Шест

  1. Запомагао је у некрштене дане
  2. Прчварница
  3. Победио је звук
  4. Перје
  5. Прелазак прага
  6. Пуноћа неба

1.

Буди се снажан и издужен. Стопала су му сљубљена са стубом. Чим отвори очи, укршта шаке. Када се умори од штимања шака, пада у сан. Не могу да се оделим од овог створа. Он је ту. И биће ту. Будиће се и падати у сан. Оно што се дешава између те две тачке је његова вечност. (Не треба да долазим на ову падину.)

Кажу да у рукама држи огледало.

Кажу да је једној жени открио који дани се понављају из године у годину.

Кажу да га је један човек сањао.

…од његовог лика је остало само згужвано сећање кроз које се пролива жута боја.

Пред крај живота су исцедили истину. Ипак су видели лик: разливене боје.

(Треба да се вратим животу. Кожа ми је све тамнија. Почео сам да седим. Више се не смејем док се огледам. Сви отвори на мом телу су запечаћени. Сан је једини отвор кроз који не могу да дишем.)

2.

Вратио сам се у своју прчварницу. Сате проводим правећи облике од дима. Вребам трен у ком дим ишчили из ноздрва и нестаје слободно.

3.

Буди се снажан и издужен. Поставио је руке у калуп. Победио је звук. Мишице му се грче у апсолутној тишину.

4.

„Перје! Перје… купујемо. Перје!“

Време је да пођем. Он је ту. И биће ту. Чак је и његов мирис обухватио падину.

Фото/Насловна: Tung Ming-Chin

5.

Добро сам залупио вратима. Шкрипа и прасак су ме уверили да сам на сигурном. Звуци који прате мој прелазак прага чисте биће попут воде или ватре. Сваку ноћ у прчварници кујем свој лик за ситничаве људе. Мала смрт наступи сваки пут када пређем праг. Од заласка до изласка сунца кујем. Не могу без лика међу људе. У прчварници столује апсолутна тишина. Празне рамове сам претворио у лучику. Напорно је сваку ноћ стварати исто дело. До падине ме је довела жеља са дубокуим удисајима. Пре свитања, падина бива одељена од заједничеке реалности. Кожа ме опомиње да на падини бије други ветар, да су мириси интензивнији, небеса спуштена.На падини сам сањао да правим дрвени столац. Да је сан потрајао, седео бих на њему под планином као човек који је створен, а не склапан.

6.

Када ме је обузела пуноћа неба, кост је прогорела. Закључао сам се у своју прчварницу. На зидовима су осванули ексери. Огромна огледала су се клатила. Звук је савладала тишина. Био сам мањи од маковог зрна. То сам ја. И бићу ја.

Ауторка: Вања Ковачић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *