Анатема

Реквијем за Вука

Нисам знала како ће поднети моју промену. Надала сам се да ћу моћи одржати равнотежу, да ћемо успоставити компромис. Али ми нисмо успели. Ја нисам успела.

На Вука сам налетела случајно, преко његових песама. Писао је песме као Јесењин, а Јесењина сам обожавала. Вук је био другачији од осталих. Вука сам стврно волела. Чак смо и живели заједно.

Често је цитирао Попине стихове „Очију твојих да није, не би било неба у слепом нашем  стану“. А то је била и истина коју сам касно схватила. Волела сам га, волела сам живот са њим јер тада сам била оно што сам желела. У том стану, у том Вуковом свету, била сам инспирација. Његова Ерато, а он мој Ерос. Барем сам ја мислила да је тако.

Временом, засметали су ми ти зидови стана. Засметало ми је да будем другачија. Његова поезија је стала, а верујем да сам ја била узрок томе. Почела сам да се ослобађам његових окова.

Да сам била заробљена, схватила сам када сам остала сама. Вук је радио, а ја сам размишљала о промени. Зашто сам волела црно вино? Јер је поетично и у складу са Вуком? Јебеш то, желим да окусим нешто друго. Да, те вечери сам била пијана. А што је најважније, била сам искрена према себи. Плакала сам, била сам бесна. Била сам изгубљена у туђем свету.

Све чешће сам напуштала тај стан. Сваке ноћи сам оклевала да се вратим. А онда сам се вратила у зору. Његов поглед је већ био мрачан, празан. Плакали смо тог јутра, били смо свесни да ја више не припадам ту. Његово сунце се угасило. Био је само љуштура. Морала сам да одем.

Али, жао ми је. Жао што сам сломила срце једног песника. А знам како они воле.

Реквијем за Уну

Откључао сам врата стана и ушао. На каучу је лежала Уна. Наспрам главе је држала књигу. Јесењин, колико се сећам. У пепељари поред ње је горела цигарета. Увек су јој се допадале Јесењинове песме. Никада није разумела до танчина његове стихове, а тако је волела да их чита. Да, увек је волела оно сто није разумела. Ваљда, због тога и живи са мном.

Зашто је изабрала мене? Не живим живот како сам мислио, блед сам као и други у овом граду, као и сви – осим Уне. Аутсајдер сам у овом граду. И њеном животу. Она мисли да ме зна, али ни себе више не познајем. Знам само да је волим.

Када сам ушао, оставио сам јакну на столицу и сео. За радним столом. Ту је била писаћа машина са десетак стихова песме која није завршена.

Радио сам у кафилерији. Иако стално имам мирис лешева тих јадних животиња, имао сам довољну плату да покрпи за кирију, струју, воду и хлеб за нас двоје. Живели смо овде добро. Живели смо од љубави. Или сам само ја тако живео.

Једне ноћи је дошла касно. Негде око три после поноћи. Када је дошла у кревет, легла је на ивици. Далеко од мене. Правио сам се да спавам. Осећам хладноћу око срца. Осећам да моје топле руке више не могу да је дотакну. Боје се зиме. Чак и моје усне су прошлог пута остале суздржане, а само су дотакле њено чело. Више нисам могао да је грлим, више нисам могао да је љубим.

Више није читала Јесењина, променила је и цигарете. Не пије више црно вино, већ бело. Више није носила жуте џемпере, није имала рашчупану пунђу са кинеским штапићима. Сада је пазила на детаље. Пре је била привлачнија. Немам укуса за нормално. Поново се касно враћала. Причала ми је да излази са другарицама. Нисам је питао.

Једне ноћи, нисам могао да спавам. Само сам писао и писао. И пио. Предосетио сам да нешто није у реду. Дошла је у зору. Рани сунчеви зраци нису могли ни да приђу сумраку у мени.

Села је на кауч. Плакала је.

Склонио сам се од стола и сео поред ње. Ухватио сам је за руку, а кожа јој је била тако хладна. Бледа. Одбојна.

„Под прозор ми више не долази”,цитирала је Јесењина, све сам схватио. „Престала сам давно да те волим. Залуд траву зелену не гази, не плачи иако те боли.”

И сумњао сам и варао себе, али сада је истина. Зглобом кажипрста сам јој обрисао сузу са образа и повукао руку. Ћутали смо. Седели смо тако до око шест сати. Гледао сам у једну тачку. Буре и ветрови су мојом главом прошли. И одједном мрак. Не знам када сам заспао. Када сам се пробудио, она није била поред мене. Отишла је. Био сам мамуран, одзвањало ми је у ушима. Видео сам да је однела све своје ствари, чак и књиге. Све осим оне збирке песама која је била на столу.

Отворио сам књигу. Црним мастилом је стојала посвета:

„Носи ме као успомену. Заборави ме као сан.”

Аутор: Јован Ђорђевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *