Šest

  1. Zapomagao je u nekrštene dane
  2. Prčvarnica
  3. Pobedio je zvuk
  4. Perje
  5. Prelazak praga
  6. Punoća neba

1.

Budi se snažan i izdužen. Stopala su mu sljubljena sa stubom. Čim otvori oči, ukršta šake. Kada se umori od štimanja šaka, pada u san. Ne mogu da se odelim od ovog stvora. On je tu. I biće tu. Budiće se i padati u san. Ono što se dešava između te dve tačke je njegova večnost. (Ne treba da dolazim na ovu padinu.)

Kažu da u rukama drži ogledalo.

Kažu da je jednoj ženi otkrio koji dani se ponavljaju iz godine u godinu.

Kažu da ga je jedan čovek sanjao.

…od njegovog lika je ostalo samo zgužvano sećanje kroz koje se proliva žuta boja.

Pred kraj života su iscedili istinu. Ipak su videli lik: razlivene boje.

(Treba da se vratim životu. Koža mi je sve tamnija. Počeo sam da sedim. Više se ne smejem dok se ogledam. Svi otvori na mom telu su zapečaćeni. San je jedini otvor kroz koji ne mogu da dišem.)

2.

Vratio sam se u svoju prčvarnicu. Sate provodim praveći oblike od dima. Vrebam tren u kom dim iščili iz nozdrva i nestaje slobodno.

3.

Budi se snažan i izdužen. Postavio je ruke u kalup. Pobedio je zvuk. Mišice mu se grče u apsolutnoj tišinu.

4.

„Perje! Perje… kupujemo. Perje!“

Vreme je da pođem. On je tu. I biće tu. Čak je i njegov miris obuhvatio padinu.

Foto/Naslovna: Tung Ming-Chin

5.

Dobro sam zalupio vratima. Škripa i prasak su me uverili da sam na sigurnom. Zvuci koji prate moj prelazak praga čiste biće poput vode ili vatre. Svaku noć u prčvarnici kujem svoj lik za sitničave ljude. Mala smrt nastupi svaki put kada pređem prag. Od zalaska do izlaska sunca kujem. Ne mogu bez lika među ljude. U prčvarnici stoluje apsolutna tišina. Prazne ramove sam pretvorio u lučiku. Naporno je svaku noć stvarati isto delo. Do padine me je dovela želja sa dubokuim udisajima. Pre svitanja, padina biva odeljena od zajedničeke realnosti. Koža me opominje da na padini bije drugi vetar, da su mirisi intenzivniji, nebesa spuštena.Na padini sam sanjao da pravim drveni stolac. Da je san potrajao, sedeo bih na njemu pod planinom kao čovek koji je stvoren, a ne sklapan.

6.

Kada me je obuzela punoća neba, kost je progorela. Zaključao sam se u svoju prčvarnicu. Na zidovima su osvanuli ekseri. Ogromna ogledala su se klatila. Zvuk je savladala tišina. Bio sam manji od makovog zrna. To sam ja. I biću ja.

Autorka: Vanja Kovačić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *