ЈЕЛЕНА СТАЈИЋ: РЕФЛЕКСИ ПАНИКЕ

Реч је о песничком првенцу Волети оно што имаш  Јелене Стајић објављеном у издању Бранковог кола и промовисаном у оквиру манифестације Пролећни Бранкови дани 2016, на којима је обележена 192. годишњица рођења Бранка Радичевића.

Књига је подељена у три песничка циклуса, песме које су овде наведене су из трећег циклуса – Рефлекси панике.

Јелена Стајић (1994) је студенткиња треће године Филозофског факултета у Новом Саду на катедри за српску књижевност и језик.

ПОХВАЛА НИЧЕМУ

Оно што у тами чиним,
развлачући телефонску жицу,
позивајући свемир.
Као солна рана,
инфекцијом речју, затрована,
као биље,
корењем нагутано,
пепелом земље.
И веће главе,
твојом трансфузијом речи,
су пострадале.
Ти састављаш буквар,
моје тмине,
трујеш уши,
црном кишом,
милих ђака.
Ти си дрво,
израсло на мојим прсима,
стаклена река,
која стрепи,
од ноге дива.
Ти ме дојиш,
крвавим млеком,
каткад засладиш,
медом у речи.
Једно око,
вазда ми,
будним правиш,
и док,
мој занос,
негде другде,
изнедрава пожаре,
ти их,
кацом нафте,
гасиш.

Рецезент Ненад Грујичић за ову песму је рекао: „Јелена Стајић, на особен начин користи један интерпункцијски детаљ – запету. Она тај зарез намерно, попут Милоша Црњанског, употребљава на местима где запети, на први поглед, није место… Тај ситни интерпункцијски брош, малу уставу за очекивани ток стихованих реченица“.

ЖУТЕ ЉУБИЧИЦЕ

Жуте љубичице

На зеленим коњима,
сањивим стазама,
јаше мисао,
ђубрење корова.

Љуљају се небеске завесе,
шиљак пакленог пламена,
вири из тла – кидање Месеца.

Над хартијом се нагла,
лепљива магла,
да запева,
још није кадра.

Уши испаравају од небеске воде,
црпећ’ овај мед,
самог себе бодем.

Ускачем себи у уста,
макар ми исекла лице,
моје копиле оклева рођењу,
усред бесанице.

Угушен речју,
између две слепоочнице,
у постељи ничу,
мале жуте љубичице.

РЕФЛЕКСИ ПАНИКЕ

Трепере слике недоживљене,
разливене сене,
блатњаво се лепе,
тискају се сувоњава срца,
на вратима виси прикуцан врабац.

Бунцају звона,
прежвакане теме.
Асфалтом подригују шахтови,
негодујући испуцале пете.

Бљескају рефлекси панике,
у поворци, то разливено мастило.
Мршаво псето огледа се у бари,
семафор заспао на црвено.

Зрију трешње у глави,
јесен лишћем заклања,
земљу да не јечи.
Под потиљком,
нада дрхти,
ни мртви не остају мртви.

Ауторка: Јелена Стајић

Једно мишљење на „ЈЕЛЕНА СТАЈИЋ: РЕФЛЕКСИ ПАНИКЕ“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *