled. Visoka trava dugo nije bila košena, korov se širio po svuda. Mašine, ne korišćene još od pre dedine smrti, bile su mahom zarđale ili trule. Preplavilo ju je razočaranje. Sa tugom u očima gledala je to, nekad prelepo, imanje.

Julia Zhukova

Lagani povetarac doneo je zvuk škripe. Primetila je da su vrata glavne kuće bila otvorena. Vetar se nehajno igrao sa njima. Razočaranje je polako počelo da zamenjuje ljutnja- Zar ni da obiđu kuću nisu mogli? Makar majka, da malo pospremi? Prišla je kući i uhvatila kvaku na vratima sa namerom da ih zatvori. Pogled u unutrašnjost ju je sprečio u tome. Unutra je bilo prilično prljavo, stari nameštaj ozbiljno oštećen i pohaban, ali prašine i paučine nije bilo baš svuda. Nečija prljava odeća je ležala bačena preko stare sofe. Dedine stare, radničke cipele, stajale su kraj peći u kojoj je još uvek bilo žari. Neoprano posuđe na kom su se gostile muve ležalo je u sudoperi i oko nje. Pomislila je kako su njeni roditelji možda primili nekog sirotana da tu živi, da kuća ne trune prazna. Kada je malo bolje razmislila, ta ideja nije joj se činila verovatnom. Kuća je bila isuviše prljava i zapuštena. Njeni roditelji ne bi dozvolili da neko ovde ovako živi.

Izašla je napolje, obišla kuću i glavno dvorište u potrazi za uljezom. Nigde nikog! Sunce je polako počelo da zalazi, bilo je krajnje vreme da ide kući. Sutra je novi dan. Doći će ponovo. Možda će imati više sreće i pronaći uljeza. Krenula je jednom od stazica nazad ka putu. Zastala je. U trenutku tišine začula je žubor vode. Setila se da reka prolazi tik iza starog ambara i da se zato žubor vode čuje dano-noćno. U tom starom ambaru je provela toliko lepih trenutaka sa svojim pokojnim dedom! Neretko se igrala Skrivalice sa njim dok bi on radio. Nije bila baš dobra u skrivanju, ali on se svejedno pravio da ne može da je nađe. Nedostajali su joj ti trenutci.

Krenula je nazad, ka ambaru, skoro trčećim korakom. Mnoge lepe uspomene su joj navirale u sećanje. Pred samim ulazom je zastala i jedva dišući, polako prišla. Vrata ambara bila su odškrinuta. Iznutra je dolazio neizdrživ smrad. Znala je da je unutra bilo je puno paučine i trulog sena, a verovatno je uginula i neka životinja, mačka ili pacov. Stavila je ruku preko usta i nosa i ušla. Sam ambar bio je baš onakav kakvog ga je pamtila, širok, visoke tavanice sa mnogo greda i dva prljava prozora sa bočne strane kroz koje je dopirala svetlost. Pokušavala je da shvati šta je to bilo što joj se nije uklapalo u sliku iz sećanja, ali nije više mogla da izdrži mučninu koju joj je stvarao sve jači smrad što je dublje ulazila. Brzo se okrenula i potrčala ka vratima. Kada ih je snažno odgurnula kako bi izašla shvatila je da su vrata čvrsto zatvorena. Pokušala je ponovo, ali bez uspeha. Osetila je strah. Pitala se kako je moguće da su se vrata zatvorila i zabravila sama od sebe. Napolju nije duvao toliko jak vetar da ih zalupi. Uostalom, čula bi da jeste! Panično je prelazila pogledom po unutrašnjosti ambara. Pokušavala je da se seti postoji li još neki izlaz iz njega. Odmah se setila vrata sa bočne strane, koja su gledala na reku, ali ona su bila skroz na drugom kraju i bilo je skoro nemoguće doći do njih od raznih mašina i druge gvožđurije koja je tu, unutra bila natrpana. Strah je postajao sve jači. Gubila je vazduh. Počela je mahnito da lupa o vrata i viče iz sveg glasa u nadi da će je neko čuti, ali zidovi ambara kao da su zadržavali svaki zvuk i nisu mu dozvoljavali da izađe napolje. Vid je počeo da joj se muti, a prve suze su se nizale niz obraze. Mučnina koju je osećala zbog smrada postala je još jača zbog straha i nagon za povraćanjem više nije mogla da zadrži. Činilo joj se da ne može da udahne vazduh uopšte, počela je zaista da se guši. Pala je na pod, noge je više nisu držale. Potpuno obuzeta panikom kasno je primetila da je neko povukao za kosu i oborio na zemlju. Leđima je jako udarila u slamom prekriven zemljani pod. Dva sitna svetla oka na okruglom debeljuškastom licu su je srdito gledala. U prvi mah, nije shvatila šta se dešava. Vazduh kao da nije dopirao do njenih pluća. Kada je shvatila, počela je da maše rukama u uzaludnom pokušaju da se oslobodi svog napadača. Osećala je sve jači i jači stisak njegovih ruku oko svoga vrata. Preplavio je očaj. Svetlost  je postajala sve tamnija i tamnija…

Juliya Zhukova

*          *          *

U kući je vladala vesela atmosfera. Svi su jedva čekali da ona dođe. U kuhinji su njena omiljena jela čekala da budu iznesena na trpezu. Njihova mezimica samo što nije stigla, svakog časa će. Već se smrklo. Otac je sa nestrpljenjem upalio svetla na tremu i u dvorištu i izašao ispred kapije da joj pohita u susret kad vidi da nailazi. Pred njim se prostirala silueta prašnjavog, seoskog puta. Od uzbuđenja u pomrčini nije mogao da vidi kofer i torbu, naslonjene kraj kapije imanja pored. Imanja u čijem je starom ambaru  ležalo nepomično telo jedne lepe, mlade devojke…

Autorka: Maria Zilahy

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *