РАЗГОВОР С ТУГОМ/ПОТРАГА

Разговор с тугом

Понекада тишина зазвони
као хиљаде црквених звона
туга ми се унесе у лице
бездушно пита:

Гдје је она?

У беспућу живота нестао траг
свака успомена рану дира
само да сретнем поглед благ
и умирим хиљаду немира.

Лако је кад пада киша
кишне капи скривају сузе
туга се надвила изнад огњишта
злокобно пита:

Гдје ти је љубав
ко ти је узе?

Доливаш со на живу рану
помози ако за Бога знаш
лагали су ми живот цијели
„добијеш увијек колико даш“.

Давао сам шаком и капом
био сам спреман давати још
срце и душу, живот цијели
за себе нисам тражио ни грош.

Више не чекам своје исе
поново таму сјеку звона
тугу сам растужио
гледам је плаче.

Не руга се више
и не пита ме:
Гдје је она?

Потрага

Питао сам пролазнике
Уличне продавце
Заљубљене парове
Конобаре и сметљаре
Морнаре са лађе
Да ми помогну
Да те нађем.

Шверцери по угловима
Пливачи у мору
Продавци новина
Џепароше и уличарке
Питао сунце и зору
Сви су се клели.
Нису те срели.

У планинама сам срео горане
Извиђаче и излетнике
Молио да те зову.
Они стављали руке на лице
У хору звали
Јечале су литице.

Мук, тишина
Планина снива
Зла судбина нема одазива.

l
Погазио сам понос
Код «кума» ишао
Руку му љубио
Уз скуте сједао
Дуго ме без ријечи
Пажљиво  гледао.

Све сам видјео у своме вијеку
Али толико туге у човјеку.
Молим те ћути
Ништа не збори
Лице твоје све ми говори.
Гдје нестаде људина
Громада
Стијена
Испред мене је тек блиједа сјена.

Тече ли крв кроз твоје вене
Човјек вјечно пати због жене.
Не бери бригу
Знам шта ти значи
Ако постоји
Моји  ће је људи пронаћи.

Гостио ме као цара
Отварао  врата  од раја.
Примао вјести
Љутио се
Нудио новце
Кесу дријешио
Псовао тешко
Пријетио
Без наде се кисело смјешио.
Схватио сам шта се спрема.
Земљу смо преврнули
Али нема
Нема
Нема.

Не губи вољу
Живот је лијеп
Код очију не буди слијеп.
Довешћу ти жена сто
Глупости
Не желим то
Не желим то.

ll
Морем сам једрио
Разбијао вале
Сипао из душе чемер и јад
Пут ми сјекао
Играо се
Делфин млад.

Клекнуо сам на даску
Руке склопио.

Господару мора
Ти можеш све
Помози ми
Живот ми значи
Једино ти је можеш пронаћи.

Чему толика туга
Зашто толико боли
Зар је тако тешко
Када се воли.
Проблем није помена вриједан
На води не можеш остати жедан.
Вода је мој дом
Живот је игра
Пронаћи ћу је
Да је ко игла.

Дуго сам чекао
Вјечност цијелу

Извор је најчистији
На самом врелу.

Жуљала ме брада од три дана
Чекање је бољело
ко жива рана.

Дошао је нечујно
Пустио писак
Звонио је болно
Отужни  врисак.
Над морем се олуја спрема
Она не постоји
Нема је
Нема.

lll
Животу је крај пријетио
Галеб ми је на раме слетио.

Не говори ништа
Све знам.
Нек те не чуди
Птице воле као и људи.

Прелетићу небо
Облаке
Дугу
Облетићу свијет
Земљу  другу.
Носићу дио твога бола
Стићићу до сјеверног
И јужног пола.

Крећем за дана
Док се не смрачи
Ако постоји
Ја ћу је наћи.

На лицу је пуцала кожа
Зјапиле су ране
Као од ножа.

Коначно и тај дан освану
Морска со на живу рану.

Отупјеле мисли пучина гута
Задњи поглед по небу лута
Долази гласник са дугог пута.

Учинио сам све што сам могао
Обишао небо
Облаке, дугу
Ишао чак у земљу другу.
Пратио ме дио твог бола
До  сјеверног
И јужног пола.

Кликнуо је болно до неба
Зашто ти таква љубав треба
У памет се
Зло се спрема
Она не постоји
Ње нема
Нема.

lV
Море ме прекрива
Тонем лагано.

У дубинама мора
Тајна се крије
Зашто те нико
Нашао није.

Нису схватили
Гдје је смјер прави
Ти се кријеш
У мојој глави.

Аутор: Доброслав Петричевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *