Прича са моје стране

Не могу се начудити сам себи, испричао сам толике приче, али стало за ову једну, па никако да крене. Обећао сам да ћу је испричати, а још увијек нисам, мада и без обећања, дужан сам јој да Бог каже.

Не знам одакле да кренем, ми смо некако кренули лагано, као кад свиће зора, рађа се и буди. Знам да су ме били зли и погани језици сколили као хијене, али ненадано из ћошка, зачула се она! Само толико да засјече по њима, да се зачуде, а ја да се саберем и дођем себи. Нисам могао ни да слутим, да ће тај тајац толико да одзвања у мени. Њен поглед и једва примјетан осмијех оживјели су дух немира. Лагано се окренула ка свом ћошку, завршила дим цигарете, изашла као да се ништа није десило, а покренула се цијела лавина промјена. Оклоп на грудима је крцкао, чуло се пуцање и помјерање као супер континента.

Дани су се низали. Мој мач је сјекао, имали смо простора, моја Фортуна и ја. Неријетко, водећи ме кроз лекције, знала је да ме засјече, пекло је и бољело, не жалим јер знам да је било вриједно бола, све зарад моје добробити, тек отклањала је из мене лоше ствари. Негдје кад сам ојачао довољно, смогао сам снаге да Фортуну погледам у очи, исте оне које су сјекле и сијевале. Биле су то неке друге очи, ведре и отворене попут неба, лице се разлило у осмијех. Само један њен потез био је довољан. Лаган додир и из мене су потекла сва пажња и љубав коју може да има један свемир. Ненадано, нашли смо се у нечему што смо од почетка порицали и чему није било мјеста међу нама. Колико год смо ријечима порицали, дјела су била неумитна. Прича се родила. Она је тако фино и дивно, ријеч по ријеч говорила. Ја сам је слушао, писао ноте за њене ријечи. Тек некад се као љутне: Стално ја причам, сигурно сам те угушила, мора да сам јако досадна? Мени никад љепше, а њене странице биле су већ полагано исписане, требало је да ја причам, обећао сам јој причу, али ни мукајет! Закујем се као паповка. Шкљоц! Не излети ријеч попут зрна, како је до тада бивало. Обећање је висило у ваздуху, морало је да се испуни! Како да било шта кажем; дај покрени тај рингишпил па да не будем дрвена коњина, бар да заржем и зањиштем. Сједили смо, тишина је одјекивала двије ријечи, које су се брзо губиле низ ријеку уз хук водопада. Тада је ова прича требала да се чује, али боље што није… само би нам сметала, док Фортуна и ја уживамо у осами. Ја сам се питао, шта да кажем? Гдје да нађем праве ријечи? Она ми је шапнула: Пјевај! Враћајући се, цијели пут смо препјевали, ваљда што сам пјесник, а не бесједник, што ми и није за утјеху, јер колико су ми добре пјесме, толико ми је лош глас.

И тако, миц по миц, од данас до сутра, из ноћи у јутра, до овог трена, код мене била прича њена. Написах без по јада и без муке, ал’ се питам како, предати је њој на руке?

Аутор: Тривун Калаба

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *