Pretposlednji dani čovečanstva

Obično utrkuju se misli
kad ono poslednje nadire doba
u koštacu praha, magli i spodoba,
tajanstvene kompozicije
u e–molu, iz ludnice kad sine!
Kad se pevaju budnice i marširaju
umobolni, kljasti i bludnice
s nebesa pokuljaju kiše
krvave i široke
kao za generalnu probu smaka sveta.
U gluvo doba, noć puna
gliba padne na grad.
Orgija kiša, kovitla magla,
a otkud ti, jedna me žalna kurva pita,
zar nije ti porušen most?
Nije, rekoh, k’o nezvan gost
dok po tuđoj avliji skita.
Velmože usporavaju potop,
dok most vibrira i leluja,
a rulja u bunilu baulja.
Mostovi i jesu da se bruše,
pa da se slikaju i da se ruše,
a mi ćemo morati
još ga starijim i lepšim
načiniti, da bi pod mostovom
vodom hodio
Amfibije mitropolit.
Ima nama jošte do poslednjih dana.
Mi smo ti božja ikebana,
ova rulja pohabana,
veli meni jedan
od glavaša
sa satarom umesto ruke!

Autor: Slobodan Todorović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *