Jelena Stajić: Refleksi panike

Reč je o pesničkom prvencu Voleti ono što imaš  Jelene Stajić objavljenom u izdanju Brankovog kola i promovisanom u okviru manifestacije Prolećni Brankovi dani 2016, na kojima je obeležena 192. godišnjica rođenja Branka Radičevića.

Knjiga je podeljena u tri pesnička ciklusa, pesme koje su ovde navedene su iz trećeg ciklusa – Refleksi panike.

Jelena Stajić (1994) je studentkinja treće godine Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na katedri za srpsku književnost i jezik.

POHVALA NIČEMU

Ono što u tami činim,
razvlačući telefonsku žicu,
pozivajući svemir.
Kao solna rana,
infekcijom rečju, zatrovana,
kao bilje,
korenjem nagutano,
pepelom zemlje.
I veće glave,
tvojom transfuzijom reči,
su postradale.
Ti sastavljaš bukvar,
moje tmine,
truješ uši,
crnom kišom,
milih đaka.
Ti si drvo,
izraslo na mojim prsima,
staklena reka,
koja strepi,
od noge diva.
Ti me dojiš,
krvavim mlekom,
katkad zasladiš,
medom u reči.
Jedno oko,
vazda mi,
budnim praviš,
i dok,
moj zanos,
negde drugde,
iznedrava požare,
ti ih,
kacom nafte,
gasiš.

Recezent Nenad Grujičić za ovu pesmu je rekao: „Jelena Stajić, na osoben način koristi jedan interpunkcijski detalj – zapetu. Ona taj zarez namerno, poput Miloša Crnjanskog, upotrebljava na mestima gde zapeti, na prvi pogled, nije mesto… Taj sitni interpunkcijski broš, malu ustavu za očekivani tok stihovanih rečenica“.

ŽUTE LJUBIČICE

Žute ljubičice

Na zelenim konjima,
sanjivim stazama,
jaše misao,
đubrenje korova.

Ljuljaju se nebeske zavese,
šiljak paklenog plamena,
viri iz tla – kidanje Meseca.

Nad hartijom se nagla,
lepljiva magla,
da zapeva,
još nije kadra.

Uši isparavaju od nebeske vode,
crpeć’ ovaj med,
samog sebe bodem.

Uskačem sebi u usta,
makar mi isekla lice,
moje kopile okleva rođenju,
usred besanice.

Ugušen rečju,
između dve slepoočnice,
u postelji niču,
male žute ljubičice.

REFLEKSI PANIKE

Trepere slike nedoživljene,
razlivene sene,
blatnjavo se lepe,
tiskaju se suvonjava srca,
na vratima visi prikucan vrabac.

Buncaju zvona,
prežvakane teme.
Asfaltom podriguju šahtovi,
negodujući ispucale pete.

Bljeskaju refleksi panike,
u povorci, to razliveno mastilo.
Mršavo pseto ogleda se u bari,
semafor zaspao na crveno.

Zriju trešnje u glavi,
jesen lišćem zaklanja,
zemlju da ne ječi.
Pod potiljkom,
nada drhti,
ni mrtvi ne ostaju mrtvi.

Autorka: Jelena Stajić

Jedno mišljenje na „Jelena Stajić: Refleksi panike“

  1. Pjesme su odlicne,jake,sa malo rijeci sve receno na tako jasan i duhovit nacin!Sve pohvale mladoj pjesnikinji-radujem se novim pjesmama!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *