Razbirni centar

(metafikcionalna jednočinka putujućih artista)1)

Podela uloga

Groblje na periferiji (o odnosu modernog čoveka prema smrti videti socio-antropo-etnografsku studiju profesora T. Manusorusa Ko to tamo na visokom bregu počiva) grada B (iz obzira prema čitaocu, sa željom da ga ne umori, autor, tj. Ja izostavlja toponim). Ponoć (o verovanjima koja naš narod vezuje za ovaj demonološki čas i koja su brigom Perunovog kriptobiografa sačuvana iz prethrišćanskog sloja arhetipske svesti našeg čoveka, potražiti zbornik Čajkaševskog Slavia aeternia). Večna tišina (zar je išta večno?). Dva budna arheologa čekaju otvaranje Tutankamonovog lavirinta viktorijanskog doba (koji to možda i nije), a njihov razgovor (koji kanda ne postoji) vođen je sholastičkom niti Arijadninog prediva sumnje (i ontološkog preispitivanja) koja ne vodi ničemu (jadni, detronizovani „kartezijanski momenat“). Ako se ova didaskalija produži – zaspaće i njih dvojica. Zato hitam da Vam ih predstavim… (tri tačke upućuju na umor i zadihanost koju je pripovedna hitnja prouzrokovala) … Zbog nemogućnosti jezičke artikulacije (što-no-kažu dolaska do daha), predstavljanje prepuštamo (osećaš li, narateru, kako i tebe zahvatam?) dvojici pseudoaktera.

– Ja… Ego… (neupućenom čitaocu dobronamerno uputstvo – o značaju prve dramske replike videti studiju Fraktancijalni model u knjizi Metateatar, a povodom značenja onog ego raspitati se o petrifikovanom jeziku svetske povesti u knjizi Paleontologija za početnike Čedomira Smitića, čiji je čukundeda bio neki, čini mi se, đentlmen u Inglandiji). Dakle, Ja (o istoriji psihotopa zvanog Narcis u književnosti, videti Buse-Pašlarovu dvotomnu bediciju austrijskog izdavača Ich,ich und ich) počinjem in medias res.
– A ko si ti?
– Princeps Scholasticorum. Dobronamerno zanovetalo. Mudra luda. Stari silen. Sa kim imam čast da zborim?
– O, svoje ime sačuvaću, za sad, u tajnosti, iz razloga čisto mističeskih (jer veo nespoznanija obavija moju figuru erudite). Hm… Meni treba slušalac. Ti ćeš to biti. A ja ću izložiti svoj eklektički traktat o Džonu Faulsu.
– O kome, moliću lepo?
– Strplenija, mladi čoveče (kud’ se izgubi stari silen?), sad ćeš čuti.

Dejstvije prvo

Erudita se penje na pozornicu (bela mermerna ploča spomenika). Ovaj drugi (sećate se ko?) povlači se u ponoćnu tamu (još uvek je isti čas, primetićete da vreme stoji u ovom istorijskom vakuumu). Nemu tišinu (plejonazmi su dopušćeni u v(j?)eku jezičke slobode) prolama visokofrekventni i visoko(m?)učeni glas erudite (ovo nije hironija, već registrovanje auditivnih efekata). Počinje da čita (za neznalice, obaveštenje – ovo bi trebalo da bude iluzija skaza).

Filosofičesko sočinenije u vormi traktata naimenovano „Intertekstualne relacije u romanu Ženska francuskog poručnika i njihov uticaj na konstruisanje identiteta likova gorepomenutog ostvarenija Džona Faulsa“ (sočinitelj – nije potrebno isticati – Ja)

Napomena: O magičesko-simboličeskom značenju, ali i značaju broja tri, kao i o razlozima parcelacije sočinenija na tri dela raspravljaću u poglavlju Sin, povodom Eliota.

Reče. Pokloni se. Potom se obazre (kao da nekog očekuje). Kihnu. I krenu.

OTAC (Flober, Homer, Biblija)

Javlenije pervo: Flober i Fauls

Srž postmodernističke metafikcionalnosti čine intertekstualne relacije, koje mogu biti eksplicitne i implicitne.

Floberovo i Faulsovo delo korespondiraju na posve implicitnoj i imanentnoj ravni –ravni aluzije, koja se očituje kako u tematsko-motivskom registru, tako i na planu pripovednih postupaka i u načinima karakterizacije likova. Analogije su brojne i mogu se klasifikovati prema anahronoj, zaostalo-preostaloj, mumifikovanoj, književno-teorijskim i književno-istorijskim inovacijama neo(s)k(v)rnjenoj polarizaciji na:

I Analogije sadržaja:
a) Likovi
b) Stil
II Analogije forme:
a) Pripovedni postupci
b) Perspektive pripovedanja
(Summa summarum klasifikacije, u hinat Akv… nevernom Tomi!)

– Brrr! Al’ je zima! Hladan vetar (napuštenog groblja / visokonaučne retorike zahuktalog besednika?) prosto me ukoči!
– Ali, mladiću, molim Vas! Ta Vi se samo za svoj telesni sklop starate, no, kažite mi šta ćemo sa duhom? Ne zapostavite nus! Dok ste mladi starajte se za besmrtija ostatak i reminiscenciju Hideje u sebi (u ovom „staranju o sebi“, prepoznaće uvaženi čitalac relaciju Sokrat-Alkibijad, ili njenu modernom čoveku saobraženu formu, praktično, sasma degradiratu vormu odnošenja… pardon, retorika našeg erudite zarazana je, kao kijanje).
– Kih! (odgovor puer senex-a na primedbu erudite).
– Ah… Zaludu vekovi prosveštenija i trplenija zarad, blagoizvoleću ka’sti, polze našeg… večnog sebra (lelek je naš!). No, zarad spasenija duše Vaše (ne i naše), nastavljam…

a) Likovi
Žena. Pa jošte preljubnica. Nimalo obična. Svoja i sebi dosledna. Ema… (sačuvaj Bože ovakvog stila!). Elem… Gistav Flober objavljuje 1857. svoj roman Gospođa Bovari, kojim u istoriju književnosti uvodi intrigantan i enigmatičan lik Eme Bovari, o kojem je Bodler u časopisu Umetnik 18. oktobra 1857. godine (bez ovog podatka ne bismo preživeli!) pisao na još intrigantniji i enigmatičniji način (izvedimo na sud sva preterivanja, jer, kao što vidite, ona vređaju javni moral i estetsko osećanje izobraženih čitalaca). Ukleti pesnik smatr’o je da se ništa manje ukleti pripovedač i njegov savremenik odrekao svog pola i postao – žena.

– Iju! Ta, molim Vas, zar je to mogućno?
– Zaboga…. Strplenija…

Ovaj pesnik maleroznog (!?) cveća smatrao je, dalje, da Flober nije mogao da ne ubrizga mušku krv u svoju tvorevinu. Tako je Ema postala muškarac (dole Ovidije, živeo njegov galski potomak!). Dalje, taj čudni hermafrodit (Ema, naravno, a ne Ovidije, Flober, ili, daleko bilo, ja!) zadržao je privlačnost muške duše u čarobnom ženskom telu. To biće od akcije (tradicionalno je shvaćanje muškog principa kao aktivnog, danas bi trebalo revidirati ovu s-koljena-na-koljeno prenetu hipo-tezu) oseća sklonost ka zavođenju i dominaciji, jer, opet primečava splinom obeleženo sopstvo pojete, Flober je uzdigao ženu gotovo do idealnog muškarca (o ovome bi se moglo što-šta reći) u kojem u simbiozi prebivaju proračunatost i sanjalaštvo (aktivni i pasivni princip, telesno i duhovno, moć i nemoć…čitalac se poziva da dopiše sve binarne opozicije kojih se seti, ili koje u magnovenju veštačkog raja stvori).

Sad zapažanja preslikaj na Saru!

(Kome je namenjeno ovo uputstvo? Možda nadolazećoj hordi umova koja će pretražiti zaostavštinu našeg erudite i posthumno je objaviti kad se on stopi sa atmosferom mesta na kojem sad prepoveda i kad njegov grob zasvetli).

Ambivalentnost i interiorizovan ambigvitet sopstva Sare Vudraf upućuje na njenu sočinjenu, fikcijom zaodenutu prethodnicu, koja je literarno oblikovana deceniju pre Sarinog živovanja i u udadbu nadanja. O mužestvenim odlikama sirote Tragedije stoji zapisato „Bilo je nečeg muškog u njoj“.2) U njenoj slobodi da izlazi i šeta sama mestima koja su na lošem glasu, vidi se takođe hrabrost dostojna jednog muškarca (sic!). Njena divlja, nesputana priroda, koja odlično korespondira sa kulom od slonove kosti koju je gospa blagoizvolela izabrati, tj. sa večnim hramom, dakle-prirodom, njeno ponašanje, oblačenje, ukazuju na oscilaciju polnih karakteristika, jer „Nešto je u visokom okovratniku njenog kaputa, naročito s leđa, bilo muško – davalo joj je pomalo izgled žene-kočijaša, vojnikuše – samo pomalo, a i to je njena kosa opovrgavala bez napora.“3)

U portretu Sare Vudraf, kao i Eme Bovari, dominira opis očiju (o zeničnom razmaku i očnom pritisku Eme Bovari videti pamflet Floberov papagaj dobrog diletanta Iris Starki). Približavanje Čarlsa i Sare sugerisano je izmenom načina gledanja, samim tim i dubine uvida u sopstvo, svoje i tuđe, kroz opoziciju „Ona se okrete da ga pogleda ili –kako se Čarlsu činilo – da pogleda kroz njega.“4), naspram „I tako su konačno Sara i Čarls izmenili jedan pogled koji te dame nisu uhvatile […] Prvi put ona nije gledala kroz njega, nego u njega…“5). Kontradiktorno dejstvo ima cela Sarina ličnost na Čarlsa. Ona ga i privlači i plaši, njeno lice ga „…i obavija i odbacuje; kao da je neka spodoba iz sna koja nepomično stoji, a ipak neprestano uzmiče.“6)

– Ali, molim Vas, kako neko može istovremeno da stoji i da se kreće?! To nije logično!
– Drago dete, postoje i stvari koje su iznad logike (i ovu „erudiciju“ našeg besednika možemo lako svrstati s onu stranu, tj. iznad, možda i izvan logike!). Da produžim sa upućivanjem u nadlogičesko ustrojstvo zemaljskog šara…

Ova izopštena guvernanta tamnosmeđe kose sa crvenim prelivima (o demonologiji boja videti studiju jeretičkog autora Vraca – obratiti pažnju na etimologiju njegovog prezimena – od vrag, vraga… vrac) povezala se, tehnikom univerzalnih analogija – kao delom prakse sopstva, sa autorom čuvenog francuskog herbarijuma, tako što je postala simbol (jer, sve je simbol u šumi simbola) za simbolima nevičnog, racionalnog Čarlsa „Činilo mu se da je jasno da ga ne privlači Sara lično – kako bi i mogla, on je veren –nego neka emocija, neka mogućnost koju je ona simbolično predstavljala.“7)

Na njenom licu Čarls najpre primećuje oči i one ga opsedaju, kao sablast (spoljašnja ili unutrašnja?), jer, ne može se poreći, okata gospa „Imala je lepe oči, tamne oči.“8) i one (oči, naravno) „… nisu bile engleske.“9). One nisu bile engleske, jer su ih posredstvom Čarlsove afektivne memorije prisvojile i njihov integritet uzurpirale strankinje (ako je glavna junakinja ostala bez očiju, kako očekujemo da ćemo nabasati na kraj romana?).

Funkcionalizaciju motiva oka zapažamo u primeru simoličko-metaforičnog opisa zametka ljubavi „Tad ona diže glavu i oči im se konačno sretoše.“10) Ovo rodno mesto začinjanja uzajamne privlačnosti očito je u intertekstualnoj vezi sa Floberovim Sentimentalnim vaspitanjem, u kojem su žertve magičeskog zabluždenija Frederik Moro i gospođa Arnu.

Iz svega navedenog ne smete pomisliti da je Sara za Čarlsa bila samo parcijalni objekt, jer je ova dama držala do celine svoga bića, celine koju je gradila i osvajala celog života. Momenat njenog čekanja ukazuje na biću inherentni nedostatak, ali isključivo kao nedostatak formiranog, zaokruženog, koherentnog bića. Sad zaključujemo da Sara ne čeka nikog, francuski poručnik ne postoji niti je postojao (mesje Vargen, dođe mu, kao fantazam decentriranog subjekta koji polazi u Odiseju sopstva). Ona, dakle, čeka sebe.

– I ja čekam zrak logike u ovoj priči.
– Ah, mladi čoveče, pa Vi ne razbirate da je atom misleći logičeske luči soderžan u Vašem neznaniju. Znanije se pomalja iz Vašeg neznanija, jer je njegov sostavni deo, deo koji dostojno reprezentuje nedostižimu celinu. Zato pričekajte… Strplenija, strplenija….

Kao što se Ema Bovari ubode u prs’ i sisa vlastitu krv u trenutku kad je Šarl posmatra, tako i Sara „…ispruži ruku i dotače granu gloga. Nije bio siguran, ali učinilo mu se da je namerno pritisnula prstom; časak kasnije zurila je u grimiznu kap krvi.“11) (ovde je, svakako, slučaj sofisticiranijeg demonološko-mazohističkog ispoljenja sopstva u nastajanju).

– Dosta, preklinjem Vas! Kakva gnusoba!
– Vi, neuki slušatelju, nemate nimalo književne kulture. Zar u Vašem duhovnom horizontu ne postoje ni naturalizam ni romantizam?
– Ali zar nije još pomenuti Flober u pismu Gi de Mopasanu tvrdio da su književne škole „ prazne budalaštine“?
– Prazne nisu. Vi ste, dragi mladi čoveče, tabula rasa. Ja ću se postarati za Vaše prosvetlenije (od krvi do svetlosti!). Dakle…

Kao što svetlost kamina obasjava Emu dok razgovara sa Leonom i dok se goveđi but na vatri peče, tako i Saru u „Endikotovom hotelu“ obasjava kamin, dodajući detalj bitan za izgradnju njenog dijaboličnog bića, samo u Inglandiji nema goveđine na vatri u naimenovanoj sceni…

– Da, baš sam gladan! Prijalo bi mi da pojedem malo mesa… ovo ovde ispod (groba, to jest) odavno izeše crvi, prokletinje!
– Dobri, nerazumni čoveče, Vi opet o telu svome brinete…. To je neprihvatljivo! To je nečuveno! Neizostavno se morate baviti sobom, jer je prosvećenom biću uvek bliži Šekspir od hamburgera!
– Molim, otkud sad Šekspir?
– A hamburger Vas ne čudi? Samo Šekspir? E, jadna mi je ova mladež koja genija inglandske drame ne poznaje. To me vređa… Škola, braćo moja…
– Vola? Ko je pomenuo vola?
– Štaaaaaaaaa?

Zaori se visokofrekventni krik obojen ljubičastom slutnjom „mrtvog mora“ neukog naroda (mali omaž ekspresionizmu, kao interpolacija i koloristički intermeco, ali i dramska pauza za vreme koje se rasprostire gorepomenuti zamah glasnih žica, čiji eho uljuljkuje groblje, dopirući do neslućenih visina, ne i do dubina – jer da je dovoljno duboko zaš’o „i mrtvi bi ustali“).

– No, dobro… Mladi ste, slušajte, pa ćete naučiti. Dakle….

Pozabavićemo se sada junacima, njihovim naimenovanjem i evolucijom. Pošto je imenovanje svojevrsno dozivanje u prisustvo, oprisutnjavanje, pogledajmo ko je ovde dozvat iz neprisustva. U imenu inglandijskog đentlmena Čarlsa lako ćemo prepoznati seoskog lekara Šarla Bovarija. Zapažamo da ime Čarls nije ništa drugo do inglandijskoj fonologiji prilagođena varijanta imena Šarl. Sličnost, osim u imenu, uočljiva je i u njihovom zanimanju – Šarl je lekar, dakle, čovek nauke, a Čarls je paleontolog, takođe poklonik nauke. Razlozi njihovog okretanja scijentizmu različiti su: Šarl, zbog svojih ograničenih intelektualnih sposobnosti, nije imao izbora, dok je Čarlsovo bavljenje fosilima vid uživanja i utopijskog eskapizma u ne-biće, ali i odraz lenjosti i klasnog prezira prema društveno korisnom radu i privređivanju.

– To je, dakako, i Vama blizak stav prema utilitarnom radu, zar ne?
– Ah, ograničeni stvore! Vi ne uviđate moj trud u oblasti jedne vrlo složene discipline, ishodišta sviju prirodnih i društvenih nauka, u oblasti opšte didaktike i pedagoške prakse, primenjene i primenjivane u svim vekovima i na svim uzrastima… Produžiću svoje čitanje zarad Vašeg daljeg izobraženja…

Kao što intelektualno ograničeni Šarl Bovari evoluira u klasno ograničenog Čarlsa Smitsona, tako i kapitalist u nastajanju Lere u Inglandiji dobija svog dvojnika u liku Ernesta Frimana, kao gotovo u potpunosti izgrađenog kapitaliste. Zagovornik nauke i progresa, apotekar Ome, transformiše se u zagovornika evolucionizma – doktora Grogana, koji je humaniji i slobodniji od Omea. Frivolni zavodnik i egoist Rodolf evoluira u snalažljivog, dovitljivog, spretnog i na sebe usmerenog zavodnika Sema. Mora se, doduše, priznati, Sem je ipak kreativniji od Rodolfa, kod njega je donekle izražena artistička crta (doduše, podvrgnuta pragmatizmu kao dominantnom obeležju Semove egzistencije). Sem želi da stiče, a Rodolf troši stečeno. Rodolf je bogat, Sem to želi da postane.

– Nadam se da Burnizjen neće evoluirati i pojaviti se kod nas…
– Oh, neću mu dozvoliti da svojim prisustvom ometa čitanje mog sočinenija, koje zaista vredi čuti…
– Kakav egoist (za sebe). Glasno: Možda je on tu, a mi ga ne vidimo, možda se sakrio i prisluškuje…
– Ako je tako, nek’ se čuva taj Polonije… Zna se kako takvi prolaze… Slušajte dalje…

b) Stil

Flober ovu pojavu definiše kao apsolutni način da se stvari zapažaju. No, kako se stvari zapažaju kod Faulsa?

– Pa, valjda apsolutno…
– Oh, prekinite! Šta Vi znate o Apsolutnom? Vi ste njegova suprotnost! Vi…. Dakle, kao što sam napisao…

Kod Faulsa sve je viđeno kroz pripovedačevo Ja…

– Vama mora da je blisko to „poetičesko“ stanovište – sve kroz Ja, svet je supstancija moje emanacije…
– Nema potrebe za hironijom, tim tako zlobivim sredstvom.
– Ali nije mi bila namera da vređam…
– Elem…

II a) Pripovedni postupci (i stil)

– Krhhh, krhh, krhhh, krrrrr …

Prevarili ste se ako ste pomislili da se zdanje visokoučenog teoretisanja urušava. Ovaj zvuk nije ništa drugo do kašljanje našeg sočinitelja.

– Krrrr…

Zvuk traje (amplituda kašlja može se meriti samo sa amplitudom krika – čije je ishodište istovetno, sećate se?). Nakon duže i prilično neprijatne (za slušanje) pauze, nastavlja naš besednik istim božestveno-glagoljivim stilom….

Kao glavno obeležje Floberovog stila ističe se doživljeni govor. Ovaj postupak nije dosledno sproveden kod Faulsa, ali javlja se sporadično.

Zanimljiva su poređenja koja Fauls pravi i koja ga, tako mi muze moje, svrstavaju u klasičesku tradiciju usporedbi, npr. „…kao neki majušni Pirej prema mikroskopskoj Atini…“12), ili „…neka vrsta mutnog letimičnog viđenja laokonovske isprepletenosti golih udova13), ili „…izgledala je kao kakav paganski idol…14) i na kraju ova poređenja kulminiraju u nazivanju glavne junakinje Tragedijom (a znamo gde je ona, tj. tragedija rođena). Osim poređenja iz prethrišćanskog doba, kod Faulsa zapažamo i poređenja iz savremenije literature, npr „Stoga je njen odnos sa tetkom Tranter bio više odnos vatrenog deteta, engleske Julije s dadiljom-dustabanlijom15), ili „Čarls vrlo dobro zna da je njegov sluga delimično i njegov pratilac – njegov Sančo Pansa…“16), odnosno „…Kao da je on Kruso a Čarls Petko…“17). Pored ove dve jasno uočljive grupe, postoji i treća grupa poređenja, vrlo heterogena i raznotona po svojoj prirodi, a u nju spadaju: idilična poređenja „…kao voda iz šumskog izvora.“18), religiozna poređena „Sara je prozrela gospođu Poltni, i uskoro postala spretna u ophođenju s njom, kao neki vešt kardinal sa slabim papom19)…“, meteorološko-nautička poređenja „…kao ribaru kovitlac koji najavljuje nevreme…“20), poređenja iz domena svakodnevnog iskustva „…poput buldoga koji se sprema da zarije zube u provalnikov gležanj.21), aristokratso-snobovska „…koja je u svojoj naslonjači sedela neumoljivo poput kraljice na prestolu.“22). Ne vredi dalje nabrajati. Ovaj letimični pregled pokazuje revnost i pažljiv izbor stilskih sredstava i tehnika pripovedanja, a što se tipologije poređenja tiče – kad neki mogu da razvrstaju ‘istriju, mogu i ja poređenja! A koja je funkcija tog shematskog prikaza? Najveći majstor poređenja beše Omir, koji sočini Odiseju, što opet dijahronijskom književno-istorijskom linijom povezuje Faulsa sa ovim stvaraocem, jer i Fauls, kako rekoh, piše Odiseju sopstva.

– Oh, da sam Posejdon, razbio bih ovaj čun šuplje frazeologije!
– Dakle…. (erudita ignoriše „klasičesku“ primedbu).

U tesnoj vezi s tehnikama pripovedanja svakako je i organizacija prostora, koja takođe utiče na percepciju i evaluaciju sopstva. Ono što je Pariz u Gospođi Bovari, to je London u romanu Ženska francuskog poručnika, Jonvilu odgovara Lajm, a Ruanu Eksiter. Pariz je za Emu Bovari svojevrsni hronotop sreće i utopijski ideal egzistencijalnog pozicioniranja, dok je London trajno boravište Faulsovih junaka, mesto iz kojeg su privremeno izmešteni, da bi on za Ernestinu vremenom postao ono što je Pariz za Emu. Jonvil figurira kao tranzitivni lokalitet, etapa Eminog puta posrnuća, silaska, uniženja; dok je Lajm mesto začetka Čarlsovog posrnuća, mesto iskušenja. Ema će od hotela u Ruanu načiniti pseudodom u preljubničkoj avanturi sa Leonom, dok će hotel u Eksiteru biti mesto prekršenja Čarlsovog zaveta i početna tačka na putu njegovog samoosvešćenja i samospoznaje.

b) Perspektive pripovedanja

U Floberovom romanu Gospođa Bovari za građenje perspektiva pripovedanja bitni su motivi prozora, ogledala, stepenica i brojnih prirodnih uzvišenja, koji doprinose bogaćenju narativne optike, ali unose i varijabilnost u percepciju sopstva glavnih junaka. Ovi motivi u Faulsovom romanu doživeće svoju reaktualizaciju i ironijsku reinterpretaciju, kroz instrumentalizaciju i funkcionalizaciju, dakle, postaće sredstva kojima samosvesna i raspričana metafikcionalna pripovedna instanca (liči vam na nekog?) postiže cilj demistifikacije stvaralačkog čina, položaja umetnika i funkcije umetnosti.
Ravna i glatka staklena površina (prozor i ogledalo) momenat je samoosvešćenja, jer se na njoj jasno ocrtavaju i ističu stvarne (a ne idealizovane) odlike objekta posmatranja. Nakon traumatičnog iskustva gubitka Rodolfa, Ema se, kraj prozora kuće u Jonvilu, suočava sa nemogućnošću stvarnosne realizacije visokomimetskih romantičarskih literarnih klišea (koji se, naravno, ironizuju) i tom prilikom predočava se, putem doživljenog govora, tok Emine svesti, obeležen autodestruktivnim impulsima. Ovaj postupak zadiranja u intimu junaka i njenog nedozvoljenog objavljivanja čitaocima, Fauls parodira u prikazu Sare koja „…stoji na otvorenom prozoru svoje neosvetljene sobe…“23) kroz ironičnu konstataciju koja efektno ogoljava okoštale pripovedne manire „…premda ne znam ko bi je to mogao videti osim neke sove koja bi proletela onuda.“24) Faulsova naracija je nemilosrdna u razmatranju pripovednih tehnika i postupaka građenja književnih junaka; ona dosledno ironizira predvidiva i prevaziđena rešenja „Neću dopustiti da se zatetura na prozorskoj dasci, niti da se zanjiše napred a potom jecajući padne natrag na izlizani tepih u svojoj sobi.“25)

– Ona će pasti od tuge na tepih, a ja od čame na hladnu zemlju ili još hladniji grob…Nema pravde u fikcionalnom mikrokosmosu…Znaš, mogli bismo, dok čekamo završetak tvog čitanja, da odigramo jednu igru…Predlažem da zamenimo ne šešire (jer ih i nemamo!), nego glave, pa da vidimo kako će se one snaći na novom postolju…
– E, svakave ti ideje padaju na pamet! Prevršio si svaku meru… Od sad zahtevam da ćutiš. Tvoje ćutanje biće zalog mog govorenja…

(Tabula rasa ćuti, a erudita nastavlja da čita).

Na sličan način motiv prozora se funkcionalizuje kod Flobera i Faulsa, samo što kod Flobera izostaje ironijski otklon od prikazanog motiva. O ulozi palanačkih prozora kao osmatračnica saznajemo u trenutku kad Ema prvi put vidi Rodolfa „Ema je bila nalakćena na prozoru (ona je tu bila često: prozor po palankama zamenjuje pozorišta i šetalište) i bilo joj je prijatno da posmatra ovu gejačku gungulu, kad spazi jednog gospodina u redengotu od zelene kadife.“26) Kod Faulsa se ponavlja motiv prozora-osmatračnice u trenutku kad Čarls zapaža glasnika (dečaka koji mu donosi Sarino pismo). Čarls je „…ostao stojeći kraj prozora. Pogledavši dole, u svetlosti koja je dopirala kroz prozore gostionice, spazio je dečačića…“27) Opis Čarlsovog emocionalnog stanja predstavlja ironično udaljavanje od tradicionalno shvaćenog pripovednog sveznanja i svojevrsna je nenametljiva polemika sa dogmatskim prikazom totaliteta znanja i iskustva „Umalo nije digao prozorsko krilo i pozvao ga, toliko je jasno predosetio da je to ponovo glasnik. Stajao je u grozničavoj nedoumici. Stanka je trajala toliko da je poverovao da greši.“28)

– Hrrrr… (mudra luda spava; erudita u zanosu besede to ni ne primećuje i nastavlja).

Motiv prozora, svojom ambivalentnom prirodom, omogućuje povezivanje gledanja u sebe subjekta-čežnje sa gledanjem od sebe subjekta-volje. Ovaj drugi modalitet samosagledavanja postiže se otvaranjem prozora. Otvoreni prozor simbol je praznine subjekta-posmatrača, a noć je atmosfera u kojoj on traje. Noć i praznina javljaju se nakon Leonovog odlaska u Pariz, kada Ema gleda kroz prozor „Gospođa Bovari je otvorila prozor koji gleda u vrt, pa je posmatrala oblake.“29). Zbog Leonovog odsustva, Jonvil je simbol praznine, pa je pogled na trg-pogled u prazninu „Zatim je šetala tamo-amo, zastajala pred prozorima, posmatrala trg.“30) Čarls figurira kao subjekt-čežnja kada zagledan kroz prozor kuće doktora Grogana „Oseti kako lebdi između dva sveta, sveta tople, uredne civilizacije iza svojih leđa, i hladne, mračne tajne napolju.“31). Kao poetska dopuna i lirska podloga Čarlsovom trenutku odluke javlja se more, koje vizuelnim detaljima i olfaktivnim senzacijama potire čvrste granice realnosti, sugerišući postojanje izvesne nadrealnosti, ili, čak, irealnosti, kao nečeg što je „ontički najbliže, a ontološki najdalje“.

– Hrrr… (sada stari silen još glasnije hrče, ali ga erudita, koji zapada u sve veći zanos retorskog umeća, ne čuje. Mi, naravno, čujemo obojicu, ali nas niko ništa ne pita. Zato nastavljamo da pratimo izlaganje erudite, koje do nas dolazi isprekidano i nepotpuno, no, mi se trudimo da razaberemo reči, ali i da ignorišemo njihovu nepoželjnu „muzičku“ pratnju).

Motiv ogledala direktniji je način samosagledavanja i suočavanja sa istinom o sopstvenom postojanju. Između dva trenutka ogledanja „Posle ručka, našavši se ponovo u svojoj sobi u ‘Belome lavu’, Čarls je zurio u svoje lice u ogledalu.“32) i „Spazio je sebe u ogledalu; i tog muškarca u ogledalu.“33), Čarls doživljava korenite izmene na planu samospoznaje i osvajanja samoslobode, što utiče i na način njegovog samoposmatranja. Slično ovome, kod Flobera, Šarl Bovari, nakon smrti prve žene koju nije voleo „Kad je pred ogledalom četkao zaliske, nalazio je da mu je lice sad prijatnije.“34), a nakon Emine smrti, on će, suočen sa nepremostivom prazninom, bespomoćno gledati kroz otvoren prozor. Razlika između Flobera i Faulsa je u tome što Fauls eksplicitno ukazuje na postupak kao tehničko sredstvo građenja konfiguracije i temporalne ravni dela, dok je kod Flobera prisutna svest o tehnicističkoj prirodi književnog postupka, ali ona se, u skladu sa impassibilite, kao stilskom dominantom, prikriva.

– (Nije potrebno napominjati. I dalje je status quo sa našim „glumcima“).

Motiv stepenica ukazuje neminovno na egzistencijalno spuštanje, unižavanje i propadanje. Indikativan je način upotrebe ovog motiva. Posle Rodolfovog grubog odlaska i surovog izneveravanja očekivanja, Ema doživljava napad poznate nam ‘istrije, nakon kojeg silazi niz stepenice porodičnog doma, kako bi se pridružila Šarlu za ručkom. Pokazatelj Čarlsovog opredeljenja za slobodu izvan društvenih konvencija jeste njegovo spuštanje niz stepenice Belog lava, koje je u stvari simbolički prikaz njegovog snižavanja (u očima savremenika) i predznak gubljenja dostojanstva „Čarls zastade na stepeniku iznad njega […] pa bez reči prođe.“35). Pored ovih veštačkih sredstava (ljudskom rukom načinjenih), za percepciju identiteta likova bitan je i pejzaž. Sarina divlja, nesputana priroda sugerisana je i ambijentom koji ova gospa najradije bira- strme litice, okomiti morski grebeni, groblje, šuma, breg, napušteni objekti, neupadljivi hoteli… Emocionalno stanje junakinje projektuje se na predeo koji je okružuje- otvorenost izolovanog prostora korespondira sa ogoljenošću Sarine ispovesti „Otuda se Čarlsu činilo da otvorenost Sarinog priznanja – otvorenog po sebi, i na otvorenoj sunčevoj svetlosti – ne prikazuje toliko neku izoštreniju stvarnost koliko mu daje da nasluti jedan idealan svet.“36)

– Hrrr (u ovom trenutku hrkanje mudre lude dostiže vrhunac i probija zvučni zid)… Erudita gnevno rezonuje:
– Kako se usuđujete?! Spavate… Ja se trudim, a Vi me ignorišete, i to na tako bezobziran način… Evo, pokazaću stepen samosavlađivanja – dopustiću Vam da pričate, samo da ne biste spavali… I to baš kad dođoh do zapažanja o idealnom svetu, Vi ste pokazali zabludu govora o takvom jednom fantazmu idealnosti… Možete da pričate, ali kazniću Vas (svakako u cilju „pedagoškog“ nadziranja) prekidom izlaganja o Floberu i Faulsu… Nastaviću sa Biblijom, a Vi, ako želite da saznate nešto više o svemu što sam planirao da govorim, pre svega o verbalnoj magiji šeherezadinog tipa, pogledajte moj rad:

„Dva kraja Faulsovog romana – odlaganje smrti pripovedača?“

Erudita nastavlja da čita.

Sveto pismo se, kao lajtmotivska nit, priključuje formiranju sveta Faulsovog književnog dela. Najočitije je ovo objedinjavanje u liku Čarlsa, čije se sopstvo konstituiše u procesu doticaja sa pretpostavljenim alteritetom. Čarlsa i Isusa Hrista približava čin identifikacije (projektovanja i postepenog uživljavanja), koji nastaje kao posledica martirizacije sopstva. U eksiterskoj crkvi, nakon mikrodijaloške (u biti, pseudodijaloške) deonice, Čarls (u graničnoj situaciji, situaciji odluke) doživljava sebe kao Hrista „Jedva je uspeo da razazna Hristove crte, ali ga ipak preplavi osećanje nekog tajanstvenog poistovećenja. Vide sebe kako visi onde…razume se, nemajući ni truni od Hristove plemenitosti i sveobuhvatnosti, ali raspet.“37). Čarls sebe doživljava kao žrtvu (mi se, svakako, pitamo – žrtvu čega/koga – sudbine, sopstvenog karaktera kao sudbine, Sare, Ernestine, vremena u kojem živi, društvenog statusa…?) i na taj način on sebe vezuje za arhetip mučenika i stradalnika – Isusa Hrista. Uočljivo je, dalje, povezivanje, kroz čulni misticizam (spoj mističnog i erotskog; seksualnosti i teme promašaja, neuspeha, osujećenosti) Faulsa i Flobera. U romanu Gospođa Bovari, u činu agonije i mučnog umiranja, Ema Bovari doživljava lucidne trenutke, trenutke delimičnog i kratkotrajnog samoosvešćenja, i tada, u predsmrtnom času, ona će zatražiti krst (raspeće) i poslednji, najstrastveniji poljubac položiće na telo Bogočoveka. Čarlsov doživljaj raspeća eksplicitno je obeležen čulnim misticizmom „Upiljio se u raspelo; ali umesto Hristovog lica, video je samo Sarino.“38) Ova predstava pojačana je Čarlsovom željom da vidi „…sebe raspetog na njoj…“39) Inverzija legende o Hristovom stradanju uočljiva je u bogolikosti Sare, koja treba Čarlsu da pomogne, tako što će „Da ga skine s krsta!“40) Skidanje s krsta, kao čin izranjanja bića iz ništavila i nepostojanja, kao metonimijski ekvivalent slobode, inicijalni je momenat preobražaja Čarlsovog bića (nimalo nije slučajna asocijacija i „…poređenje sa svetim Pavlom na putu za Damask.“41)). Hristos je konstanta Čarlsovog bića, kohezioni element njegovog sopstva, sa jakom integrišućom funkcijom, element koji obeležava Čarlsovu mladost (tačnije, period krize i samotraženja, fazu mističkog okretanja crkvi sa željom „… da pristupi duhovničkom staležu.“42), gde je opet bitno zapaziti da je ovo okretanje religiji bio odbrambeni mehanizam i vid neproduktivnog eskapizma od probuđene čulnosti koja je rezultirala „…u bludnom užitku sa nekom golom devojkom.“43)).

– Hristos se modernizuje i doživljava evoluciju kroz lik Čarlsa, kao svoje savremene i unapređene verzije…
– Ne smete to tako tumačiti! Vi zaista ništa ne razumete… Slušajte dalje…

Lik Hrista upisuje se u Sarin doživljaj svog položaja. Dok čita Bibliju licemernoj gospođi Poltni (savremenom fariseju), Sara se do te mere uživljava u Hristovo stradanje, da njegovu molbu Gospodu doživljava kao sopstveni vapaj i , izgovarajući reči iz Jevanđelja po Mateju „Ili, ili, lama savahtani“44) Sara „…zape i zaćuta.“45), jer je činom poistovećenja sa napuštenim, usamljenim, ugroženim Bogočovekom, doživela svojevrsnu katarzu „Gospođa Poltni se okrete prema njoj, pogleda je i shvati da je Sarino lice obliveno suzama.“46).
Kao dvojnica Sare Vudraf u romanu figurira javna žena (floberovski opsesivni motiv), takođe – Sara. Sličnosti dveju junakinja ogledaju se u izdvojenom i izolovanom položaju koji zauzimaju u trenutku kad ih Čarls prvi put opazi (Sara Vudraf – na litici lajmske obale, Sara – napolju, u ulici – naspram punog bordela), u društvenoj izopštenosti i prokaženosti, kao i u fizičkim karakteristikama (boja kose, očiju, stav). Saru „…običnu kokni-uličarku…“47), na ravni asocijativnog vezivanja sa Biblijom , možemo tumačiti kao sredstvo ironične depatetizacije i detronizacije kulta Bogorodice i bezgrešnog začeća, kroz predstavu dvadesetogodišnje prostitutke, koja je ujedno majka, kao i kroz opis pokušaja realizacije seksualnog čina sa „Bogomajkom“, koji se završava potpunim uniženjem i obesvećenjem, kroz Čarlsovo povraćanje (fiziološka reakcija na oskvrnjenu „svetost“). Čuveni opis posete bordela i paničnog bega iz njega sa kraja Floberovog romana Sentimentalno vaspitanje (dečačka avantura dvojice prijatelja- Frederika Moroa i Delorijea) može se povezati sa Faulsovim opisom Čarlsove posete bordela (koju preduzima sa prijateljima – ser Tomasom Bergom i Natanijelom), koji je predočen, u ironijskom ključu, kao hram muza, i iz kojeg Čarls, poput Floberovih junaka, odlazi, bez realizacije prvobitne namere.

Ništa se ne čuje. Tabula rasa zbunjeno gleda. Zavesa pada.

SIN
(Eliot, Džojs)

Flober i Homer rodiše Džojsa…Biblija rodi Eliota…
Videćemo kako…

Javlenije drugo: Fauls i Tomas Sterns Eliot

Isto mesto. Isto vreme. Isti govornik. Isti slušalac
(da li si i ti isti, čitaoče?)

Uvaženi spisatelj Tomas Sterns Eliot upozorava i upućuje takođe veleuvaženog čitaoca da analizi Puste zemlje (1922) pristupi tek nakon pročitane knjige Džesi Veston Od rituala do romanse.

Fauls parodira ovaj postupak, kad u Zahvalnosti (svojevrsnom Predisloviju) upućuje ništa manje uvaženog čitaoca (istog ili nekog novog?) da pročati Human Documents of the Victorian Golden Age đentlmena E.Royston Pike-a, čime insistira na dokumentarnosti stvarnosti ili stvarnosti kao dokumentu, što, isto tako, relativizuje kroz prikaz mnoštvenosti, tj. pluraliteta vidova gorepomenute realnosti.

Mitskom, ritualno-obrednom sloju značenja Puste zemlje odgovaraju likovi u romanu Ženska francuskog poručnika. Tako bi Čarls bio impotentni Spasilac, koji sa Ernestinom (bogatom, uplašenom damom iz visokog društva koja strepi od huka glasova koji dopiru ispod vrata) uspostavlja jalov i neproduktivan odnos, odnos koji ne može dovesti do obnavljanja i regeneracije prirode i sveta (otud fosili na lajmskoj obali). Sara bi bila daktilografkinja koja zadovoljava putene želje umornog antiviteza (Spasioca). Opasna kapela, koja se urušava, ne pružajući mogućnost Spasiocu da se sukobi sa Zlom i pobedi ga, kod Faulsa bila bi oličena u celoj državi (Engleskoj), ili, po metonimijskom principu, oličena bi bila u „Endikotovom hotelu“ (kao mestu neuspelog pokušaja obnove sveta). Metafora partije šaha oličena bi bila u sukobu evolucionizma i kreacionizma, Engleske i Irske, Amerike i Engleske, katolika i protestanata, Lajma i Londona, Sare i Čarlsa, Sare i Sare, Čarlsa i Čarlsa… Vatra bi se mogla shvatiti kao subverzivno pitanje – pitanje pobune, mogućnosti izbora, slobode. Zahtevi groma (Daj, Saosećaj,Upravljaj) transformišu se u Oblikuj, Zasnuj, Poseduj- sebe, razume se.

– Gle! Seva… Sprema se nevreme… Kao da priroda podražava književno-kritička promišljanja o ulozi groma u istorijskom razvitku sopstva (nekakav inverzivni mimezis, šta li?).
– Da, da, moguće…. Moje sočinenije odiše soveršenstvom, te ga i gospa Natura podražava. Moraću da se pobrinem oko zaštite intelektualne svojine i autorskih prava. Možda ću angažovati Montagjua, ili nekog drugog…

Erudita premišlja o izboru zastupnika svojih interesa pred Zakonom… Pogled upire ka nebu i osluškuje grom, da se uveri da li je reč o plagijatu, tj. izgovara li grom baš Oblikuj, Zasnuj, Poseduj…. Ne želi erudita da se posle na sudu pod zakletvom obruka (mi se pitamo, zar ne, na čemu bi se sočinitelj zakleo – na Bibliji, Poreklu vrsta, ili…?). Za to vreme mladi starac promatra figuru Mentora u oblasti Duha obasjanu svetlošću munje. Nakon bleska nebesne sile, erudita produžava…

– Kao što najavih… Ovde ću Vas, dragi slušatelju, upoznati sa mističeskom historijom broja tri. O njoj ću govoriti povodom razmatranja o besmrtiju božijega tvorenija i njegovom vekovanju, ili, pak, njegovoj umritelnoj naravi. Je li Očevo rukodjejanije sklono rastvoreniju svoga materijaličeskog soderžanija, ili je sočinjeno da potraje malko poduže? Pa, kad smo došli do trijade Sočinitelja ovog sveta, odlučili smo da bacimo pogled u slojeve duše tvarčice njegove i našli smo opet raslojavanje na tri (a nego kako!) dela… pa se prisećamo nekog antičkog mudraca… ta, valjda se zvaše Platon, koji razdeli dušu čovečiju na tri nekak’a segmenta, pa to ospolji i projektova na celo društveno uređenje (transformacija unutarnje u spoljašnju arhitektoniku)… Elem, taj gorepomenuti čovek koji življaše i umovaše pre Hrista, izmisli tročlani princip ustrojstva mikro i makro kosmosa, ali nije se mogao zadržati na pojedinačnoj tvarčici (još ne beše upoznat ni sa njenim bogolikim poreklom), već je megalomanski i Hristu nalik, svoje hideje rasprostr’o…
– U eter, valjda…
– Da, baš! Vi od etra častice… U eter ćete se i vratiti na kraju svog životnog puta…
– A da neću na p’o puta da vaskrsnem, kao neki… Mojih p’o puta davno beše (sećate se – stari silen!)…Beše i prođoše te Hristu podobne godine za ustajanje, lutanje i po ovom šaru reprizno zanovetanje… Nisam ja dugovečan… Meni je smert namenjena, štono kaže mudrac, mi po ovoj stazi hidemo i sve vreme smerti u oči gledamo, jer smo njojzi upravljeni…
– Vala, taj nas je bratac mlogo unesrećio kad je našem spoznaniju smert otkrio…Nego, ostavimo njega po strani… Počujte dalje… Kao bogočovek, tako i ova trijada vaskrsnu u epohi stroge separacije književnog izraza i diferencijacije diskursa… u epohi klasicizma. Tada je jedan Vrancuz u svojoj pojetiki razvrstao tri stila, po vrednosnom kriterijumu, pa se i oko pravila klasifikacije potrudio… Taj dokoni, po akademsko- ustrojitelnom duhu predak Bogdana Popovića beše niko drugi do Bo… (nije Bogdan, ovaj bio Vrancuz!)… Boalo… Elem, unizi on komendiju, uzvisi tragediju, između, kroz sito i rešeto kritičarskog vkusa propusti sitnež – majušne, a prilično različne žanrove, koje nabaca i napakova u središnji sloj… Ovaj sendvič književnih vrsta odraz je trijade u mišljenju i dijeljenju sveta i samog teksta. Sopstvo književnoumetničkog diskursa oponaša rascep božjeg sopstva…
– A dokle oponašanje i dokle ugledanje u vajanju sopstva? Dole Enkidu… živela božica koja je duhnula i sočinila ovog dobričinu! Njene zasluge na videlo! Diž’mo spomenike njenoj premudrosti!
– Prah prahu… Ne potraja njeno sočinenije ni koliko trenut jedan… Bi, pa nesta… Nego, kao što sam napisao… Opet jedan sin dične germanijske rase progovori o prećutanom i prećutkivanom…i raspodeli čeloveka na sostavne častice – Id, Ego, Super Ego. Jedna mu častica dođe anarhična, pa je ova treća sputava, dok se ona između (opet sendvič sopstva) koprca i batrga, odajući se impulsima trenutno nadmoćnijeg oblikovatelja… Tako čovek postade nalik na sočinitelja svoga – trodelan i trojedinstven. Ova trouglasta (na tri ćoška nasađena) tvarč’ca sobom reprezentuje nebeski princip, a rasprostire se u zemaljskoj sferi – na četiri strane sveta rasuto je ovo palo ljudsko nebo, koje se, opet preko sećanja na nebeski svoj izvor i u sebe upisatu trojku, povezuje, dignuto na kvadrat (zemlja uzdiže nebo!) sa Homerom (devet godina opsade Troje?), Danteom (nekakvo opsesivno-kompulzivno vrćenje u koncentričeskim kružocima?), a pomnoženo sa dvojkom (kao principom distinkcije mužestvenog i ženstvenog, crnog i belog, noći i dana, jutra i večeri…sa previdima svih nijansi, polutonova i prelaza!) daje starozavetni davidoliki judejski nebeski fenjer…
– Aaa… To beše onaj lampion kojim je Diogen tražio čoveka?
– Tebe svakako ne bi našao, pomrčino čistog, kritičkog, praktičkog, ciničkog… ma, svakog uma!
– Uh… Pa ti zboriš neprijatne reči… Čemu vređanje, uvaženi sabesedniče?
– Ne vređam! Ja sam rezignirat! Oh, mizerija… Neviđene li slepoće ljudske za stvari duha… Ja sam usamljeni individualni talenat bez tradicije! Ja sam Raundov učenik suočen sa prazninom, rupom, diskontinuitetom u dezoksiribonukleinskom lancu umetnosti reči… Ja sam Edip napušćen od strane Laja… Kako da se oceubistvom, kao primarnim, arhetipskim, ritualnim činom inicijacije nametnem kao autoritet… kako ubiti oca ako njega nema, ako ne postoji?
– Aaa, sad razumem tvoje teatralno mahanje po vozduhu i patetično gestikuliranje… Ti to pokušavaš avet da ubiješ?
– …ako ne postoji… (erudita ignoriše zapažanje o svom telopomeraniju).

Sočinitelj ćuti pokunjen. Duboko uzdiše (oduvek znak dubokoumnosti i svetske brige na nejakim plećima). Mudra luda se trudi da ga razveseli.

– Ah, dobri i veleučeni, apsolutni duše! Sveukupnost tvoje misli i sobranije častica duše tvoje, masivna gromada i jednodelni kameni blok đenija tvoga ne sme posustati u misiji izobraženija puka, razgoniteljnog mrakoumorstva i svetlodonošenija… Izbavi me i vozdvigni – da nazrem iskru sustava uma tvoga…
– Dakle, kako rekoh… (umoljeni i razgaljeni sočinitelj nastavlja da čita). Ovaj izbirač iz fonda tradicije unizi Boga… do kralja – i to – impotentnog, jalovog, besplodnog, nemoćnog (o hironičnom spuštanju Boga do istočnoslovenskog kralja; videti komade za pjejanije i tancovanije zapadnoslovenskog autora Lickijeviča)… Šta radi dalje ta groteskna i karikaturalna prikaza? Ona peca…
– Valjda se nada zlatnoj ribici – i ona ispunjava tri (!) želje… Verovatno bi neku svoju moć povratio željom… Riba bi mu je dala… Riba-Hristos?
– Prekinite! Do iskre nećete doći bluđenjem po mrklini nerazumevanja i neznanja! Elem… on sedi tako na mostu…
– Uočavam dominaciju autodestruktivnog impulsa… Kralj će se baciti s mosta i okončati svoje jalovo bivstvovanje, zar ne?
– Pa, ovo je neverovatno! Slušaj, dobro, momče… Kralj sedi na mostu…
– Višegradskom…
– Ma, ne! Londonskom!
– A… Inglizi su kopirali bosanski um, to vredi pribeležiti…
– Da se niste usudili! Pecanje i dokono sedenje ukazuju na nespremnost za suočavanje sa defektnim sopstvom… Kralj, dalje, traži zatočnika…
– Ima li u Inglandiji lude poput Kanjoša Macedonovića, koj’ za drugog i zalud hoće da nastrada?
– U feudalnom ključu javlja se izbavitelj kralja s falinku… Taj izbavitelj je Spasilac- Vitez, junak bez mane i stra’… No, zaludu je njegovo nastojanije i bavlenije oko planetospasenija…
– I on omanu?
– Dakako! Zar podanik da nadmaši gospodara? Ovaj jeste prob’o, ne može se poreći… no i njega (kao i Saru) pogodi opskurna melanholija kao produkt dekadencije i predavanja esteticizmu, pa se udalji od akcije u sanjalačku i neproduktivnu imaginaciju, nazvatu meditacije kraj vode londonske. U njemu dve se sukobiše sile – jedna ćiftinsko-manipulativna, druga eterično-lelujava, pa on, na dve strane vučen, raspuče se iznutra i svisnu – u vodi, kao svom prirodnom rastakajućem elementu (opširnije o ovome, kod ranije pomenutog, Pašlara). Ova kazna stigla je zbog hibrisa hermafroditskog mekuštva i neodlučnosti prilikom izbora prirodnog elementa postojanja (o ovome vidi Sanovnik vode gorepomenutog hidrofila). Treba odlučno izabrati element!
– Tales – voda! Anaksimen – vozduh! Heraklit – vatra!
– E, kad smo kod vatre… Izabra Eliot Budu – koji navodno nešto o vatri strasti razglabaše. To pogubno dejstvo plamena ploti samo još više osuši ionako posnu zemlju (ovo je samo ukratko naznačen izvod iz čuvenog keltskog etiološkog predanja Bakarna ruža, koje nas obaveštava o nastanku lajmskih fosila; a sakupljač bisera narodnog duha, bio je, vukovsko-jungovski orjentisan klimatolog i antropogeolog, slobodni zidar Nortropijus, koji sočini zbirku Lobotomija geopoetike, u čijem je sostavu, u okviru poglavlja „Locus amoenus – Detinjstvo i dečaštvo narodnog genija“, počasno mesto zauzelo i gorepomenuto predanje). Nakon erotičesko-piromanskih egzibicija, pesnik pušta vozduh, u obličju vetra, da duhne i izvrši preparaciju svetskoistorijskog pozorja, na kojem će se čuti proglas groma (manifest patafizičeske škole), nalik na Božju objavu, kao imperativni apel za spasenije. Staranje o sebi, kao element projekta izgradnje sopstva, jeste suština Hristovog i eliotovskog gromopucatelnog autoobjavlenija, s tim što se ono u hrišćanstvu filtrira kroz rigidnu etičesku obazrivost, doduše sa propagiranjem optimističko-utopijskog tajnog plana i afere nazvate „Večnost“, dok se kod Eliota ono izvrće u moderni agnosticizam i pesimizam, sve dok se ove dve tradicije ne spoje kod Faulsa (sinteza optimističke teleološke dimenzije dinamizma sopstva kao samosaznavanja, oličene u Sari i, donekle, u Čarlsu; i pesimističke, obesmišljavajuće dimenzije oličene u tradiciji večnog vrćenja istih metafora „neprozirnosti“ i „neizrecivosti“ nepokretnog, totalizirajućeg sopstva, što je, takođe, oličeno, kako u Sari, tako i u Čarlsu).
– Uh… Boli me glava od ove nauke…
– Ne brinite, slušatelju, bol samo dokazuje da ste živi, tj. da ste izdržali primljeno znanje stoičesko-prometejski, na nogama i bez jauka… Vi postajete (samo)osvešćena moderna subjektivnost, svesna svog ontološkog utemeljenja, Vi, snagom uma svoga (a da ga imate potvrđuje bol na koji se žalite) ostvarujete transpoziciju i transformaciju svog sopstva od akcidencijalnog do supstancijalnog, Vi se osposobljavate da vršite „dvostruko kodiranje“ sebi imanentne i inherentne disonantne napetosti (kao esencijalne paradoksalnosti i unutrašnje agonistike) ipseiteta i istosti…
– Prekinite! Ovo je zaista nepodnošljivo!

Erudita se uvređeno okreće i demonstrativno pokazuje tačnost Hajdegerove teze o ćutanju kao jedinom pravom opštenju, jedinom autentičnom govoru (jer, zna se, govor umetnika samo je jedan pokušaj ćutanja).
Tišina (remek-delo i labudova pesma Reči).
Zavesa pada.

Javlenije treće: Fauls i Džojs

Isti eksterijer i isti u njemu prisutni. Isto zlo doba noći, samo osvetljeno munjom i ozvučeno gromom. Erudita čita nastavak svog sočinenija.

Na liniji omirske tradicije putovanja i potrage za izgubljenim sopstvom, javlja se jedan Irac (ne doktor Grogan, već drugi jedan). Gorepomenuti je niko drugi do – Džojs. Njegov Uliks (paradigma modernog, pa i viktorijanskog čoveka) uvodi kao Kalipso dablinske plaže parodijski intoniran, klišetiran lik Gerti Megdauel. Njena opozicija bila bi Faulsova Kalipso (ovog puta lajmske obale) – Sara Vudraf, za koju se kaže „Na vrleti nije bilo dorskih hramova; ali beše tu jedna Kalipso:“48) Ova eksplicitna intertekstualna relacija uključuje asocijativni mehanizam i pokreće glomazne zalihe tradicije svetske književnosti (koju Čarlsov viktorijanski ranac i cokule naučnika-istraživača-novatora ne bi izdržale, te bi neminovno propao u Lajm, Temzu, Stiks… i doplovio do – Homera?)

– Ko se ne bi u tome izgubio? Kako onda naći sebe? Zapovest groma jeste neizdržljivo surova? Ko sam ja? Šta si ti?
– Oh, čoveče dobri, strplenija, strplenija…ija…

Čarlsov stric mogao bi se shvatiti kao parodija lika Leopolda Bluma i bujanja njegovog paternalnog instinkta. Faulsov „otac“, ser Robert, činom trgovinskog sporazuma (stupanja u bračnu zajednicu) i prodajom sopstva u odnosu ponude i potražnje, vrši simboličko ubistvo „sina“ – Čarlsa, uskrativši mu kapital, ali i egzistencijalnu sigurnost u okoštaloj društvenoj (porodičnoj) vezi. Nakon gubitka egzistencijalnog uporišta i porodične zaštite, Čarlsovo rastemeljeno sopstvo postaje podložno različitim uticajima, od kojih će neki, naizgled destruktivni, upravo doprineti njegovom ponovnom utemeljenju, ili, pak, svesti o nepostojanju temelja (raskrinkavanje putem logike „operacionalne negativnosti“ temelja kao transistorijske metanaracije i produkta simulacije, što sve opaža oslobođeno sopstvo, obeleženo sumnjom).

– Sumnjati, znači postojati! Kakvog li anahronizma i zloupotrebljenog klišea!
– Upravo tako! Moram priznati, ponekad se daju opaziti odsev i senka Naduma i u špilji tvoga bića! Slušaj dalje i pamti (ispravnog li saveta?!), jer, kao što znadeš, junak slušanja postaće junak pričanja, pa ko zna kad ćeš me odmeniti…
– Nadam se nikad (za sebe). Glasno: Da, da, kako da ne…
– Elem, stoji dalje zapisato…

Motiv žeđi i kult plodnosti povezuju Bibliju, Eliota, Džojsa i Faulsa. Žeđ, kao čest biblijski motiv, transponuje se kod Eliota u ukrštaj božanskog i demonskog, kao mefistofelska neutaživost u saznanju (epistemofilijski nagon), suptilno prožeta erotizmom, kod Džojsa ova žeđ se reverzijom invertuje u nagon za samospoznajom i otkrivanjem identiteta, dok se kod Faulsa sve ove tendencije spajaju u procesu naizmeničnog prihvatanja i odbacivanja, odobravanja i osporavanja kolebljivog sopstva u traženju i nastajanju. Od Hrista, kao paradigme hiperprodukcije i omnipotencije, kult plodnosti, nakon dve dekade vekova, degradira se, prilagođavajući se duhu vremena, u maksimalno kontrahovani princip opozicije sopstvenom pra-počelu (kao mehanizam vlastitog potiranja i svojevrsni konsenzus u jezičkoj igri). Tužni produkt ovog (anti)principa jeste eliotovski nemoćni i neplodni homo ilusorius. Ovaj tip osujećenog sopstva reflektuje se na lik Leopolda Bluma (uzgredna napomena: zasluge za rasprostiranje i „rasturanje“ ovog tipa nezadovoljnika u književnoumetničkim ostvarenjima pripada američkom autoru francuskog duhovnog porekla; reč je, pretpostavljate, o arijevcu Džejmsonu iz loze Henrija VIII, koji je poznat po svojoj diplomatskoj, ambasadorskoj delatnosti i putopisnom eseju Dva grada, u kojem, visprenom inteligencijom i bravuroznim stilom, u duhu jezuite Vonderskjea, poredi Pariz i Njujork). Eliotove žene, ili žena sa mnoštvom različitih oblika ispoljavanja, kao i Džojsova Moli Blum, primer su deformiteta kulta plodnosti, koji će, intenziviran i ironijski istaknut, obeležiti Faulsove junake.

– A i ovo sočinenije…
– Šta sam dalje napisao? (ironična zamerka ne nalazi odjek u svesti sočinitelja).

Erudita se trudi da rastumači hijeroglife svog sočinenija… Munja osvetljava izrezbareni svitak.

Mrak.
Zavesa pada.

SVETI DUH
(Rilke, Man, Fauls)

Vanbračno dete Oca i Sina; Sveti Duh, evoluirao je (ili je degradiran?) od pnevmatosa do manovskog pneumotoraksa, koji postoji kao tužni simulakrum i hladni kvazikulturni model invertovanog tradicionalnog iskustva (čija je metonimijska oznaka – pneuma). Erudita čita ovaj sovremeni mit o imploziji pneume u pneumotoraks…

Javlenije četvrto: Fauls i Rilke
(naknadni dodatak: Fauls i T.Man)

Isti prostor – carstvo mrtvih duša, sa izuzetkom dve živuće (ovo nije sigurna konstatacija – čekaj kraj drame, pa zaključi). Isto vreme (ono se ukočilo, od stra’ valjda – od reči traktata, udara groma, ili sablasnog areala modernog simpozijuma). Sočinitelj se upušta u germanijske tokove intertekstualne reke (ponornice?).

U svojoj čuvenoj pesmi Orfej, Euridika, Hermes Rilke predočava mogućnost slobode izbora i samooblikovanja umetnika u samoći i smrti. Euridika se stapa sa carstvom seni (onom na kojoj zbore naša dvojica ili nekom drugom?), povlači se u dobrovoljno izgnanstvo u svet tame, da bi iz amorfnog bivanja prešla u stanje oblika (stanje ličnosti). Sebični pevac zvani Orfej, koji ume da voli samo posedujući, sebe radi priziva Euridiku (podmitivši pre toga Hada i Persefonu – toliko o poštenju bogova!), želeći da je otrgne od samostvaranja i nastajanja, tj.bivanja-sobom, pa je vuče po nehodimoj stazi. Ovaj ukleti (zar i on?) radoznalac i nesrećnik osvrće se i gubi voljenu. No, ona ne očajava, već se prepušta novoj, velikoj Smrti, u kojoj nalazi prostor slobode i mogućnost uobličenja sopstva. Kod Faulsa imamo simboličnu supstituciju i eventualno sublimaciju Tanatosa – Sara se okreće umetničkoj artikulaciji sopstva, koje se u umetnosti, kao polju slobode, izgrađuje kao slobodno i autentično.

– Umetnost kao alternativa smrti? Sloboda izbora? Reci to ovima ispod nas! Oni se ne izgrađuju, već su razgrađeni odavno…
– Ne možeš suditi o onome što ne poznaješ. A kako ničeg nema u iskustvu čega ranije nije bilo u čulima… Čekaj, momče… Strplenija…

Grom.

Nakon zaglušujućeg potresa, sočinitelj čita dodatak…

Intertekstualna relacija povezuje roman Ženska francuskog poručnika sa evropskom tradicijom obrazovnog romana. Na Gete-manovskoj liniji (od Vilhelma Majstera preko Hansa Kastorpa do Čarlsa Smitsona) obrazovni proces i pedagoška praksa usmerava se na izgrađivanje unikatnog partikularnog sopstva. U romanu Čarobni breg duša Hansa Kastorpa predstavlja bojno polje i ugovoreno mesto megdana Setembrinija, Nafte, Klavdije Šoša, Berensa, Krokovskog, Menera Peperkorna…U romanu Ženska francuskog poručnika Čarls figurira kao junak obrazovnog romana kojeg mentori-pedagozi (Vergilije-Grogan i Beatriče-Sara) u sokratovskom duhu vraćaju sebi kao početnoj i završnoj tački, alfi i omegi projekta izgradnje sopstva.

– Teško meni ako si ti, velečasni i visokoizobraženi, moj Vergilije…
– Još ćeš videti ko sam…

Oči erudite čudno zasvetle. Odsjaj ovog soveršenog „prozora duše“ oponaša opet čuveni plagijator – gospa Priroda, kroz munju koja prolama mrak. Odsjaj oka i njegova imitacija (verni falsifikat) zasene i uprepaste slušatelja mudru (da li?) ludu i on zatvori oči.
Mrak.
Zavesa pada.

Završno, peto javlenije: Fauls i Fauls

Groblje. Ponoć (kao što, uostalom, dragi čitaoče, ako si još tu, možeš i sam pretpostaviti). Nevreme još traje (priroda je zaista neumorna i bezobzirna u poslu koji je za prosvećeno i misleno biće nedostojan – poslu kopiranja Apsolutnog Logosa filosofičeskog traktata sočinitelja čudnih očiju). Dobronamernom uprizoritelju scenične izvedbe ovog komada Upozorenje – obratiti pažnju na skraćivanje dužine javlenija koje prati pojačanje dinamike govora i emotivnog naboja, kao i ubrzanje ritma kazivanja i njegovog klimaksa u gubljenju daha – od kog smo i krenuli – i prekidu metateatrološkog skaza; za detaljnije upoznavanje videti apsurdne drame Džoneska „Divokoza“, ili „Kosmati tenor Lagardi“.

Transponovanje literarne fikcionalnosti u izvanliterarnu, korespondira sa izmenom jezika, stila i likova. S obzirom na to da više nemamo posla sa intertekstualnošću, već interdisciplinarnim pozajmicama i transformacijom sopstva samog književnog teksta, to će značiti da se ovaj traktat bliži svom kraju. Umetnost dvadesetog veka, kao što znate, obeležena je reverzibilnom komunikacijom sa novim posrednikom slike sveta – filmom. U ovom veku nastaje i roman Ženska francuskog poručnika. U stoleću susreta, tj.doticaja Drugosti i Različitosti (sudbinski susret, tipa „oči im se sretoše“ filma i književnosti) polje komunikacije (pozdrav vikontu Lurdjeu) širi se na novo područje, područje relacije različitih medija i njihovog ugledanja (na prirodu? uzore? ma, ne, već jedne na druge) i oblikovanja kroz Drugog, što i jeste primarni vid konstitucije sopstva. Dva plana, dva kraja…? Mogućnosti izbora se umnožavaju, svet postaje raslojeni fenomen. Pulsirajuće, živo, dinamično odzvanja Narcis (književnost) i prelama se u nimfi i vernoj pratilji, zvanoj Eho (filmu) da bi se vratio sebi, obogaćen za iskustvo drugosti, koje doprinosi oformljenju sopstva.

– Šuplje reči šuplje odzvanjaju!
– U praznini tvoje puste duše odjekuju!

Da, brze slike i njihova nagla izmena umeju da zamore. Mag percepcijske poetike, jedan kako se sam nazivaše Augenmensch, protivio se filmu u kojem slike ovladavaju okom, a ne oko slikama.

– Ko ti je taj mag, moliću lepo?
– Zar ne znaš? To je sramota!
– A….čini mi se da se prisećam (laže, šapnuo mu grom!), to je onaj što se u bubu pretvorio…
– Neznalice! Nije se on u bubu pretvorio, već njegov junak, Gregor Samsa…Ti ne znaš osnove naratologije!

Reče. Kihnu. Nestade (tačnije – izvede metateatralni trik nestalnog, oscilirajućeg sopstva i voland-azazelskom moći izgubi se). Za njim ostade samo srebrni prah na beloj mermernoj grobnoj ploči. Prestravljeni Silen dopuza (kao buba) do spomenika, razgrnu prah i pročita reči:
Spoznaj samog sebe!
Novi udar groma. Isti zahtevi.
Čuje se samo tiho mrmljanje polusvesne mudre lude:
Spoznaj samog sebe…
Spoznaj samog…
Spoznaj….
Sebe…

U tom trenutku, iz apokaliptičkog zeva nebesa osvetljenih (znate čime, dokle da ponavljam?!), pojavi se crni mačak koji kandžama raspreda pletivo priče i odmotava tekst, teksturu, kontekst… gubimo se … kao Džojsove lutajuće stene …

Odjednom se ovaj mačak, kao kod Žulgakovskog, ukrca u tramvaj budućnosti (beogradski metro?) i ode pevajući sonet o objavitelju Čame (opet inverzivni mimezis?). Zvuci pesme crnog mačka stapaju se sa zloslutnim smejom veštice Margarite. Ovo demonizovano biće elegantno je uzjahalo usisivač, koji „milozvučnim“, kašljucavim basom daje doprinos njenom glasotvoreniju. Ova kometa, koja naliči na Sfingu (glava žene, rep usisivača) gubi se u nespoznatom prostranstvu Vaseljene, a za njom ostaje da svetluca zvezda iz sazvežđa Velike Kamile, koja reprezentuje, svojom hladnom aristokratskom udaljenošću i sjajem, pribežište za izgnanike iz artističkog raja. Sfinks-repaticu pokriva tama, no njena pesma odjekuje… Ova sotonska leturđija štrecne i iz mrtvila pokrene usnulu mudru ludu i on se u trenutku preobrazi, u Second Hand Shop–u nabavi karirane pantalone na tregere, a takav i šešir (sećate se kape Šarla Bovarija?) i pridruži se sočinitelju i mačku (neortodoksna trojka je na okupu!), koji su ga čekali u Zamku obasjanom mesečinom (delo čuvenog arhitekte, koji je stvarao pod pseudonimom – ukleti Židov). Svi su protagonisti nestali! Samo gorepomenuta zvezda zagonetno trepće.

– Stvarno si okrutan… Baš si me namučio čitanjem traktata… Moram priznati, to ti i nije najbolje što si ikad napisao… Umeš ti to i bolje… Sećaš se kad si onda…
– Hej, ćuti! Mi više ne postojimo! Zar nisi pročitao da smo nestali? Moraš naučiti da poštuješ konvencije mimetičkog ugovora… Nas više nema…
– Ah, da…povešću računa o činjenici svog nestanka… Svoje ćutanje prineću na žrtvenik bezdušne muze – umetnosti.

U redakciji lokalnog tabloida Trinaestorica (nego kako!) urednici Mojanevski (slavjanofilski kompleks ovog piskarala uočljiv je u etimologiji njegovog prezimena – čovek koji je prisvojio Nevski prospekt – „moj“ i „nevski“) i Vlok (zvukovnom analogijom, sa neznatnom, monovokalnom izmenom, prezime ovog drugog piskarala povezuje se sa vlakom, čime on sugeriše svoju maniju za pokretom i turističke ambicije) staraju se o pripremanju i objavljivanju epohalnog i za istoriju umetnosti presudnog članka pod naslovom „Drama traži svoje glumce“ u kojem nešto zbore o mimezisu i problemu metafikcionalnosti današnjice, nadajući se, naravno, Gulicer-Džobelovoj nagradi za istraživačko-reportersko-kontemplativno-objektivno-izmišljeno oglašavanje na od moljaca izedenim žutim stranicama Knjige povesti apsolutnog duha.

Sa ne malim zadovoljstvom autor, tj. Ja vas obaveštava o tome da se ova dva izobražena i prosvećena bića nisu saglasila oko ideje vodilje ovog koproduktivnog i kojoperativnog sočinenija, rečju – posvadili se, te da su posle za slušanje neugodne i gledanje neprijatne „scene“ (fikcija ofanzivno razara stvarnost) uništili, recimo – pocepali, delo duha i misli svoje (primat manuelnog nad mentalnim?), te se sve svelo na „mnogo buke ni oko čega“ (i bukvalno i metaforičeski).

Ili, ako vam je draže, oni se zapravo nisu zavadili (ni govora nema o tome!), već su združenim snagama i sadejstvom volja sočinili ovo priloženije evoluciji ljudskog uma, te su se nakon printovanja odgegali do obližnje krčme zvane Vladivostok, gde su sa krčmaricama Marijom i Magdalenom razgovarali o poskupljenju i nestašici kupovnih artikala. Razgovor im nije prijao, pa su izašli. U povratku su prošli pored opštinske zgrade, gde su videli plakat-proglas Ustavotvorne skupštine, u kojem se oglašava pe-de-ve na kreativnost i (v)inovativnost, što je Mojanevskog preplašilo, te su se po njegovom nagovoru vratili do redakcije i obustavili štampanje svog članka. Izmenili su sutrašnji broj časopisa i sa teškom mukom odustali od Gulicer-Džobelove nagrade, našavši, pritom, utehu u odluci da svoje iskustvo bola umetnički transponuju u novovekovnu pojemu zvatu Ali Splinac, ali šimerasti Idejal, podnaslovljenu Kome da izrečemo čemer svoju? Očekivano, ni ovo delo neće objaviti, ali će muku duše svoje zbaciti.

Eto… Fauls dade dva kraja… Učinih to i ja… Sad je na tebi, čitaoče, da izabereš… Promisli dobro, sto puta meri, jednom seci. Čekaću da odlučiš.

Prolazi vreme.

Dakle, šta si odlučio, čitaoče?

Čitaoče?

Kraj

Autorka: Milica Ćuković

FUSNOTE:   [ + ]

1. Šaljiva jednočinka „Razbirni centar“ napisana je 2012. godine. U „ozbiljnim“ segmentima „dramskog“ teksta porede se romani Gospođa Bovari G. Flobera i Ženska francuskog poručnika DŽ. Faulsa, dok su „neozbiljne“ replike zapravo parodija znanja stečenog na studijama srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Jednočinka se objavljuje u obliku u kojem je nastala 2012. godine, bez ikakvih izmena.
2. Džon Fauls, Ženska francuskog poručnika, Beograd, 1999, 130.
3. Isto, 120.str.
4, 18. Isto, 12. str.
5. Isto, 78. str.
6. Isto, 65. str.
7. Isto, 95. str.
8. Isto, 55. str.
9. Isto, 87. str.
10. Isto, 118. str.
11. Isto, 130. str.
12. Isto, 7. str.
13. Isto, 25. str.
14, 15, 24. Isto, 70. str.
16. Isto, 35. str.
17. Isto, 117. str.
19. Isto, 44. str.
20. Isto, 50. str.
21. Isto, 43. str.
22. Isto, 49. str.
23. Džon Fauls Ženska francuskog poručnika, Beograd,1999, 70.str.
25. Isto, 70. str.
26. Gistav Flober, Gospođa Bovari, Rad, Beograd, 1963, 121. str.
27. Džon Fauls Ženska francuskog poručnika, Beograd,1999, 149. str.
28. Isto, 149. str.
29. Gistav Flober, Gospođa Bovari, Rad, Beograd, 1963, 115.str.
30. Isto, 250.str.
31. Džon Fauls Ženska francuskog poručnika, Beograd,1999, 109.str.
32. Isto, 13.str.
33. Isto, 279.str.
34. Gistav Flober, Gospođa Bovari, Rad, Beograd, 1963, 23.str.
35. Džon Fauls Ženska francuskog poručnika, Beograd,1999, 151.str.
36. Isto, 127.str.
37. Džon Fauls Ženska francuskog poručnika, Beograd,1999, 265.str.
38. Isto, 262.str.
39, 40. Isto, 265.str.
41. Isto, 267.str.
42, 43. Isto, 15.str.
44. Isto, 45.str.
45, 46. Isto, 45.str.
47. Džon Fauls Ženska francuskog poručnika, Beograd,1999, 224.str.
48. Isto, 104.str

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *