РУПА

У девети месец сам била кад се упутих у манастир. Куд ћу, шта ћу, стомак до зуби, отац ме из кућу избацио, а овај мој опет неће ни да чује. Вели, ће се жени с другу. Његови договорили. Вели, неће своје село и фамилију да брука. Каже, копиле никоме не треба. Одједаред сумња да је уопште његово. А кад сам му ономад у њиву рекла да гу волим тад није сумњао. Није грдан смео све то ни у лице да ми каже него сестрића послао.

Сећам се добро, март месец био. Мајка ме преко зиму у кућу крила, а чим снег мало попустио отац ме избаци у атар, ко кера. Сви су ти они из исту причу, ја да ти кажем. Балкан ти је ово, сине. Монахиње ме лепо дочекале, не могу да грешим душу. И сакриле ме. Рекле, све ће оне то да среде. И ће да ме приме, ако ја примим Христа. Па шта сам могла сине, ни петнаес године нисам имала.

Она најстарија, Милева, она ме породила. И одма га негде однесе. Видела сам – мушко. Тражила сам да ги видим. Да ги држим. Оне мени – пусти то, то је збринуто, и тебе ћемо ми да збринемо. Сад си наша. Бог ће да опрости. Ћутала сам сине, нисам имала где. Ноћу јецам, гризем јастук, пазим да монахиње не чују. Ноћима сам тако кукала. Дању, монахиње ме изјутра одма упосле. А Милева ме гледа испод ока. Пази да не утекнем.

Тек после сам чула за рупу. Ту су их бацале. Ако нека монахиња случајно закачи, или ако неко девојче дође са стомак, неко јадно ки ја… Ко зна кол’ко година, векова уназад се то радило, сине. Не знам да л’ се и данас ради.

И њега сам видела ономад, на вашар. Чула сам да му се унук утопио. Несрећа, кажу. Молила сам се за сирото дете. Као млађа, можда би од бес ликувала. Сада нисам. Мене је сине вера променила. Вера чини чуда, сине. Само понекад, боже ме опрости, ко да ноћу чујем јецање. Па не знам дал то нека нова плаче ил то моје мушко кмечи из рупу. Ки да ме дозива.

А можда ме то само ђаво куша.

Аутор: Марко Антић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *