Шапат трешњиног цвета на длану

Седох једном под трешњу у дворишту. Дуго сам ту седела и мирисала њен диван мирис, кад ми одједном на длан паде мали трешњин цвет. Нешто ми је шапутао. Помињао је некакве лепоте. Приближила сам га увету и мало боље послушала.

„Лепоте пролећа су многе, међутим – неки то уопште не примећују. Не умеју да уживају у њима, а то је штета јер не примећују шта пропуштају. Једна од тих дивних ствари су птице. Својом песмом увесељавају и стааре и младе. Или топло сунце које свакога радо огреје. Оно нас нежно и брижно милује својим зрацима. У пролеће и инсекти живну. Лептири и пчеле лете од цвета до цвета и сваког појединачно поздрављају. Вредни мрави уредно раде и сложно марширају. Медведи, јежеви и друге животиње тихо су помолили главе из јазбина. Зечеви весело трчкарају ливадама. У пролеће је све живо и ништа не мирује.”

Како је цветић завршио причу, још једном ме је подсетио да уживам у пролећу, колико год могу и докле год могу, зато што ништа није вечно. Затим се препустио ветру који га је одвео негде, да тамо приповеда ову пролећну причу.

Ауторка: Александра Радмиловић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *