ПРИЧА О ВЕШ – МАШИНИ

Еј, морам нешто да вам прочитам? Нећете ме одати? Нећете, је л’ тако? Уф, добро је. Шта ако сазна дјевојчица Гицо?! Јао мени онда! Чудно је то, данас се осјећам одрасло, а јуче сам била дијете. Види, већ сад сам спремна да одам све дјечје тајне. Не, не… нисам ја још одрасла, само покушавам да се уврстим међу велике људе, а заправо сам им до кољена. Ти, немој да ме гледаш док читам. Стидим се. Рекла сам, нисам још одрасла. Мислим да ми је овако ипак боље.
Еј, морам нешто с тобом да подијелим. Нећеш ме одати? Нећеш, је л’ тако? Добро је, сад могу у миру да ти испричам. Бубањ, дихтунг за врата, одводна пумпа, цријево за воду… Шта причаш ти? Елементи веш – машине. Не разумијем. Тата ми их је реко. Да ли је то оно што си жељела да ми испричаш? Ниси хтјела да ми кажеш како се зовеш. Брат ме зове Гицо. Идем у VI1. Имали смо за задаћу да опишемо како ради нека сложена направа. Сви у разреду су описивали мобилни телефеон. Али то није сложена направа, па и моја баба зна како се то користи. Ја сам писала о веш – машини и смијали су ми се у разреду. Моја машина је опрала петицу. Њихов мобилни телефон је позвао јединицу. Наставница каже да нису били креативни. Онда сам се ја смијала, али немој то никоме да кажеш, јер ме стид због тога, а њих није било.
Јуче сам ишла далеко, далеко, далеко… Покушала сам да пронађем дијелове сложене направе – мозга. Пролазила сам крај дивље депоније. Видјела сам тамо веш – машину, није имала ниједан дио о којима ми је причала дјевојчица Гицо. Била је само стара олупина. Чула сам је како је рекла: Утјеха онима који немају ништа.

Овај цртеж ми је поклонила Гицо, у знак захвалности (нисам је ником одала). Осјећам се лоше. Простачки одрасло. Молим вас, немојте ме одати да бар мало себе утјешим. Нећете,  је л’ тако да нећете?

Ауторка: Кристина Топић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *