Priča o veš – mašini

Ej, moram nešto da vam pročitam? Nećete me odati? Nećete, je l’ tako? Uf, dobro je. Šta ako sazna djevojčica Gico?! Jao meni onda! Čudno je to, danas se osjećam odraslo, a juče sam bila dijete. Vidi, već sad sam spremna da odam sve dječje tajne. Ne, ne… nisam ja još odrasla, samo pokušavam da se uvrstim među velike ljude, a zapravo sam im do koljena. Ti, nemoj da me gledaš dok čitam. Stidim se. Rekla sam, nisam još odrasla. Mislim da mi je ovako ipak bolje.
Ej, moram nešto s tobom da podijelim. Nećeš me odati? Nećeš, je l’ tako? Dobro je, sad mogu u miru da ti ispričam. Bubanj, dihtung za vrata, odvodna pumpa, crijevo za vodu… Šta pričaš ti? Elementi veš – mašine. Ne razumijem. Tata mi ih je reko. Da li je to ono što si željela da mi ispričaš? Nisi htjela da mi kažeš kako se zoveš. Brat me zove Gico. Idem u VI1. Imali smo za zadaću da opišemo kako radi neka složena naprava. Svi u razredu su opisivali mobilni telefeon. Ali to nije složena naprava, pa i moja baba zna kako se to koristi. Ja sam pisala o veš – mašini i smijali su mi se u razredu. Moja mašina je oprala peticu. Njihov mobilni telefon je pozvao jedinicu. Nastavnica kaže da nisu bili kreativni. Onda sam se ja smijala, ali nemoj to nikome da kažeš, jer me stid zbog toga, a njih nije bilo.
Juče sam išla daleko, daleko, daleko… Pokušala sam da pronađem dijelove složene naprave – mozga. Prolazila sam kraj divlje deponije. Vidjela sam tamo veš – mašinu, nije imala nijedan dio o kojima mi je pričala djevojčica Gico. Bila je samo stara olupina. Čula sam je kako je rekla: Utjeha onima koji nemaju ništa.

Ovaj crtež mi je poklonila Gico, u znak zahvalnosti (nisam je nikom odala). Osjećam se loše. Prostački odraslo. Molim vas, nemojte me odati da bar malo sebe utješim. Nećete,  je l’ tako da nećete?

Autorka: Kristina Topić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *